Почетна / Колумне / Нови друштвени феудализам и економска теологија

Нови друштвени феудализам и економска теологија

неокапитализамЗа „Печат“ из Милана Дијего Фузаро 

Теолошки карактер новог Ordo economicus-a исказује се у наметању себе као неамандманског и непоправљивог хоризонта, као свеукупност објективно дата, непроходна макар и симболично, којој све мора бити подређено

Као што сам покушао да покажем у књизи Будућности је наша, пошто је капитал домашио свој концепт и самим тим постао апсолутан, он се конфигурише као Deus mortalis у облику идолопоклоничког монотеизма тржишта. Он заузима упражњено место теологије, тежи да сруши сваку преосталу религију – одмах је идентификује са фанатизмом, са тероризмом и са сујеверјем – и намеће себе као економску теологију.

Теолошки карактер новог Ordo economicus-a исказује се у наметању себе као неамандманског и непоправљивог хоризонта, као свеукупност објективно дата, непроходна макар и симболично, којој све мора бити подређено. Све нас подређује култу без догматике, фетишистичкој чаролији свакодневне свеобухватне религије, чија се доминација простире „како на небу, тако и на земљи“.

 

НОВО ПРОВИЂЕЊЕ Суочени смо с робом, као и с трговином хартијама од вредности или несазнатљивом вољом тржишта, као да су то еманације јединог преживелог божанства, економије фетишизоване у монотеизму тржишта. Резултат је поглед на свет без преседана који се представља као аскетски, лаички, смирујући и чисто економски, али то је заправо високо идеолошки и религиозни став.  Он „везује“ (religat, према оригиналном етимону religio) све људе на планети за свемоћ тржишта, јединог водећег принципа укупности фетишизованих друштвених односа, као Deus mortalis.

Тржишна економија је, дакле, логичан и хронолошки наследник традиционалног монотеистичког божанства. Ово произлази не само из чињенице да се њени закони не могу оспоравати, јер они чине необјашњивост којом се образлаже свака стварност маркетиншког космоса. То се закључује и на основу самозаснивања које економија врши, бар почев од дијалектичке фазе.

[restrictedarea]

Капиталистичка размена се поставља, у ствари, causa sui, у складу са најтипичнијим прерогативом монотеистичког божанства. Не само да нема потребе за спољним темељима политичког или филозофског реда већ мора да их неутралише, промовишући своје одвајање од традиционалне вере, од контраактуализма као политичког успостављања друштвеног поретка, од природног права као истине претходно постојеће у односу на самоуспостављени Ordo economicus.

„Невидљива рука“ тржишта, коју је поставио као тему Адам Смит у Богатству народа (1776), најефикаснија је комерцијална асимилација хришћанског провиђења, а пројектовала ју је она иманентност поретка економске размене и промета из чијих приватних порока недокучиво произлази прихваћено друштвено благостање.

У оквиру апсолутног капитализма и опште прихваћеног фетишизма који га обележава, намеће се режим теократског типа, којим господари апсолутна моћ и појам superiorem non recognoscens тржишта монотеистички хипостатизованог у божанству које одлучује о свему и тражи да му се удовољи и да му се буде дужно подређен.

Древни теологуменон „то Бог тражи од нас“ уткан је у нову догму „то тржиште тражи од нас“, такође теолошку, и коју политичари стално понављају као оправдање својих избора, а никада не оспоравају, нити доводе у питање свету вољу lex economica.

Карактер апсолутног капитализма који је унутар себе теолошки, и рефеудализацију друштвених веза на којима се он заснива, потврђује онај ко је сковао израз „феудални капитализам1“, што је економска синтеза феудализма и хришћанства, а самим тиме и друштвенополитичке поставке и теолошког аспекта.

Феудални капитализам се структурирао, у периоду између 1989. и садашњости, као капиларни систем апсолутне контроле над фрагментираном и изрованом територијом, у некој врсти „Светог Римског царства финансија“, где све безусловно зависи од воље тржишта и где нови феудалци – економске олигархије и магнати финансија – имају све већу моћ, на штету новог плебса и нових слуга, све бројнијих, експлоатисанијих и сиромашнијих.

 

РЕГУЛАРНИ НОВИНАРСКИ КЛЕР  Надређене традиционалним политичким снагама, које зависе од њихових жеља, финансијски елите суверено руководе новим светским поретком, управљајући токовима финансијског капитала и одлучујући на тајним седницама о стратегијама којима би убрзале да нови неолиберални наум овлада целим светом, превазилазећи сваку преосталу политичку, геополитичку и културну границу.

У ствари, аналогија са средњим веком и феудалним режимом производње може бити хеуристички плодна. Средњовековни идеал универзалности хришћанске религије се поново јавља, mutatis mutandis, као идеологија глобализације тржишта, најсимболичнијег уобличења absolutus капитализма. Неверник постаје „терориста“, односно то је свако ко се не клања проширењу тржишта на планетарној скали и потчињавању сваког дела планете Западу на чијем је челу монархија са звездама и пругама.

Са терористом, баш као и са неверником, не може бити било каквог дијалога или било каквих преговора, већ се против њега иде у крсташки рат, данас реконфигурисан у облику сталног постмодерног крсташког похода којим се војно напада, увек у име хуманости и људских права, свака земља која  није сврстана према меркантилном Ordо (поретку – прим. прев.).

Мондијалистичка идеологија представља позитивним идеал капитализма без граница и ограничења који је постао стварност, никада не приказујући врежу противречности које га прате. Глобализација је, као планетарно ширење неаутентичног, флексибилан и постмодерни облик империјализма и средњовековног крсташког рата: сушта супротност, дакле, смирујућем универзализму људских права каквом ту глобализацију представља једина политички коректна мисао.

Као и средњи век, феудални капитализам је такође трипартитни социјални инструмент. Нови oratores-и данас су регуларни новинарски клер, медијски циркус и секуларни академски и интелектуални клер; они врше, мада из различитих перспектива, функцију аналогну оној коју је вршио средњовековни клер, стварајући образце идеолошког величања Апсолута, који се данас не поклапа више са Богом већ с иманентним монотеизмом производње, размене и промета, који се славе као најбољи од свих могућих светова, а у сваком случају као једини.

„Ја сам поредак твој; немој имати других поредака осим мене.“ То је велика заповест религије капитала коју његови поклоници увек користе у свакој својој причи. То је, уосталом, смисао новог „трагичног позитивизма“ (П. Слотердијк), који, пун верског pathos-а, наставља да претвара скептицизам у једину дозвољену психополитику, убеђујући наше умове у чињеницу да се постојеће стање не може тумачити, нити трансформисати, већ једноставно мора да се подноси.

Нови постмодерни bellatores су, међутим, финансијске олигархије и постбуржујска класа генерализоване срећне несвесности; оне имају за циљ, поред тога што располажу огромном и све већом вредношћу за размену захваљујући финансирању економије својствене савременом „финанскапитализму“ (Л. Галино), да сруше све границе које су преживеле глобализацију тржишта, нападајући војно сваки део света који се и даље опире овом тренду, легитимишући  империјалистичку праксу племенитим идеалима људских права и демократије за извоз.

Коначно, нови laboratores су масе мигрирајућих радника и запослених на одређено време, које су приморане не само да прихватају све подлије услове рада и све непристојнију подређеност већ су натеране и на зависност која све више јача и сваким даном све више личи на древно феудално ропство. Рад на одређено време је, у својој суштини, нова класа laboratores-а у времену глобализације и рефеудализације друштвених односа све радикалније наметаних.

 

НОВИ ИМАНЕНТНИ АПСОЛУТ  Овим поводом може да користи позивање на етимологију појма „на одређено“, јер то доказује, чак и када се врши површна анализа, да је он све само не неутралан. У њему се теолошка димензија својствена спекулативном капиталу преплиће са димензијом личног потчињавања што се садржи и у суштини историјског феудалног света. И баш из тог разлога открива се кристално јасно да у феудалном капитализму коегзистирају, као делови јединствене друштвенополитичке и идеолошке синтезе, социјална димензија рефеудализације односа снага и теолошки аспект економије као новог иманентног Апсолута.

Precarius (овде у смислу привремен – прим. прев.) позива се и на латинско prex, precis, „молитва“. То алудира на оно добијено кроз молитву, јер се нешто ради по нечијем благонаклоном одобрењу или, у овом случају, уз нечију толеранцију. Оно што се добија помоћу молитве структурно је привремено – precarius. Трајање тога зависи искључиво од воље даваоца, што представља успостављање потпуно асиметричног односа између подносиоца захтева и онога ко даје, између човека и божанског, између слуге и господара.

У термину precarius коегзистирају, у својој комплементарности, две димензије од којих је једна потражња, а друга неизвесност да ће она бити прихваћена од стране примаоца. Дакле, онај ко моли може да добије или не добије оно што жели кроз молитву, јер не зависи од њега усвајање захтева.

Молитва је по својој природи, баш као и конкурс за запослење привременог радника, несигурна акција, која се може услишити или може бити неиспуњена. Бог, као послодавац, може да одговори да или не, без ограничења или закона који га терају да се понаша на овај или онај начин.

За то придев „привремени“ придаје именици на коју се односи квалификацију пролазности, нестабилности, несигурности својствене нечему или неком услову који се испуњава на молбу, услишава се привремено на захтев, без гаранције или права на трајање. Дакле, алудира на стање које се може опозвати и које није стабилно, које зависи, на крају крајева, од воље и дискреционог права онога који га одобрава, а може да га ускрати када хоће и да не сноси никакве последице.

Радник на привременом раду нема никакве гаранције, и подређен је господарима по основу везе која је сличнија, понекад, оној какву је имао феудални слуга, него оној коју има савремени пролетер, како у погледу интензитета зависности – која се и даље заснива на формалној слободи – тако и по ономе што се тиче карактера те субординације, без заштите и зависне од неумерене воље владајуће класе.

 

 1Паоло Ђила, познати новинар телевизије РАИ из Милана који се бави економско-финансијским темама, објавио је запажену књигу о повратку феудализма у светску економију (Gila Paolo, Capitalesimo. Il ritorno del Feudalesimo nell’economia mondiale, издавач Bollati Boringhieri, Торино, 2013), јер се капитализам претвара у капиларни систем апсолутне контроле у коме његови „феудалци“ постају све богатији, а средњи слој све сиромашнији, уз стални тренд смањења социјалних и људских права „плебса“, смањења куповне моћи и стандарда грађана – прим. прев.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *