Novi društveni feudalizam i ekonomska teologija

Za „Pečat“ iz Milana Dijego Fuzaro 

Teološki karakter novog Ordo economicus-a iskazuje se u nametanju sebe kao neamandmanskog i nepopravljivog horizonta, kao sveukupnost objektivno data, neprohodna makar i simbolično, kojoj sve mora biti podređeno

Kao što sam pokušao da pokažem u knjizi Budućnosti je naša, pošto je kapital domašio svoj koncept i samim tim postao apsolutan, on se konfiguriše kao Deus mortalis u obliku idolopokloničkog monoteizma tržišta. On zauzima upražnjeno mesto teologije, teži da sruši svaku preostalu religiju – odmah je identifikuje sa fanatizmom, sa terorizmom i sa sujeverjem – i nameće sebe kao ekonomsku teologiju.

Teološki karakter novog Ordo economicus-a iskazuje se u nametanju sebe kao neamandmanskog i nepopravljivog horizonta, kao sveukupnost objektivno data, neprohodna makar i simbolično, kojoj sve mora biti podređeno. Sve nas podređuje kultu bez dogmatike, fetišističkoj čaroliji svakodnevne sveobuhvatne religije, čija se dominacija prostire „kako na nebu, tako i na zemlji“.

 

NOVO PROVIĐENJE Suočeni smo s robom, kao i s trgovinom hartijama od vrednosti ili nesaznatljivom voljom tržišta, kao da su to emanacije jedinog preživelog božanstva, ekonomije fetišizovane u monoteizmu tržišta. Rezultat je pogled na svet bez presedana koji se predstavlja kao asketski, laički, smirujući i čisto ekonomski, ali to je zapravo visoko ideološki i religiozni stav.  On „vezuje“ (religat, prema originalnom etimonu religio) sve ljude na planeti za svemoć tržišta, jedinog vodećeg principa ukupnosti fetišizovanih društvenih odnosa, kao Deus mortalis.

Tržišna ekonomija je, dakle, logičan i hronološki naslednik tradicionalnog monoteističkog božanstva. Ovo proizlazi ne samo iz činjenice da se njeni zakoni ne mogu osporavati, jer oni čine neobjašnjivost kojom se obrazlaže svaka stvarnost marketinškog kosmosa. To se zaključuje i na osnovu samozasnivanja koje ekonomija vrši, bar počev od dijalektičke faze.

[restrictedarea]

Kapitalistička razmena se postavlja, u stvari, causa sui, u skladu sa najtipičnijim prerogativom monoteističkog božanstva. Ne samo da nema potrebe za spoljnim temeljima političkog ili filozofskog reda već mora da ih neutrališe, promovišući svoje odvajanje od tradicionalne vere, od kontraaktualizma kao političkog uspostavljanja društvenog poretka, od prirodnog prava kao istine prethodno postojeće u odnosu na samouspostavljeni Ordo economicus.

„Nevidljiva ruka“ tržišta, koju je postavio kao temu Adam Smit u Bogatstvu naroda (1776), najefikasnija je komercijalna asimilacija hrišćanskog proviđenja, a projektovala ju je ona imanentnost poretka ekonomske razmene i prometa iz čijih privatnih poroka nedokučivo proizlazi prihvaćeno društveno blagostanje.

U okviru apsolutnog kapitalizma i opšte prihvaćenog fetišizma koji ga obeležava, nameće se režim teokratskog tipa, kojim gospodari apsolutna moć i pojam superiorem non recognoscens tržišta monoteistički hipostatizovanog u božanstvu koje odlučuje o svemu i traži da mu se udovolji i da mu se bude dužno podređen.

Drevni teologumenon „to Bog traži od nas“ utkan je u novu dogmu „to tržište traži od nas“, takođe teološku, i koju političari stalno ponavljaju kao opravdanje svojih izbora, a nikada ne osporavaju, niti dovode u pitanje svetu volju lex economica.

Karakter apsolutnog kapitalizma koji je unutar sebe teološki, i refeudalizaciju društvenih veza na kojima se on zasniva, potvrđuje onaj ko je skovao izraz „feudalni kapitalizam1“, što je ekonomska sinteza feudalizma i hrišćanstva, a samim time i društvenopolitičke postavke i teološkog aspekta.

Feudalni kapitalizam se strukturirao, u periodu između 1989. i sadašnjosti, kao kapilarni sistem apsolutne kontrole nad fragmentiranom i izrovanom teritorijom, u nekoj vrsti „Svetog Rimskog carstva finansija“, gde sve bezuslovno zavisi od volje tržišta i gde novi feudalci – ekonomske oligarhije i magnati finansija – imaju sve veću moć, na štetu novog plebsa i novih sluga, sve brojnijih, eksploatisanijih i siromašnijih.

 

REGULARNI NOVINARSKI KLER  Nadređene tradicionalnim političkim snagama, koje zavise od njihovih želja, finansijski elite suvereno rukovode novim svetskim poretkom, upravljajući tokovima finansijskog kapitala i odlučujući na tajnim sednicama o strategijama kojima bi ubrzale da novi neoliberalni naum ovlada celim svetom, prevazilazeći svaku preostalu političku, geopolitičku i kulturnu granicu.

U stvari, analogija sa srednjim vekom i feudalnim režimom proizvodnje može biti heuristički plodna. Srednjovekovni ideal univerzalnosti hrišćanske religije se ponovo javlja, mutatis mutandis, kao ideologija globalizacije tržišta, najsimboličnijeg uobličenja absolutus kapitalizma. Nevernik postaje „terorista“, odnosno to je svako ko se ne klanja proširenju tržišta na planetarnoj skali i potčinjavanju svakog dela planete Zapadu na čijem je čelu monarhija sa zvezdama i prugama.

Sa teroristom, baš kao i sa nevernikom, ne može biti bilo kakvog dijaloga ili bilo kakvih pregovora, već se protiv njega ide u krstaški rat, danas rekonfigurisan u obliku stalnog postmodernog krstaškog pohoda kojim se vojno napada, uvek u ime humanosti i ljudskih prava, svaka zemlja koja  nije svrstana prema merkantilnom Ordo (poretku – prim. prev.).

Mondijalistička ideologija predstavlja pozitivnim ideal kapitalizma bez granica i ograničenja koji je postao stvarnost, nikada ne prikazujući vrežu protivrečnosti koje ga prate. Globalizacija je, kao planetarno širenje neautentičnog, fleksibilan i postmoderni oblik imperijalizma i srednjovekovnog krstaškog rata: sušta suprotnost, dakle, smirujućem univerzalizmu ljudskih prava kakvom tu globalizaciju predstavlja jedina politički korektna misao.

Kao i srednji vek, feudalni kapitalizam je takođe tripartitni socijalni instrument. Novi oratores-i danas su regularni novinarski kler, medijski cirkus i sekularni akademski i intelektualni kler; oni vrše, mada iz različitih perspektiva, funkciju analognu onoj koju je vršio srednjovekovni kler, stvarajući obrazce ideološkog veličanja Apsoluta, koji se danas ne poklapa više sa Bogom već s imanentnim monoteizmom proizvodnje, razmene i prometa, koji se slave kao najbolji od svih mogućih svetova, a u svakom slučaju kao jedini.

„Ja sam poredak tvoj; nemoj imati drugih poredaka osim mene.“ To je velika zapovest religije kapitala koju njegovi poklonici uvek koriste u svakoj svojoj priči. To je, uostalom, smisao novog „tragičnog pozitivizma“ (P. Sloterdijk), koji, pun verskog pathos-a, nastavlja da pretvara skepticizam u jedinu dozvoljenu psihopolitiku, ubeđujući naše umove u činjenicu da se postojeće stanje ne može tumačiti, niti transformisati, već jednostavno mora da se podnosi.

Novi postmoderni bellatores su, međutim, finansijske oligarhije i postburžujska klasa generalizovane srećne nesvesnosti; one imaju za cilj, pored toga što raspolažu ogromnom i sve većom vrednošću za razmenu zahvaljujući finansiranju ekonomije svojstvene savremenom „finanskapitalizmu“ (L. Galino), da sruše sve granice koje su preživele globalizaciju tržišta, napadajući vojno svaki deo sveta koji se i dalje opire ovom trendu, legitimišući  imperijalističku praksu plemenitim idealima ljudskih prava i demokratije za izvoz.

Konačno, novi laboratores su mase migrirajućih radnika i zaposlenih na određeno vreme, koje su primorane ne samo da prihvataju sve podlije uslove rada i sve nepristojniju podređenost već su naterane i na zavisnost koja sve više jača i svakim danom sve više liči na drevno feudalno ropstvo. Rad na određeno vreme je, u svojoj suštini, nova klasa laboratores-a u vremenu globalizacije i refeudalizacije društvenih odnosa sve radikalnije nametanih.

 

NOVI IMANENTNI APSOLUT  Ovim povodom može da koristi pozivanje na etimologiju pojma „na određeno“, jer to dokazuje, čak i kada se vrši površna analiza, da je on sve samo ne neutralan. U njemu se teološka dimenzija svojstvena spekulativnom kapitalu prepliće sa dimenzijom ličnog potčinjavanja što se sadrži i u suštini istorijskog feudalnog sveta. I baš iz tog razloga otkriva se kristalno jasno da u feudalnom kapitalizmu koegzistiraju, kao delovi jedinstvene društvenopolitičke i ideološke sinteze, socijalna dimenzija refeudalizacije odnosa snaga i teološki aspekt ekonomije kao novog imanentnog Apsoluta.

Precarius (ovde u smislu privremen – prim. prev.) poziva se i na latinsko prex, precis, „molitva“. To aludira na ono dobijeno kroz molitvu, jer se nešto radi po nečijem blagonaklonom odobrenju ili, u ovom slučaju, uz nečiju toleranciju. Ono što se dobija pomoću molitve strukturno je privremeno – precarius. Trajanje toga zavisi isključivo od volje davaoca, što predstavlja uspostavljanje potpuno asimetričnog odnosa između podnosioca zahteva i onoga ko daje, između čoveka i božanskog, između sluge i gospodara.

U terminu precarius koegzistiraju, u svojoj komplementarnosti, dve dimenzije od kojih je jedna potražnja, a druga neizvesnost da će ona biti prihvaćena od strane primaoca. Dakle, onaj ko moli može da dobije ili ne dobije ono što želi kroz molitvu, jer ne zavisi od njega usvajanje zahteva.

Molitva je po svojoj prirodi, baš kao i konkurs za zaposlenje privremenog radnika, nesigurna akcija, koja se može uslišiti ili može biti neispunjena. Bog, kao poslodavac, može da odgovori da ili ne, bez ograničenja ili zakona koji ga teraju da se ponaša na ovaj ili onaj način.

Za to pridev „privremeni“ pridaje imenici na koju se odnosi kvalifikaciju prolaznosti, nestabilnosti, nesigurnosti svojstvene nečemu ili nekom uslovu koji se ispunjava na molbu, uslišava se privremeno na zahtev, bez garancije ili prava na trajanje. Dakle, aludira na stanje koje se može opozvati i koje nije stabilno, koje zavisi, na kraju krajeva, od volje i diskrecionog prava onoga koji ga odobrava, a može da ga uskrati kada hoće i da ne snosi nikakve posledice.

Radnik na privremenom radu nema nikakve garancije, i podređen je gospodarima po osnovu veze koja je sličnija, ponekad, onoj kakvu je imao feudalni sluga, nego onoj koju ima savremeni proleter, kako u pogledu intenziteta zavisnosti – koja se i dalje zasniva na formalnoj slobodi – tako i po onome što se tiče karaktera te subordinacije, bez zaštite i zavisne od neumerene volje vladajuće klase.

 

 1Paolo Đila, poznati novinar televizije RAI iz Milana koji se bavi ekonomsko-finansijskim temama, objavio je zapaženu knjigu o povratku feudalizma u svetsku ekonomiju (Gila Paolo, Capitalesimo. Il ritorno del Feudalesimo nell’economia mondiale, izdavač Bollati Boringhieri, Torino, 2013), jer se kapitalizam pretvara u kapilarni sistem apsolutne kontrole u kome njegovi „feudalci“ postaju sve bogatiji, a srednji sloj sve siromašniji, uz stalni trend smanjenja socijalnih i ljudskih prava „plebsa“, smanjenja kupovne moći i standarda građana – prim. prev.

[/restrictedarea]