Ministar protiv veronauke i dehristijanizacija Srbije

Piše Vladimir Dimitrijević

Verbićev rat protiv veronauke je samo uvod u ono što nas čeka na putu ka EU, sve više antihrišćanskoj tvorevini čiji je simbol Vavilonska kula

Kraj 2015. doneo je stav ministra prosvete Srđana Verbića da veronauku i građansko vaspitanje, kao obavezne izborne predmete, treba svesti na četiri godine učenja, a da bi najbolje rešenje bilo da se od dva predmeta načini jedan, koji bi Srpčiće učio načelima svih religija i verskoj toleranciji (ovako „netolerantne“, čemu bi drugom?).

U ovom stavu Verbića, čija je zasluga pred MMF-om što je surovo porazio prosvetare u štrajku sredinom prošle godine, uočavaju se dva aspekta: jedan je krajnje pragmatičan (smanjiti broj nastavnika koji se plaćaju iz državnog budžeta, a sve po zadatku tog istog MMF-a), a drugi onaj stari, „ljudskopravaški“, poznat od pre trinaest godina, kada se veronauka u škole vraćala. Te 2003. slušali smo da je interes Crkve da decu privodi sebi pomoću „državne prinude“ (Ljubiša Rajić); da je u pitanju „redukovan, kleronacionalistički koncept države i društva, koji ne može da naiđe na dopadljivo odobravanje evropske i svetske zajednice“ (Obrad Savić); da će veronauku predavati „polupismeni verski službenici, nesvršeni bogoslovi, razmonašeni kaluđeri i slična bratija“ („Žene u crnom“); da „Biblija postaje sveta knjiga za sve“, iako „u sukobu sa mnogim naučnim saznanjima“ (Zagorka Golubović)…

 

KO JE DANAS PROTIV VERONAUKE? Verbićev stav pozdravili su oni koji su protiv veronauke bili i 2003. godine. Tako je Nenad Čanak govorio o pedofilima u SPC, a njegova Liga socijaldemokrata Vojvodine izdala je saopštenje u kome se, po ko zna koji put, prežvakava priča o Srbiji kao sekularnoj državi, u kojoj, avaj, MUP ima krsnu slavu, đaci uče veronauku, a državni praznici su crvena slova iz crkvenog kalendara.

Verbića je podržao i Mevlud Dudić, verski vođa od koga se to, na prvi pogled, ne bi očekivalo. Zukorlićev čovek na čelu Islamske zajednice u Srbiji istakao je da „nakon što predstavnici IZ nisu prihvatili primat predstavnika SPC, usledilo je isključenje njihovih predstavnika iz Vladine komisije za veronauku, kao i 95 veroučitelja IZ. Na njihova mesta došli su nestručni, verski i politički podobni Crkvi i njenim političkim faktorima“. Ako se zna da je Dudićev pokrovitelj Zukorlić povezan sa centrima moći u Sarajevu i Istanbulu, istovremeno politički delatnik koji stalno dovodi u pitanje državu Srbiju, onda ovakva podrška Verbiću ima jasne i objašnjive uzroke.

POLEMIČKO POLJE U svom tekstu „Veronauka ne može biti problem“, pisanom u okviru polemike o statusu veronauke u školskom sistemu Srbije, mediolog Slobodan Reljić citirao je čuvenog nemačkog sociologa Georga Zimela: „Onaj ko ne zna hrišćanstvo iznutra, sebe lišava čitave zapadnoevropske tradicije u bilo kojem domenu: filozofija, umetnost, povest. Ko god ističe da to ne zna, on nije svestan da se ponosi svojim duhovnim siromaštvom.“ On je citirao i norveškog pisca Jensa Bjorneboea: „Sve što je u poslednjih 1.800 godina niklo na tlu Evrope, hrišćanskog je porekla.“

Na Reljićev stav reagovao je filozof Ivan Milenković: „Javna škola je par excellence republikanska ustanova i u njoj nema mesta religijskom obrazovanju… Najgori potez Đinđićeve vlade – kojim je, po svemu sudeći, hteo da umiri militantno krilo SPC (bezuspešno) – bio je uvođenje veronauke u škole, čime je sama vlada, umesto da štiti uređenje, što spada u opis njenog posla, to uređenje oštetila… Duši je potrebna sloboda, a ne veronauka, da bi mogla da diše… Veronauka ne uči dušu da diše, već da veruje. Ona stvara i obučava male vernike, vojnike vere, ne slobodne ljude. Zato joj i nije mesto u javnoj školi.“

Profesor srednjovekovne književnosti Dragiša Bojović upozorio je da, bez obzira na to što veronauka postoji u školama Srbije, mi smo, i dalje, mnogo više „kosmopoliti“ nego „ultrapravoslavci“: „Naše redovne ankete na prvoj godini studija, na početku svake školske godine, motivisane naučnim i pedagoškim razlozima, pokazuju da većina upisanih studenata srbistike na Univerzitetu u Nišu nikada nije videla Studenicu, Žiču, Sopoćane. Nasuprot tome, ne mali broj njih stigao je do Rima i Vatikana. Drastičan je ovogodišnji primer: pokazalo se da je samo jedan student, od njih sedamdeset, bio u Studenici (i to sa folklornim ansamblom, a ne u organizaciji škole), a više od trideset je bilo u Rimu.“ Iz te perspektive, drugosrbijanci, očito, ne treba da brinu.

STANJE VERE U SRBIJI U svom ogledu o dehristijanizaciji Srbije Slobodan Antonić ukazao je na niz konkretnih činjenica o stanju religioznosti u nas, pa se toga vredi podsetiti. Evo kakav je udeo vernika koji upražnjavaju svoju veru u raznim zemljama Evrope i sveta: Češka 16,1, Francuska 18,7, Švedska 19,1, Japan 24, Holandija 24,4, Norveška 25,7, Velika Britanija 26,9, Slovenija 26,9, Austrija 27,4, Danska 28,2, Australija 28,5, Mađarska 30,9, Nemačka 32, Novi Zeland 34,2, Letonija 38,1, Španija 39,1, Rusija 40,8, Švajcarska 45, Slovačka 51, Italija 54, Kipar 55,8, Portugalija 58,1, Severna Irska 59,5, Poljska 59,6, Irska 64,1, Izrael 66,5, SAD 67,5, Čile 71,8 i Filipini 91,9. Srbija je pri samom vrhu, sa 63,2 odsto verujućih ljudi.

Takođe, Antonić ukazuje i na podatke koji pokazuju porast religioznosti u Srbiji. Poslednje istraživanje religioznosti građana Srbije obavljeno je 2010, i ono je pokazalo veću religioznost nego prethodno istraživanje iz 1999. godine. Udeo jasno religioznih povećao se sa 60 na 78 odsto, dok je došlo do pada nereligioznih sa 19 na 14 odsto, kao i neopredeljenih sa 21 na 4 odsto. Krštavanje dece se, prema ovim istraživanjima, povećalo sa 84 na 87 odsto, slavljenje verskih praznika uvećalo se sa 87 na 92 odsto, a crkveni ukop je takođe povećan sa 86 na 87 odsto. Na liturgiju redovno ide 9,8 odsto ispitanika (ranije 2,1), jednom nedeljno odlazi u crkvu 12,8 odsto njih, svakodnevno se moli 27,4 odsto (ranije 15,9), a redovno posti 27,4 odsto (ranije 16,7). U Boga veruje 63,2 odsto ispitanika, u vaskrsenje 46,6 odsto, u raj i pakao 41,6 odsto…

I zato veronauka u zemlji kakva je Srbija nije nimalo ni čudna, ni neobična pojava.

A pošto je tako, sasvim je jasno zašto je saopštenje SA Sinoda SPC bilo tako odlučno: „Očigledno je da gospodin Verbić ne uzima u obzir osnovno značenje reči ministar – onaj koji služi narodu – jer ne mari za činjenicu da se 95 odsto građana Srbije u slobodnoj demokratskoj proceduri izjasnilo kao vernici. Verska nastava je, kao važan deo opšteg obrazovnovaspitnog procesa, vraćena upravo onima od kojih je nasilno bila oduzeta, a to su građani Srbije. Povratak verske nastave je označio i vraćanje ljudskih prava i građanskih sloboda, prihvatanje obaveze države da poštuje međunarodne norme i konvencije koje je ratifikovala, raskid sa ideološkim nasleđem komunizma u prosveti, pa, sledstveno, i u kulturi i umetnosti; jednostavno: raskid sa totalitarnom prošlošću i vraćanje u porodicu prosvećenih evropskih naroda. Kako izgleda, gospodin ne mari ni za stav većine svojih kolega ministara, ni za mišljenje prvog ministra, a ni za pozitivne zakone koji regulišu ovu oblast. Gospodin Verbić, kao i njegovi ideološki prethodnici od pre petnaest godina, ističe isključivo ideološke razloge i motive za ukidanje verske nastave i očigledno ne pripada većinskoj Srbiji, koju, zajedno sa vernicima, čine još i ateisti i agnostici koji su raskinuli sa totalitarnim nasleđem.“

Tradicionalne verske zajednice (SPC, rimokatolici, slovački i drugi tradicionalni protestanti, Islamska zajednica Srbije, jevrejska zajednica) takođe su iskazale svoj stav: „Izražavamo uverenje da Srbiju, u pogledu građanskih prava verujućih, niko neće pokušati da vrati u godine koje ne pamtimo po dobru i da anahrone stavove Verbića, potpuno nesaglasne sa dužnošću koju obavlja, ne deli nijedna odgovorna ličnost u Vladi Srbije.“

 

KAKVA NAS EU SRBIJA ČEKA? Ipak, rat protiv veronauke je samo uvod u ono što nas čeka na putu ka EU, sve više antihrišćanskoj tvorevini čiji je simbol Vavilonska kula.

Evo primera.

Britanka Širli Čaplin uklonjena je sa svog radnog mesta (prijemni šalter medicinske ustanove) jer je nosila krstić. Evropski sud za ljudska prava nije stao na njenu stranu. Britanski sud zabranio je opštinskom veću u gradu Devonu da zasedanja počinje molitvom. Britanski sud je odbio žalbu bračnog para usvojitelja Junis i Ovena Džonsa na odluku da im se zabrani dalje usvajanje dece pošto su oni hrišćani koji homoseksualnost smatraju grehom;  po sudijama, odredbe koje se tiču ravnopravnosti seksualne orijentacije treba da imaju prednost u odnosu na slobodu veroispovedanja. Britanski nastavnik fizike Robert Haj otpušten je s posla zato što je deci rekao da je za njega, kao hrišćanina, homoseksualni način života grešan, a sud mu je na žalbu odgovorio da prosvetari treba da šire „pozitivne informacije o lezbejkama, gej i biseksualnim ljudima“, kako bi se „pomoglo učenicima da prevaziđu negativne stereotipe i predrasude“, što je deo „savremenih britanskih vrednosti tolerancije“. Švedski pastor Oke Grin dobio je mesec dana zatvora zato što je svojoj pastvi govorio o opasnostima sodomskog greha, ali je viša instanca poništila presudu. Godine 2011. tadašnja poverenica za zaštitu ravnopravnosti Nevena Petrušić tražila je od mitropolita Amfilohija da se izvini LGBT zajednici zato što je gej paradu nazvao „smradom sodomskim“.

U takvu EU nas vode. U njoj neće biti mesta za veronauku. Tek da se zna.

ŠTA SE DESILO U GRČKOJ? Sećate li se izvesnog Aleksisa Ciprasa, grčkog borca za slobodu i socijalnu pravdu, odlučnog da skrši okove MMF-a i Brisela, čoveka u koga su se mnogi kleli kao u preporoditelja Grčke i vođu opšteevropskog ustanka za prava potlačenih?

E, pa taj isti Cipras pristao je na sve uslove stranih kreditora, Grčku ostavio u ropstvu lihvara, i krenuo u odlučan obračun sa hrišćanskim nasleđem svoje zemlje, sasvim jasno stavljajući do znanja zašto je prvi premijer u istoriji ove države koji je odbio da se zakune na Jevanđelju.

Krajem 2015, uprkos protivljenju mnogih građana, grčka skupština usvojila je zakon o legalizaciji istopolnih veza. Verski analitičar Atanasije Zoitakis svedoči: „Ponovila se ista priča kao i s referendumom o evropskim kreditima: narod je rekao ’ne’, a političari su rekli ’da’ – bukvalno za nedelju dana su se otvoreno suprotstavili narodu… Dve trećine parlamentaraca je ’za’, a dve trećine naroda je protiv. Takav je odnos. Istovremeno s legalizacijom ovih ’saveza’ u Grčkoj se ciljano zadaju udarci porodicama s više dece. Nekoliko puta smanjivani su pomoć i druga davanja. Uveče 22. decembra 2015, (odmah posle glasanja o legalizaciji ’LGBT veza’, nap. V. D.) pojavila se vest o tome da su poverioci zahtevali ukidanje još tri stotine oblika pomoći porodicama s više dece i invalidima. Očigledno je da su u pitanju usklađene radnje: udarac koji se zadaje porodicama s više dece i legalizacija sodomije. Poslanik Hristos Karajanidis iz vladajuće Sirize je na pismo roditelja s više dece koji su se suprotstavljali legalizaciji istopolnih saveza cinično rekao: ’Baš me briga za porodice s više dece. Muka mi je od njih…’ Jedan od članova ove partije je u parlamentu rekao da ’ćemo posle izvesnog vremena možda razmotriti pitanje usvajanja dece’… Polako, korak po korak, razlaže se institucija porodice. Isto je i s ukidanjem specijalnog statusa Crkve u Grčkoj. Prvo su ukinuli jutarnje molitve u školama. Sad hoće da zabrane ikone u sudovima i bolnicama. Hoće da ukinu veronauku, tačnije, da je umesto predmeta s pravoslavnim usmerenjem pretvore u nešto poput istorije svetskih religija. To je čitav postupni program i on funkcioniše… Kad je Cipras pobedio na izborima, najpre se sastao s arhiepiskopom i zamolio ga je za molitve za uspeh vlade. Govorio je da je Crkva veoma važna, da je ona njihov saveznik. A kad su iz Evrope tražili ono što njima treba, počeo je da se ponaša sasvim drugačije… To je crni dan. Prošla je vrlo važna etapa posle koje će se situacija samo pogoršavati sve dok ne počnu progoni ljudi koji budu protiv sodomije – za to je unapred stvorena zakonodavna baza: ako se ’antirasistički zakon’ pokrene u potpunosti, sve vladike koje su govorile protiv zakona o legalizaciji gej saveza mogu otići direktno na optuženičku klupu.“

Mislite o tome.

RAZARANJE HRIŠĆANSKOG NASLEĐA Dakle, Verbićev nasrtaj na veronauku samo je vrh ledenog brega. Naš put u EU, koji, kao i smrt, nema alternativu, značiće potpuno razaranje srpskog hrišćanskog nasleđa. U toku je usvajanje Građanskog zakonika, koji će biti osnova za mnoga antihrišćanska bezakonja, od „bračne“ legalizacije LGBT parova do surogatnog materinstva, iznajmljivanja majčinskih utroba za nošenje tuđeg ploda. EU nam razbucava državu, ubija ekonomiju, sakati institucije. Ipak, najopasnije je to da EU zakoni koji nam se spremaju udaraju na tradicionalnu porodicu, destimulišu rađanje, podstiču homoseksualizam i redefinišu pojmove kakvi su otac, majka, dete, rađanje, život, smrt.

Pred nama je trijumf onoga što je Bodrijar zvao „senilno varvarstvo“.

Ostaje nam da se, kako reče Česterton, kao i hrišćani u doba sloma Rimske imperije i „seobe naroda“, borimo protiv novih varvara i uporno ponavljamo Simvol vere.