Pavlo Brajović – Na pragu predaka svojih

Razgovarala Biljana Živković
Fotografije Ivan Rašović, Mitropolija Cetinjska

Kada smo pre tri godine u okolini Skadra otkrili groblje sa srpskim obeležjima i natpisima na kamenu, ekipe albanskih novinara koje su nas pratile osudile su ovo istraživanje. Već prilikom sledeće posete groblju srpskih vojnika iz balkanskih ratova nismo zatekli nijedan natpis, niti jedan kamen. Teška je tuđa mržnja

Na desetogodišnjicu rada Udruženja Srba i Crnogoraca „Morača (Rozafa)“ u Albaniji, koje je formirano zahvaljujući velikom entuzijazmu njihovog predsednika Pavla Jakoju Brajovića, advokata i inženjera, nalazimo se u sedištu Udruženja, gde je administracija, velika učionica, biblioteka sa holom za kulturne događaje… Srpska zastava je na počasnom mestu, uz ikone Svetog Save i Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca… Redovi klupa, tabla, rafovi sa knjigama skoro svih naših stvaralaca. Čestitamo Brajoviću jubilej.

„Želim da zahvalim Pečatu jer je prvi srpski časopis koji je posvetio pažnju Srbima u Skadru. Došli ste i pisali ste. To se ne zaboravlja. Drugačije je kada ljudi u Srbiji imaju mogućnosti da pročitaju i da se uvere da postojimo, da se borimo i mi, ovde, u Albaniji. Potom je usledila podrška države Srbije! Ove godine obeležavamo dvostruki jubilej, 10 godina Udruženja i osnivanja škole srpskog jezika koju vodi prof. Svetozar Ćiraković. Kada ste došli prvi put, sećam se, bili smo u maloj prostoriji, nismo imali nijednu knjigu. Kucali smo na mnoga vrata za pomoć, te ovom prilikom želim da zahvalim Mitropoliji crnogorsko-primorskom i mitropolitu Amfilohiju Radoviću, jer nas nisu nikada zaboravili. Kada je bilo teško, kada je pretila opasnost za opstanak škole srpskog jezika, mitropolit je pomagao. Nikada nije dozvolio da se naša borba za identitet, za naš jezik – poljulja. Srbi i Crnogorci u Skadru na mitropolita Amfilohija gledaju kao na svog najbližeg. Ako je Srbija bila, nadam se i ostala, temelj našeg postojanja, onda je Mitropolija pouzdani osnov. Često nam se dešavalo da nadležno Ministarstvo u Srbiji ne da novac za rad škole – to je katastrofa za 40.000 Srba u Skadru i okolini. A otvaranjem škole i relativno čestim dolaskom sveštenika SPC iz Mitropolije, Podgorice, Cetinja, Zete i naše braće iz Srbije i Crne Gore promenilo se mnogo toga u svesti našeg naroda… shvatili smo da nismo sami. Sama svest da smo mi (kada kažem Srbi, mislim i na naš narod u Crnoj Gori i u Srbiji) u Albaniji starosedelački, autohtoni narod, daje nam veliku snagu“, kaže na početku razgovora Pavle Brajović o borbi srpskog naroda u Skadru za opstanak duhovnog, nacionalnog, kulturnog identiteta.

[restrictedarea]

Ističete veliku razliku između dijaspore i zemalja u regionu, kao i to da je najvidljivija u slučaju Skadra. Objasnite.

Mi smo svoji na svome, starosedeoci, stariji od svih naroda ovde. Moji Brajovići i ja znamo za naše korene od preko 370 godina na ovim prostorima i većina Srba i Crnogoraca ljubomorno čuva svoje rodoslove. Srbi iz dijaspore, SAD, Kanade, Austrije, Nemačke dođu malo u maticu i odu svojim kućama po svetu. A mi nemamo, niti želimo, bilo gde da odemo. I da svi nekim čudom reše da odu, mi bismo ostali. Mi čuvamo prag i ognjište svojih predaka – ako ne znaš ko si, ništa si.

Šta ste sve uspeli za proteklih 10 godina?

Kruna našeg decenijskog rada jeste kontinuirano funkcionisanje škole srpskog jezika. Za nas je to najveći uspeh. Postojanje škole je put koji je otvorio formiranje biblioteke, te odlazak naše dece, prvi put posle 86 godina, u Srbiju, u letnje kampove. Ponekad se desi da u toku jedne godine odu četiri grupe sa preko 80 mališana. To je najveća radost dece iz Skadra. Potom i stipendije i studije u Srbiji. Gostovanje u Republici Srpskoj. Sarađujemo sa našim umetnicima, piscima. Ponosni smo jer je preko 700 mladih naučilo srpski jezik, i verujte, skoro da nije bilo izostanaka. Njihova žeđ za jezikom dedova zadivljujuća je. Sada tečno govore srpski, čitaju knjige, a najbolji žele da odu na studije u maticu. To im je najveći pokretač. Isto toliko odraslih je pokazalo veliko interesovanje za našu školu, tako da je prof. Ćiraković ovih 10 leta radio paralelno u tri grupe kako bi se pružila mogućnost i sredovečnim i starijim da nauče srpski jezik.

Šta je prioritet Udruženja?

Bilo je dana i noći kada nisam znao kako i kuda dalje, ali uvek se, Bogu hvala, pronađe put. Srpski narod u Skadru i Albaniji je do 1934. imao svoje škole, predškolske ustanove, biblioteke, crkve, manastire, konzula. Sada radimo na tome da se u svih 12 skadarskih škola za srpsku decu ozvaniči obavezno učenje srpskog kao drugog stranog jezika, što će biti veliki korak za nas. Imamo spremne odlične kadrove mlade ljude školovane u Srbiji. Ako bismo dozvolili da nam se jezik izgubi, onda bismo i mi bili zauvek izgubljeni.

Odluka Srbije da od 2015. ne finansira studiranje mladih Srba iz Skadra delovala je onespokojavajuće. Kakvo je obrazloženje MSP, zašto su ukinute stipendije?

Posle 86 godina, od 2010, počeli smo da šaljemo naše studente u Srbiju. Ministarstvo je odlučilo da pomogne da i naša deca dobiju pravo da se školuju, makar i simboličnim brojem stipendija. Ne znamo ko je to 2015. sprečio. Možda postoje ljudi i političari u Srbiji koji ne veruju da postojimo, ili su rešili da ne postojimo. Ljudi su ogorčeni i čini mi se da gube poverenje u vlasti u matici. Za četiri godine Srbija je stipendirala 25 naših najuspešnijih visokoškolaca. Mnogo siromašnija Makedonija za isto vreme dala je 500 stipendija za Makedonce u Albaniji, kojih je ovde četiri i po hiljade. Albanija u zemljama regiona školuje preko 2.200 svojih studenata, pa se pitam zašto je Srbija zaboravila na nas. U Udruženje dolaze delegacije Montenegrina, kao da ih neko uporno šalje. Oni vrše pritisak da im pristupimo, uz obećanje da će nam školovati svako dete, dati novac za Centar za kulturu, školu „crnogorskog“ jezika… ali mi nećemo da trgujemo svojim imenom, jezikom, decom i precima. Moj deda, po ocu, Srbin je iz Crne Gore, a po majci, sa Kosova i Metohije. Nisu nam preci bili nikakvi montenegrini. U Skadru i okolini živi oko 90 odsto Srba i Crnogoraca iz Albanije, više od 40.000 naših sunarodnika. Odavno postoji potreba da se formira srpski Centar za kulturu, turizam i trgovinu koji bi učvrstio naše veze sa maticom, pa bi turisti iz Srbije bili u prilici da obiđu naše svetinje, vide Tvrđavu, Bojanu, Kir, Beli Drim, Taraboš, Brdanjolu, Crkvu Svete Trojice u Vraki, da obiđu Crkvu Svetog Nikole i Svetog Jovana, da se sretnu sa brojnim Skadranima. Ovde u Albaniji je i Sarda, koji je, od 313. i Milanskog edikta, bio jedan od prvih hrišćanskih gradova. Ovde živi miran, tih i skroman narod, željan jezika i lepote srpske kulture. Srbi iz matice bi mogli da, umesto što idu u Tursku i Tunis i Egipat na letovanje, dolaze u pohode svojim precima, svom izvorištu. Postoji, takođe, ideja da u Skadru bude ponovo postavljen počasni konzul. Koliko je Skadar oduvek bio bitan, govori činjenica da je u Gradu funkcionisao rusko-srpski konzulat od 1880. do 1913. godine.

Koje su kulturne manifestacije uticale na još veće povezivanje Skadrana sa našom verom i kulturom?

Već pet godina organizujemo Dane kulture Srba u Skadru, do sada su bili viđeni gosti Matija Bećković, pesnik Budimir Dubak iz Podgorice… Kada nam je dolazio patrijarh SPC Irinej, vladala je velika radost među Srbima Skadra i Albanije. Prošle godine smo bili u Banjaluci i imali čast da naš folklorni ansambl „Obilić“ otvori Festival srpske tradicije i kulture. Prelepe utiske nosimo! Dodik ne zaboravlja našu decu ni za praznike. Mislim da u RS žive najbolji i najodaniji Srbi.

Samo u Skadru postoje Srbi pravoslavci, muslimani i katolici srpskog korena. Njihova samosvest treba svima da bude za nauk. Da li je tako i u Udruženju?

Pružili smo šansu svakom čoveku da nam se priključi: i Srbima i Crnogorcima pravoslavne vere, i onima koji su svesni svog srpskog korena, muslimanima ili rimokatolicima. Ubeđen sam da su Srbi u Albaniji svesniji svog korena od drugih, jer ih je na to muka naterala. Ovde ćete naći na hiljade Srba i Crnogoraca muslimanske veroispovesti koji se izjašnjavaju kao Srbi. Mnogi od njih nesebično pomažu Udruženju koje smatraju svojom drugom kućom. Uspeli smo da se izborimo da u školu srpskog jezika ravnopravno dolaze i ženska deca. Albanija je konzervativna sredina.

Da li je preterano reći da ste za deceniju uspeli da od Udruženja napravite instituciju Srba?

Formirali smo bogatu biblioteku, organizujemo tradicionalno Svetosavske susrete, Dane srpske kulture u Skadru, konačno budimo uspavanu svest kod našeg naroda u Srbiji, budući da smo, pre tri godine, ovde u Skadru, zajedno sa Mitropolijom crnogorsko-primorskom upriličili svečanu akademiju prilikom koje je održan i parastos u čast srpskih i crnogorskih junaka iz Balkanskih ratova. Ugostili smo za proteklih deceniju brojne umetnike i društva iz Crne Gore i Srbije, pisce, pevače, sveštenike, monahe, pesnike i pored otežavajućih okolnosti, sve smo bliži matici. Preko 500 brakova je sklopljeno u Srbiji, pogotovo raškoj oblasti, gde nije bilo devojaka. Albanke, mahom katolikinje, sada rađaju Srbima decu i vraćaju se predačkoj pravoslavnoj veri. Na desetine je aktivnosti koje je Udruženje sprovelo. Srpski savet Crne Gore je odlikovao 18 naših aktivista za negovanje srpskog jezika i kulture. Inače, imamo oko 600 članova, na koje možemo da računamo. Razume se, prioritet nam je škola srpskog jezika, njeno finansiranje, organizovanje letnje škole u Srbiji i plaćanje koordinatora – za te potrebe nam je neophodno oko 23 hiljade evra. Potrebne su nam i prostorije i o tome smo razgovarali sa premijerom Vučićem prilikom njegove nedavne posete Tirani. Tek kada bi imali svoje prostorije mogli bismo da razmišljamo o razmeni turističkih usluga Skadra sa Srbijom. Nema ljudi iz Srbije i Crne Gore koji dođu u Skadar i okolinu a da ne zakucaju na naša vrata. Potom ih neko od naših aktivista, ili ja, vodimo u obilazak drevnog grada, naših svetinja, tvrđava, predačkih grobova. Svaki korak u Skadru odiše srpskom istorijom. Ne može se sve uništiti i sakriti. Ponekad je sa nama išao i mitropolit Amfilohije. Pre tri godine smo otkrili groblje sa srpskim obeležjima i natpisima na kamenu. Sa nama su bile ekipe albanskih novinara, koji su u javnosti osudili ovo istraživanje. Kada smo sledeći put obišli groblje srpskih vojnika iz balkanskih ratova, sve je bilo uništeno, nijednog natpisa, niti kamena više nije bilo. Teško je čoveku da se nosi sa vandalizmom i osećanjem tuđe mržnje.

Tragate za materijalnom, duhovnom i kulturnom zaostavštinom Srba koja, kažete, prosto izvire. Šta ste sve otkrili?

Za vreme Envera Hodže skoro sve naše bogomolje sravnjene su sa zemljom. Uništeno je ukupno 1.600 manastira i crkava, a od 440 sveštenika različitih konfesija samo 22 je ostalo u životu i to radeći kao zanatlije. Crkve koje nisu srušene pretvarane su u garaže, magacine, štale ili su ostavljane u brdima da propadaju. Prikupili smo ogromnu dokumentaciju. Naša želja je da organizujemo naučni skup srpskih i albanskih istoričara, na kome bi predstavili stare knjige i zapise na osnovu kojih bi mogla da se napiše prava istorija. Najviše problema pravili su mi istoričari iz Srbije. Bio sam zapanjen. To sam očekivao od albanskih naučnika, nikako od domaćih. Uostalom, oni nisu ni bili na terenu, nisu obilazili naše drevne svetinje, otkopavali grobove, pronalazili zapuštena srpska počivališta… Kada smo štampali prospekte, zbog prilika kakvi jesu, trudili smo se da pišemo o Bodinu, Balšićima, Jeleni Anžujskoj… Istina smeta onome ko je ogrezao u laži, a ne onome ko traga za njom. Obližnja Brdanjola je puna kostiju naših predaka. To je sveto brdo. U Skadar-tvrđavi su bile tri srpske crkve, na vrhu Skadra nalazi se crkva Svetog Stefana. U okolini je bilo na desetine crkava i manastira, a danas postoji samo jedna naša crkva izgrađena pre sedam godina. Ponekad se začudim kada pročitam u srpskoj štampi da je prelepu crkvu u Albaniji u 13. veku gradio neki drugi narod, a zna se čiji su vladari vladali ovim prostorom. Neću imenovati mesta koja sam sa prijateljima obilazio, i porušene svetinje sa srpskim natpisima koje sam raščišćavao. Obeležili smo i sve evidentirali. Nažalost, primetio sam da ako se vest pojavi u albanskoj javnosti, odmah se sve do temelja poruši, ili se sa naših svetinja skinu srpska obeležja i natpisi. Brine me što su neki organizovaniji u rušenju i potiranju srpskih bogomolja, nego što je Srbija spremna da čuva i štiti iste od rušitelja.

Da li Srbi iz Albanije mogu da dobiju državljanstvo od svoje matice?

Neverovatno je šta od nas traži država Srbija kako bismo dobili njeno državljanstvo zbog čega je većina Srba iz Albanije odustala od zahteva. Većinu dokumenata ne možemo ni da izdejstvujemo u Albaniji. Najugroženija smo manjina u Albaniji i tražimo od albanske Vlade zakonski šira prava. Grci, recimo, imaju svoje škole, kulturne ustanove, crkve, prisutni su u političkom životu Albanije… čak su se i Makedonci izborili, imaju svoju opštinu. Nama Srbima je težak put do ostvarenja prava koja nam pripadaju po svim kriterijumima demokratskih vrednosti. O tome kakav nam je položaj dovoljno svedoči činjenica da je Srbinu, kako bi u dokumenta u Albaniji upisao srpsko ime i prezime, potrebno najmanje dve hiljade evra!

Ukazujete da se na području severne Albanije nalaze srpske svetinje u kojima služe sveštenici drugih naroda. Objasnite!

Istina vaskrsne o pravim neimarima kada se ugledaju freske naših svetitelja, stvarane po srpskoj srednjovekovnoj slikarskoj i freskopisanoj tehnici i stilu. Srpski narod ne zna da u Albaniji, u našim otetim svetinjama, postoje sačuvane najlepše freske: Svetog Jovana Vladimira, Svetog Save, Stefana Dečanskog, cara Dušana… Njihova lepota veoma podseća na freske iz Sopoćana ili Visokih Dečani, Studenice… Neke naše svetinje su u rukama Rimokatoličke crkve, neke su sada pri Grčkoj ili Albanskoj pravoslavnoj crkvi. Crkva Svetog Jovana Krstitelja je iz 9/10. veka i zna se da su je gradili srpski vlastelini. Kada bi srpski istoričari bili uporniji i kada bi im glavni pokretač bio želja za istinom, mnogo toga bi nam bilo jasnije i lakše bismo se izborili sa teškim istorijskim iskušenjima. Došao sam do važnih saznanja, zahvaljujući saradnji sa albanskim istoričarima, kojima je istorijska istina imperativ. Naravno, njih nema mnogo i plaše se da se javno eksponiraju, ali svaka smernica od dobronamernih naučnika zlata vredi. Sećam se da sam, jednom prilikom, do naše svetinje iz 9. veka prepešačio 13 kilometara, potom smo organizovali čišćenje i uređenje okolnog prostora bogomolje. Zvao sam i našu ambasadu u Tirani, da dođu i da se uvere, da nešto zajedno učinimo u slavu predaka.

Okolina Skadra je prebogata našim tvrđavama, kulama, ali i stratištima, grobljima i kostima srpskih ratnika. Pogledajte ono ogromno brdo! Brdanjola, to je za sve nas sveto mesto, po tom brdu Srbin i Crnogorac može samo sa molitvom i svećom u rukama hodati. Na svakom koraku su kosti naših predaka koji su se izborili za slobodu protiv turskog osvajača, za države srpskog i crnogorskog, ali i albanskog naroda. Stota godišnjica od Prvog balkanskog rata i čuvene bitke za Skadar, gde je na oltar slobode živote položilo 12 hiljada vojnika Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, obeležena je 2012. liturgijom u selu Vraka i posle 97 godina parastosom izginulim vojnicima na Brdanjoli. U slavu naših vojnika na Brdanjoli će biti izgrađen spomenik izginulim junacima. Pokazaćemo svima da mi svoje pretke ne zaboravljamo.

[/restrictedarea]