Клаудио Магрис: Србија – срце Дунава

Разговарала Мила Милосављевић

Када дођем у Београд, осећам се као да сам дошао кући. Сви кажу да је Дунав књига мог живота. Ако је тако, а изгледа да јесте, онда су и Београд и његов део Дунава кључни сегмент мог романа, сама кичма ове књиге – моји

Гост Београда протекле недеље био је прослављени италијански писац Клаудио Магрис. Његов роман Дунав (написао га је пре тридесет година) представљен је на конференцији за новинаре у издавачкој кући „Архипелаг“, која је објавила дело у којем је писац испричао велику причу о Европи на обалама Дунава од Црне шуме до Црног мора, о културама које настају на његовим обалама, о историји која је оставила своје трагове, о људима који су дали смисао свом постојању. Магрисов роман је велико и узбудљиво сведочанство о улози једне реке у европском искуству и стварности, култури и историји. Својеврсна је књижевна археологија Дунава у којој прича луцидно и заносно прати слојеве културе, историје, друштва, језика, стварности. Откривајући читаоцима Дунав као велику и никада до краја испричану причу, Магрисова чудесна књига највећи је путнички роман модерне књижевности. Пре Дунава „Архипелаг“ је објавио романе Клаудија Магриса Ви ћете, дакле, разумети, Награђања о једној сабљи и Друго море, као и књигу приповедака Микрокосмоси која говори о другој великој пишчевој теми – Медитерану, чији је град Трст, у којем наш саговорник и живи, једно од магичних средишта.

Настанак романа Дунав има веома интересантну предисторију. Испричајте нам како је рођено ваше дело?

Не могу да говорим о самом начину писања, настанка ове књиге, мада морам да истакнем да поглавље које се тиче Србије представља само срце романа, оно најважније поглавље које се спушта ка крају живота протагонисте. Нисам знао на почетку куда ће ме одвести сам ток писања. Ако говорим о зачетку идеје, она је рођена пре тридесетак година када сам са својом женом Маризом и пријатељима пошао на пут у тадашњу Чехословачку. Приближавајући се граници Чехословачке, у то време својеврсној граници са „оном другом Европом“ коју су многи неоправдано сматрали Европом другог реда, били смо очарани Дунавом који се златио у том предивном сунчаном дану одавајући утисак лаганом препуштању животу. То и јесте био ток самог живота, као и увек када се човек истински препусти тренутку, дишући дубоко и уживајући у времену у којем је као што смо ми то чинили тада. Од тог светлуцања нисмо могли да разазнамо одакле река долази, куда тече. То нам није било ни важно јер смо уживали у призору пред нама. Управо тада угледали смо натпис „Музеј Дунава“ што нас је поприлично зачудило јер је било у потпуној супротности са природом, снагом те неспутане реке и доживљајем живота у којем смо се налазили. У том тренутку моја супруга је изјавила: „Шта ако сад кренемо током реке и наставимо све до Црног мора?“ Тако је настала идеја о књизи и тада сам и почео да је пишем.

[restrictedarea]

Из вашег опуса види се изразита наклоност путописној форми, у тој мери јединственој да се може говорити у извесном смислу о поджанру. Како дефинишете своје путописе?

Роман Дунав и књига приповедака Микрокосмоси јесу два путовања кроз простор и време. Као што је то и Одисеја, јер свако путовање јесте једна врста одисеје. У Микрокосмосима сам се посветио Медитерану. На Медитерану сам одрастао, ту живим читав живот, Медитерану се стално враћам. И желео сам да у овим приповеткама испричам све те мале медитеранске приче, понекад сасвим скровите, по правилу унутрашње приче које су обасјале мој живот и животе толиких других људи на Медитерану. У Микрокосмосима сам настојао да испричам концентричне приче, од повести једног парка, једне улице или једног кафеа до историје читавог града, залива, потом широке масе Медитерана. Тако се много удаљавам од Трста, да бих му се у причању поново вратио. У роману Дунав је другачије. Ту путујем од извора до ушћа, настојећи да сагледам историју и садашњи тренутак те велике европске реке. Идући од града до града, од места до места, од једне до друге дунавске мистерије, изнова сам се уверавао како Дунав прелази све границе које су људи смислили или поставили, као и да упија у себе гласове, језике, искуства, културе, историју, само трајање. Тако је мој Дунав одисеја како по историји, тако и по савремености кључне реке за европску историју.

Приликом сусрета са новинарима поводом представљања Дунава изјавили сте да се у Србији, у Београду, осећате „као код куће“ будући да је мноштво топонима у вашем роману баш са ових простора. У којој мери је овдашње дунавско приобаље уткано у вашу књигу?

Када дођем у Београд, осећам се као да сам дошао кући. Сви кажу да је Дунав књига мог живота. Ако је тако, а изгледа да јесте, онда је Београд и његов део Дунава кључни сегмент мог романа, сама кичма ове књиге. Негде сам већ написао да је овај комад универзума између Новог Сада и Београда најважнији за настанак мог Дунава. Ту је толико историје и искуства трајања, трудио сам се да у Дунаву сачувам и оживим ту историју и да је упишем као саставни део шире европске приче. Ови крајеви су, после писања Дунава, проживели још много историје, као ниједни други у савременој Европи. Да данас пишем Дунав, писао бих и о тој најновијој историји на овдашњим обалама Дунава.

Дунав, јасно је, спаја народе, државе и не признаје границе као што видимо и у вашој књизи. Стварност ту чињеницу, нажалост, умногоме демантује!?

Видим, наравно, дубоку европску кризу и због тога сам страшно забринут. Можда то сада делује као утопија, али у овом историјском тренутку и усред многих опасности које су се устремиле на Европу, мислим да је једино решење јединствена европска држава, нека врста Сједињених Европских Држава. Данас је Европска унија превише неефикасна и нејединствена, са много бирократије, она није решење које нас може задовољити. Европски сам патриота и верујем да би неуспех Европе био катастрофа.

Како сте постали писац?

Своју прву прозу, кратки роман Нагађања о једној сабљи, дуго сам носио у себи, не знајући да ће од ње икада постати књига, а поготову да ћу ја постати писац. Био сам професор, писао сам есеје и научне студије, мислио сам да је то мој живот. Једног дана сам у Венецији испричао Хорхеу Луису Борхесу ту причу која ме прогони од детињства. Наиме, као дечак сам видео и запамтио слике Козака који су близу Удина, у Фурланији, у два-три сеоцета, у неким чудним и смешним униформама чекали шта ће да буде са њима на крају Другог светског рата. Ти Козаци су се повлачили по Европи пред Црвеном армијом, а Немци су почели да их злоупотребљавају обећавајући им да ће им дати њихову државу ако се буду борили на њиховој страни. Та држава се стално померала лево и десно по Европи, све док се није указала поред Удина, на падинама Алпа, у та два-три сеоцета негде поткрај 1944. године. Ти Козаци су, у замену за ту државицу, добијали углавном понижавајућа задужења. Немци су однекуд из Берлина довели Краснова који се прогласио за козачког атамана и у малом хотелу у једном од тих села направио је свој атамански двор са послугом и са знацима владарског достојанства. Све то било је мало и сиротињско, али се Краснов понашао као прави владар са пуним владарским достојанством. Када се појавила Црвена армија, та козачка држава се распала, Козаци су се предали Британцима, али су их ови изручили Русима. И ту се догађала страшна трагедија. Многи од тих Козака су се с породицама бацали у Драву, само да не би пали у руке Црвеној армији. Остали су стрељани или одведени у Совјетски Савез и његове гулаге. За Краснова се дуго веровало да је погинуо у последњој козачкој бици у подножју Алпа. Али када су отворени архиви, годинама касније, утврдило се да је заробљен, одведен у Москву и после суђења јавно обешен као велеиздајник. Свеједно што је историјска истина о њему позната, многи становници Фурланије, који се сећају Красновљевих атаманских дана, радије су веровали да је он погинуо у бици, ту на њиховој реци. Морам признати да сам и ја, као писац, осећао да више верујем тим локалним причама него званичној историји. И та страшна драма Козака којима се историја сурово поиграла није ми дала мира. Испричао сам причу Борхесу, желећи да му је поклоним, како би је он написао. Борхес ми је тада рекао: „То је прича твог живота, ти мораш да је напишеш.“ И тако је светска књижевност остала сиромашнија за једно ремек-дело Хорхеа Луиса Борхеа, али сам ја, на његов наговор, дошао до свог књижевног гласа. Написао сам кратки роман Нагађања о једној сабљи и тако постао писац.

На чему тренутно радите? Хоће ли се на српском језику скоро појавити ваш нови роман?

Крајем октобра објавио сам роман Обустављен поступак. Мој издавач „Архипелаг“ рекао ми је да ће светлост дана у Србији угледати до краја ове године. Сада доста путујем због његовог представљања. Тренутно не пишем нови роман, али сигурно сви разговори, нова лица, нова искуства обликују у мени неку нову могућност причања.

[/restrictedarea]

Слово о писцу

Клаудио Магрис рођен је у Трсту 1939. године. Романсијер је, приповедач, есејиста, драмски писац, књижевни историчар. Један је од најзначајнијих савремених италијанских писаца. Магрис је деценијама био професор модерне немачке књижевности на Универзитету у Трсту. Написао је низ књига о историји и култури средње, јужне и југоисточне Европе. Познати су његови радови о Јозефу Роту, Роберту Музилу, Италу Звеву, Е. Т. А. Хофману, Херману Хесеу, Хенрику Ибзену или Хорхеу Луису Борхесу. Дугогодишњи је колумниста италијанског дневника Corriere della Sera. Најважнија прозна дела: Нагађања о једној сабљи (1984), Дунав (1986), Друго море (1991), Микрокосмоси (1997), Наслепо (2005), Ви ћете, дакле, разумети (2006). Најважније књиге есеја и књижевно-историјских студија: Хабзбуршки мит у модерној аустријској књижевности (1963), Трст: идентитет границе (заједно са Ангелом Аром 1982), Утопија и отрежњење (1999), Недовршено путовање (2005), Прича није завршена (2006). Његова проза превођена је на све веће светске језике.