Почетна / Друштво / Министар против веронауке и дехристијанизација Србије

Министар против веронауке и дехристијанизација Србије

ВербићПише Владимир Димитријевић

Вербићев рат против веронауке је само увод у оно што нас чека на путу ка ЕУ, све више антихришћанској творевини чији је симбол Вавилонска кула

Крај 2015. донео је став министра просвете Срђана Вербића да веронауку и грађанско васпитање, као обавезне изборне предмете, треба свести на четири године учења, а да би најбоље решење било да се од два предмета начини један, који би Српчиће учио начелима свих религија и верској толеранцији (овако „нетолерантне“, чему би другом?).

У овом ставу Вербића, чија је заслуга пред ММФ-ом што је сурово поразио просветаре у штрајку средином прошле године, уочавају се два аспекта: један је крајње прагматичан (смањити број наставника који се плаћају из државног буџета, а све по задатку тог истог ММФ-а), а други онај стари, „људскоправашки“, познат од пре тринаест година, када се веронаука у школе враћала. Те 2003. слушали смо да је интерес Цркве да децу приводи себи помоћу „државне принуде“ (Љубиша Рајић); да је у питању „редукован, клеронационалистички концепт државе и друштва, који не може да наиђе на допадљиво одобравање европске и светске заједнице“ (Обрад Савић); да ће веронауку предавати „полуписмени верски службеници, несвршени богослови, размонашени калуђери и слична братија“ („Жене у црном“); да „Библија постаје света књига за све“, иако „у сукобу са многим научним сазнањима“ (Загорка Голубовић)…

 

КО ЈЕ ДАНАС ПРОТИВ ВЕРОНАУКЕ? Вербићев став поздравили су они који су против веронауке били и 2003. године. Тако је Ненад Чанак говорио о педофилима у СПЦ, а његова Лига социјалдемократа Војводине издала је саопштење у коме се, по ко зна који пут, прежвакава прича о Србији као секуларној држави, у којој, авај, МУП има крсну славу, ђаци уче веронауку, а државни празници су црвена слова из црквеног календара.

Вербића је подржао и Мевлуд Дудић, верски вођа од кога се то, на први поглед, не би очекивало. Зукорлићев човек на челу Исламске заједнице у Србији истакао је да „након што представници ИЗ нису прихватили примат представника СПЦ, уследило је искључење њихових представника из Владине комисије за веронауку, као и 95 вероучитеља ИЗ. На њихова места дошли су нестручни, верски и политички подобни Цркви и њеним политичким факторима“. Ако се зна да је Дудићев покровитељ Зукорлић повезан са центрима моћи у Сарајеву и Истанбулу, истовремено политички делатник који стално доводи у питање државу Србију, онда оваква подршка Вербићу има јасне и објашњиве узроке.

ПОЛЕМИЧКО ПОЉЕ У свом тексту „Веронаука не може бити проблем“, писаном у оквиру полемике о статусу веронауке у школском систему Србије, медиолог Слободан Рељић цитирао је чувеног немачког социолога Георга Зимела: „Онај ко не зна хришћанство изнутра, себе лишава читаве западноевропске традиције у било којем домену: филозофија, уметност, повест. Ко год истиче да то не зна, он није свестан да се поноси својим духовним сиромаштвом.“ Он је цитирао и норвешког писца Јенса Бјорнебоеа: „Све што је у последњих 1.800 година никло на тлу Европе, хришћанског је порекла.“

На Рељићев став реаговао је филозоф Иван Миленковић: „Јавна школа је par excellence републиканска установа и у њој нема места религијском образовању… Најгори потез Ђинђићеве владе – којим је, по свему судећи, хтео да умири милитантно крило СПЦ (безуспешно) – био је увођење веронауке у школе, чиме је сама влада, уместо да штити уређење, што спада у опис њеног посла, то уређење оштетила… Души је потребна слобода, а не веронаука, да би могла да дише… Веронаука не учи душу да дише, већ да верује. Она ствара и обучава мале вернике, војнике вере, не слободне људе. Зато јој и није место у јавној школи.“

Професор средњовековне књижевности Драгиша Бојовић упозорио је да, без обзира на то што веронаука постоји у школама Србије, ми смо, и даље, много више „космополити“ него „ултраправославци“: „Наше редовне анкете на првој години студија, на почетку сваке школске године, мотивисане научним и педагошким разлозима, показују да већина уписаних студената србистике на Универзитету у Нишу никада није видела Студеницу, Жичу, Сопоћане. Насупрот томе, не мали број њих стигао је до Рима и Ватикана. Драстичан је овогодишњи пример: показало се да је само један студент, од њих седамдесет, био у Студеници (и то са фолклорним ансамблом, а не у организацији школе), а више од тридесет је било у Риму.“ Из те перспективе, другосрбијанци, очито, не треба да брину.

Литургија

СТАЊЕ ВЕРЕ У СРБИЈИ У свом огледу о дехристијанизацији Србије Слободан Антонић указао је на низ конкретних чињеница о стању религиозности у нас, па се тога вреди подсетити. Ево какав је удео верника који упражњавају своју веру у разним земљама Европе и света: Чешка 16,1, Француска 18,7, Шведска 19,1, Јапан 24, Холандија 24,4, Норвешка 25,7, Велика Британија 26,9, Словенија 26,9, Аустрија 27,4, Данска 28,2, Аустралија 28,5, Мађарска 30,9, Немачка 32, Нови Зеланд 34,2, Летонија 38,1, Шпанија 39,1, Русија 40,8, Швајцарска 45, Словачка 51, Италија 54, Кипар 55,8, Португалија 58,1, Северна Ирска 59,5, Пољска 59,6, Ирска 64,1, Израел 66,5, САД 67,5, Чиле 71,8 и Филипини 91,9. Србија је при самом врху, са 63,2 одсто верујућих људи.

Такође, Антонић указује и на податке који показују пораст религиозности у Србији. Последње истраживање религиозности грађана Србије обављено је 2010, и оно је показало већу религиозност него претходно истраживање из 1999. године. Удео јасно религиозних повећао се са 60 на 78 одсто, док је дошло до пада нерелигиозних са 19 на 14 одсто, као и неопредељених са 21 на 4 одсто. Крштавање деце се, према овим истраживањима, повећало са 84 на 87 одсто, слављење верских празника увећало се са 87 на 92 одсто, а црквени укоп је такође повећан са 86 на 87 одсто. На литургију редовно иде 9,8 одсто испитаника (раније 2,1), једном недељно одлази у цркву 12,8 одсто њих, свакодневно се моли 27,4 одсто (раније 15,9), а редовно пости 27,4 одсто (раније 16,7). У Бога верује 63,2 одсто испитаника, у васкрсење 46,6 одсто, у рај и пакао 41,6 одсто…

И зато веронаука у земљи каква је Србија није нимало ни чудна, ни необична појава.

А пошто је тако, сасвим је јасно зашто је саопштење СА Синода СПЦ било тако одлучно: „Oчигледно је да господин Вербић не узима у обзир основно значење речи министар – онај који служи народу – јер не мари за чињеницу да се 95 одсто грађана Србије у слободној демократској процедури изјаснило као верници. Верска настава је, као важан део општег образовноваспитног процеса, враћена управо онима од којих је насилно била одузета, а то су грађани Србије. Повратак верске наставе је означио и враћање људских права и грађанских слобода, прихватање обавезе државе да поштује међународне норме и конвенције које је ратификовала, раскид са идеолошким наслеђем комунизма у просвети, па, следствено, и у култури и уметности; једноставно: раскид са тоталитарном прошлошћу и враћање у породицу просвећених европских народа. Како изгледа, господин не мари ни за став већине својих колега министара, ни за мишљење првог министра, а ни за позитивне законе који регулишу ову област. Господин Вербић, као и његови идеолошки претходници од пре петнаест година, истиче искључиво идеолошке разлоге и мотиве за укидање верске наставе и очигледно не припада већинској Србији, коју, заједно са верницима, чине још и атеисти и агностици који су раскинули са тоталитарним наслеђем.“

Традиционалне верске заједнице (СПЦ, римокатолици, словачки и други традиционални протестанти, Исламска заједница Србије, јеврејска заједница) такође су исказале свој став: „Изражавамо уверење да Србију, у погледу грађанских права верујућих, нико неће покушати да врати у године које не памтимо по добру и да анахроне ставове Вербића, потпуно несагласне са дужношћу коју обавља, не дели ниједна одговорна личност у Влади Србије.“

 

КАКВА НАС ЕУ СРБИЈА ЧЕКА? Ипак, рат против веронауке је само увод у оно што нас чека на путу ка ЕУ, све више антихришћанској творевини чији је симбол Вавилонска кула.

Ево примера.

Британка Ширли Чаплин уклоњена је са свог радног места (пријемни шалтер медицинске установе) јер је носила крстић. Европски суд за људска права није стао на њену страну. Британски суд забранио је општинском већу у граду Девону да заседања почиње молитвом. Британски суд је одбио жалбу брачног пара усвојитеља Јунис и Овена Џонса на одлуку да им се забрани даље усвајање деце пошто су они хришћани који хомосексуалност сматрају грехом;  по судијама, одредбе које се тичу равноправности сексуалне оријентације треба да имају предност у односу на слободу вероисповедања. Британски наставник физике Роберт Хај отпуштен је с посла зато што је деци рекао да је за њега, као хришћанина, хомосексуални начин живота грешан, а суд му је на жалбу одговорио да просветари треба да шире „позитивне информације о лезбејкама, геј и бисексуалним људима“, како би се „помогло ученицима да превазиђу негативне стереотипе и предрасуде“, што је део „савремених британских вредности толеранције“. Шведски пастор Оке Грин добио је месец дана затвора зато што је својој пастви говорио о опасностима содомског греха, али је виша инстанца поништила пресуду. Године 2011. тадашња повереница за заштиту равноправности Невена Петрушић тражила је од митрополита Амфилохија да се извини ЛГБТ заједници зато што је геј параду назвао „смрадом содомским“.

У такву ЕУ нас воде. У њој неће бити места за веронауку. Тек да се зна.

Вавилонска кула

ШТА СЕ ДЕСИЛО У ГРЧКОЈ? Сећате ли се извесног Алексиса Ципраса, грчког борца за слободу и социјалну правду, одлучног да скрши окове ММФ-а и Брисела, човека у кога су се многи клели као у препородитеља Грчке и вођу општеевропског устанка за права потлачених?

Е, па тај исти Ципрас пристао је на све услове страних кредитора, Грчку оставио у ропству лихвара, и кренуо у одлучан обрачун са хришћанским наслеђем своје земље, сасвим јасно стављајући до знања зашто је први премијер у историји ове државе који је одбио да се закуне на Јеванђељу.

Крајем 2015, упркос противљењу многих грађана, грчка скупштина усвојила је закон о легализацији истополних веза. Верски аналитичар Атанасије Зоитакис сведочи: „Поновила се иста прича као и с референдумом о европским кредитима: народ је рекао ’не’, а политичари су рекли ’да’ – буквално за недељу дана су се отворено супротставили народу… Две трећине парламентараца је ’за’, а две трећине народа је против. Такав је однос. Истовремено с легализацијом ових ’савеза’ у Грчкој се циљано задају ударци породицама с више деце. Неколико пута смањивани су помоћ и друга давања. Увече 22. децембра 2015, (одмах после гласања о легализацији ’ЛГБТ веза’, нап. В. Д.) појавила се вест о томе да су повериоци захтевали укидање још три стотине облика помоћи породицама с више деце и инвалидима. Очигледно је да су у питању усклађене радње: ударац који се задаје породицама с више деце и легализација содомије. Посланик Христос Карајанидис из владајуће Сиризе је на писмо родитеља с више деце који су се супротстављали легализацији истополних савеза цинично рекао: ’Баш ме брига за породице с више деце. Мука ми је од њих…’ Један од чланова ове партије је у парламенту рекао да ’ћемо после извесног времена можда размотрити питање усвајања деце’… Полако, корак по корак, разлаже се институција породице. Исто је и с укидањем специјалног статуса Цркве у Грчкој. Прво су укинули јутарње молитве у школама. Сад хоће да забране иконе у судовима и болницама. Хоће да укину веронауку, тачније, да је уместо предмета с православним усмерењем претворе у нешто попут историје светских религија. То је читав поступни програм и он функционише… Кад је Ципрас победио на изборима, најпре се састао с архиепископом и замолио га је за молитве за успех владе. Говорио је да је Црква веома важна, да је она њихов савезник. А кад су из Европе тражили оно што њима треба, почео је да се понаша сасвим другачије… То је црни дан. Прошла је врло важна етапа после које ће се ситуација само погоршавати све док не почну прогони људи који буду против содомије – за то је унапред створена законодавна база: ако се ’антирасистички закон’ покрене у потпуности, све владике које су говориле против закона о легализацији геј савеза могу отићи директно на оптуженичку клупу.“

Мислите о томе.

РАЗАРАЊЕ ХРИШЋАНСКОГ НАСЛЕЂА Дакле, Вербићев насртај на веронауку само је врх леденог брега. Наш пут у ЕУ, који, као и смрт, нема алтернативу, значиће потпуно разарање српског хришћанског наслеђа. У току је усвајање Грађанског законика, који ће бити основа за многа антихришћанска безакоња, од „брачне“ легализације ЛГБТ парова до сурогатног материнства, изнајмљивања мајчинских утроба за ношење туђег плода. ЕУ нам разбуцава државу, убија економију, сакати институције. Ипак, најопасније је то да ЕУ закони који нам се спремају ударају на традиционалну породицу, дестимулишу рађање, подстичу хомосексуализам и редефинишу појмове какви су отац, мајка, дете, рађање, живот, смрт.

Пред нама је тријумф онога што је Бодријар звао „сенилно варварство“.

Остаје нам да се, како рече Честертон, као и хришћани у доба слома Римске империје и „сеобе народа“, боримо против нових варвара и упорно понављамо Символ вере.

 

3 коментара

  1. Odličan tekst. Bravo!




    0



    0
  2. Fenomenalno,šta drugo reći za tekst….Na nama je da se izborimo,ustvari mi biramo one koji nas uvode u ovu propast zvanu EU..




    0



    0
  3. jedna nacija jedan krst reko papa i jedan narod i jedna vera nije ni to lose ideja




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *