Klaudio Magris: Srbija – srce Dunava

Razgovarala Mila Milosavljević

Kada dođem u Beograd, osećam se kao da sam došao kući. Svi kažu da je Dunav knjiga mog života. Ako je tako, a izgleda da jeste, onda su i Beograd i njegov deo Dunava ključni segment mog romana, sama kičma ove knjige – moji

Gost Beograda protekle nedelje bio je proslavljeni italijanski pisac Klaudio Magris. Njegov roman Dunav (napisao ga je pre trideset godina) predstavljen je na konferenciji za novinare u izdavačkoj kući „Arhipelag“, koja je objavila delo u kojem je pisac ispričao veliku priču o Evropi na obalama Dunava od Crne šume do Crnog mora, o kulturama koje nastaju na njegovim obalama, o istoriji koja je ostavila svoje tragove, o ljudima koji su dali smisao svom postojanju. Magrisov roman je veliko i uzbudljivo svedočanstvo o ulozi jedne reke u evropskom iskustvu i stvarnosti, kulturi i istoriji. Svojevrsna je književna arheologija Dunava u kojoj priča lucidno i zanosno prati slojeve kulture, istorije, društva, jezika, stvarnosti. Otkrivajući čitaocima Dunav kao veliku i nikada do kraja ispričanu priču, Magrisova čudesna knjiga najveći je putnički roman moderne književnosti. Pre Dunava „Arhipelag“ je objavio romane Klaudija Magrisa Vi ćete, dakle, razumeti, Nagrađanja o jednoj sablji i Drugo more, kao i knjigu pripovedaka Mikrokosmosi koja govori o drugoj velikoj piščevoj temi – Mediteranu, čiji je grad Trst, u kojem naš sagovornik i živi, jedno od magičnih središta.

Nastanak romana Dunav ima veoma interesantnu predistoriju. Ispričajte nam kako je rođeno vaše delo?

Ne mogu da govorim o samom načinu pisanja, nastanka ove knjige, mada moram da istaknem da poglavlje koje se tiče Srbije predstavlja samo srce romana, ono najvažnije poglavlje koje se spušta ka kraju života protagoniste. Nisam znao na početku kuda će me odvesti sam tok pisanja. Ako govorim o začetku ideje, ona je rođena pre tridesetak godina kada sam sa svojom ženom Marizom i prijateljima pošao na put u tadašnju Čehoslovačku. Približavajući se granici Čehoslovačke, u to vreme svojevrsnoj granici sa „onom drugom Evropom“ koju su mnogi neopravdano smatrali Evropom drugog reda, bili smo očarani Dunavom koji se zlatio u tom predivnom sunčanom danu odavajući utisak laganom prepuštanju životu. To i jeste bio tok samog života, kao i uvek kada se čovek istinski prepusti trenutku, dišući duboko i uživajući u vremenu u kojem je kao što smo mi to činili tada. Od tog svetlucanja nismo mogli da razaznamo odakle reka dolazi, kuda teče. To nam nije bilo ni važno jer smo uživali u prizoru pred nama. Upravo tada ugledali smo natpis „Muzej Dunava“ što nas je poprilično začudilo jer je bilo u potpunoj suprotnosti sa prirodom, snagom te nesputane reke i doživljajem života u kojem smo se nalazili. U tom trenutku moja supruga je izjavila: „Šta ako sad krenemo tokom reke i nastavimo sve do Crnog mora?“ Tako je nastala ideja o knjizi i tada sam i počeo da je pišem.

[restrictedarea]

Iz vašeg opusa vidi se izrazita naklonost putopisnoj formi, u toj meri jedinstvenoj da se može govoriti u izvesnom smislu o podžanru. Kako definišete svoje putopise?

Roman Dunav i knjiga pripovedaka Mikrokosmosi jesu dva putovanja kroz prostor i vreme. Kao što je to i Odiseja, jer svako putovanje jeste jedna vrsta odiseje. U Mikrokosmosima sam se posvetio Mediteranu. Na Mediteranu sam odrastao, tu živim čitav život, Mediteranu se stalno vraćam. I želeo sam da u ovim pripovetkama ispričam sve te male mediteranske priče, ponekad sasvim skrovite, po pravilu unutrašnje priče koje su obasjale moj život i živote tolikih drugih ljudi na Mediteranu. U Mikrokosmosima sam nastojao da ispričam koncentrične priče, od povesti jednog parka, jedne ulice ili jednog kafea do istorije čitavog grada, zaliva, potom široke mase Mediterana. Tako se mnogo udaljavam od Trsta, da bih mu se u pričanju ponovo vratio. U romanu Dunav je drugačije. Tu putujem od izvora do ušća, nastojeći da sagledam istoriju i sadašnji trenutak te velike evropske reke. Idući od grada do grada, od mesta do mesta, od jedne do druge dunavske misterije, iznova sam se uveravao kako Dunav prelazi sve granice koje su ljudi smislili ili postavili, kao i da upija u sebe glasove, jezike, iskustva, kulture, istoriju, samo trajanje. Tako je moj Dunav odiseja kako po istoriji, tako i po savremenosti ključne reke za evropsku istoriju.

Prilikom susreta sa novinarima povodom predstavljanja Dunava izjavili ste da se u Srbiji, u Beogradu, osećate „kao kod kuće“ budući da je mnoštvo toponima u vašem romanu baš sa ovih prostora. U kojoj meri je ovdašnje dunavsko priobalje utkano u vašu knjigu?

Kada dođem u Beograd, osećam se kao da sam došao kući. Svi kažu da je Dunav knjiga mog života. Ako je tako, a izgleda da jeste, onda je Beograd i njegov deo Dunava ključni segment mog romana, sama kičma ove knjige. Negde sam već napisao da je ovaj komad univerzuma između Novog Sada i Beograda najvažniji za nastanak mog Dunava. Tu je toliko istorije i iskustva trajanja, trudio sam se da u Dunavu sačuvam i oživim tu istoriju i da je upišem kao sastavni deo šire evropske priče. Ovi krajevi su, posle pisanja Dunava, proživeli još mnogo istorije, kao nijedni drugi u savremenoj Evropi. Da danas pišem Dunav, pisao bih i o toj najnovijoj istoriji na ovdašnjim obalama Dunava.

Dunav, jasno je, spaja narode, države i ne priznaje granice kao što vidimo i u vašoj knjizi. Stvarnost tu činjenicu, nažalost, umnogome demantuje!?

Vidim, naravno, duboku evropsku krizu i zbog toga sam strašno zabrinut. Možda to sada deluje kao utopija, ali u ovom istorijskom trenutku i usred mnogih opasnosti koje su se ustremile na Evropu, mislim da je jedino rešenje jedinstvena evropska država, neka vrsta Sjedinjenih Evropskih Država. Danas je Evropska unija previše neefikasna i nejedinstvena, sa mnogo birokratije, ona nije rešenje koje nas može zadovoljiti. Evropski sam patriota i verujem da bi neuspeh Evrope bio katastrofa.

Kako ste postali pisac?

Svoju prvu prozu, kratki roman Nagađanja o jednoj sablji, dugo sam nosio u sebi, ne znajući da će od nje ikada postati knjiga, a pogotovu da ću ja postati pisac. Bio sam profesor, pisao sam eseje i naučne studije, mislio sam da je to moj život. Jednog dana sam u Veneciji ispričao Horheu Luisu Borhesu tu priču koja me progoni od detinjstva. Naime, kao dečak sam video i zapamtio slike Kozaka koji su blizu Udina, u Furlaniji, u dva-tri seoceta, u nekim čudnim i smešnim uniformama čekali šta će da bude sa njima na kraju Drugog svetskog rata. Ti Kozaci su se povlačili po Evropi pred Crvenom armijom, a Nemci su počeli da ih zloupotrebljavaju obećavajući im da će im dati njihovu državu ako se budu borili na njihovoj strani. Ta država se stalno pomerala levo i desno po Evropi, sve dok se nije ukazala pored Udina, na padinama Alpa, u ta dva-tri seoceta negde potkraj 1944. godine. Ti Kozaci su, u zamenu za tu državicu, dobijali uglavnom ponižavajuća zaduženja. Nemci su odnekud iz Berlina doveli Krasnova koji se proglasio za kozačkog atamana i u malom hotelu u jednom od tih sela napravio je svoj atamanski dvor sa poslugom i sa znacima vladarskog dostojanstva. Sve to bilo je malo i sirotinjsko, ali se Krasnov ponašao kao pravi vladar sa punim vladarskim dostojanstvom. Kada se pojavila Crvena armija, ta kozačka država se raspala, Kozaci su se predali Britancima, ali su ih ovi izručili Rusima. I tu se događala strašna tragedija. Mnogi od tih Kozaka su se s porodicama bacali u Dravu, samo da ne bi pali u ruke Crvenoj armiji. Ostali su streljani ili odvedeni u Sovjetski Savez i njegove gulage. Za Krasnova se dugo verovalo da je poginuo u poslednjoj kozačkoj bici u podnožju Alpa. Ali kada su otvoreni arhivi, godinama kasnije, utvrdilo se da je zarobljen, odveden u Moskvu i posle suđenja javno obešen kao veleizdajnik. Svejedno što je istorijska istina o njemu poznata, mnogi stanovnici Furlanije, koji se sećaju Krasnovljevih atamanskih dana, radije su verovali da je on poginuo u bici, tu na njihovoj reci. Moram priznati da sam i ja, kao pisac, osećao da više verujem tim lokalnim pričama nego zvaničnoj istoriji. I ta strašna drama Kozaka kojima se istorija surovo poigrala nije mi dala mira. Ispričao sam priču Borhesu, želeći da mu je poklonim, kako bi je on napisao. Borhes mi je tada rekao: „To je priča tvog života, ti moraš da je napišeš.“ I tako je svetska književnost ostala siromašnija za jedno remek-delo Horhea Luisa Borhea, ali sam ja, na njegov nagovor, došao do svog književnog glasa. Napisao sam kratki roman Nagađanja o jednoj sablji i tako postao pisac.

Na čemu trenutno radite? Hoće li se na srpskom jeziku skoro pojaviti vaš novi roman?

Krajem oktobra objavio sam roman Obustavljen postupak. Moj izdavač „Arhipelag“ rekao mi je da će svetlost dana u Srbiji ugledati do kraja ove godine. Sada dosta putujem zbog njegovog predstavljanja. Trenutno ne pišem novi roman, ali sigurno svi razgovori, nova lica, nova iskustva oblikuju u meni neku novu mogućnost pričanja.

[/restrictedarea]

Slovo o piscu

Klaudio Magris rođen je u Trstu 1939. godine. Romansijer je, pripovedač, esejista, dramski pisac, književni istoričar. Jedan je od najznačajnijih savremenih italijanskih pisaca. Magris je decenijama bio profesor moderne nemačke književnosti na Univerzitetu u Trstu. Napisao je niz knjiga o istoriji i kulturi srednje, južne i jugoistočne Evrope. Poznati su njegovi radovi o Jozefu Rotu, Robertu Muzilu, Italu Zvevu, E. T. A. Hofmanu, Hermanu Heseu, Henriku Ibzenu ili Horheu Luisu Borhesu. Dugogodišnji je kolumnista italijanskog dnevnika Corriere della Sera. Najvažnija prozna dela: Nagađanja o jednoj sablji (1984), Dunav (1986), Drugo more (1991), Mikrokosmosi (1997), Naslepo (2005), Vi ćete, dakle, razumeti (2006). Najvažnije knjige eseja i književno-istorijskih studija: Habzburški mit u modernoj austrijskoj književnosti (1963), Trst: identitet granice (zajedno sa Angelom Arom 1982), Utopija i otrežnjenje (1999), Nedovršeno putovanje (2005), Priča nije završena (2006). Njegova proza prevođena je na sve veće svetske jezike.