Америчко лице нове Европе

Избеглички тунелПише Никола Врзић

Прича је до те мере дијаболична да би морала да буде одбачена као теорија завере. Али потврђују је, јавно, и представници америчког естаблишмента, откривајући чему заправо служи текућа мигрантска криза и куда тачно води српски пут у Европску унију

Ако Џејмс Кер-Линдзи с Лондонске школе економије није само омиљени евроатлантистички експерт за наше прилике већ и макар делимично поуздани индикатор расположења у тој евроатлантистичкој заједници из које (нам) долази – отуда је ваљда и тако често гост на америчком пропагандном Радију „Слободна Европа“, отуда ваљда и говори у множини кад анализира ситуацију у Србији – евроатлантисти нису сасвим сигурни да (им?) премијер Србије Александар Вучић говори истину када (их?) уверава да ће ванредни српски парламентарни избори овог пролећа бити организовани јер је „Србији потребан пун четворогодишњи мандат да бисмо урадили све како би европски, демократски, интегративни процеси били неповратни… Потребан нам је пун мандат са пуном подршком народа, како би Србија била спремна да се придружи ЕУ као јак партнер, пун мандат за доношење тешких одлука, пун мандат до 2020. године како би Србија била пред вратима ЕУ, уређена и богатија него данас.“

СУМЊИВА ТРАСА КА ЕУ

„Веома је забрињавајуће, из више разлога, то што ће Србија расписати још једне ванредне парламентарне изборе“, коментарише Кер-Линдзи на „Слободној Европи“. „На другој страни, ако је сврха ових ванредних избора да се осигура пун мандат за владу, да оснажи своју позицију јер се припрема да предузме читав низ значајних реформи које су део процеса евроинтеграција, у том случају бих рекао да се може подржати поновно расписивање избора. Уколико влада заиста намерава да убрза захтевне реформске кораке, да оснажи динамику евроинтеграција (…) у том случају би се и могао прихватити аргумент да сазивање ванредних избора на пролеће не мора нужно да буде лоша идеја.“

Кер-Линдзијево ако и уколико већ сами за себе сведоче о недостатку потпуног поверења у цитирано Вучићево оправдање, из чега пак проистиче и слутња да је српски премијер ванредне изборе најавио без претходног одобрења и/или консултација. Како год, да ништа не би остало недоречено, Кер-Линдзи своје (а рекло би се и да није само његово) упутство Вучићу наглашава: „Мора се минимизовати дисконтинуитет започетог политичког и реформског курса, чиме се показује да су избори имали само једну сврху: да влади очисте трасу на путу ка Европској унији, да јој омогуће јак мандат како би оснажила замах реформског и процеса ЕУ интеграције.“

DZEJMS KER LINDSEJ PROVERITI CanCyprusBeSolved_26Nov14Простије речено, предстојећи избори – „ако влада освоји већину, што сви очекују“ – Србији ће ипак бити допуштени само под условом да после избора не скрене са пута који су јој евроатлантисти зацртали.

А то ће првенствено зависити од Вучића. Јер, Кер-Линдзијевим речима, „не мислим да би таква опција“ – евроскептична – „требало да представља велики изазов по евроагенду владајуће гарнитуре. Али, као што рекох, дефинитивно би било много здравије кад би то била ДСС уместо Српске радикалне странке“, док је она друга, проевропска „опозициона сцена апсолутно разочарање. Ми (ето споменуте множине – прим. аут.) у континуитету гледамо фрагментацију опозиције у Србији. Чињеница да се Демократска странка комплетно дезинтегрисала заиста нас је све шокирала… Па, ви једноставно немате пристојну опозициону партију! Њихова улога је да терају владу на одговорност, да је држе за реч, али и да продуктивно политички користе време док су у опозицији да формулишу нове политике. А оне то не чине – нити ’држе владу за одговорност’, нити нуде нове политичке платформе… Оне морају да схвате да за њих нема излаза ако грађанима не нуде алтернативе и нове визије… Опозиција је та која исто тако често призива расписивање ванредних избора, просто зато што нема ништа друго да понуди грађанима, што нема алтернативне политике нити програме…“

И све нас то заједно – осим што питање српске будућности своди на питање искрености Вучићевог залагања за ЕУ, у које Кер-Линдзи није сасвим уверен – доводи и до кључне и заправо једине битне тачке евроатлантистичке агенде за Србију. А то је наставак српских ЕУ интеграција, наставак тог нашег увлачења у њихов светски поредак у коме су локални извођачи радова, и оно што нам у том процесу они почине, пуки детаљи који су им, тим самопроглашеним господарима наших судбина, важни колико и наша добробит, дакле сасвим неважни.

 

СОРОШ И ВИЛСОН Па отуда и питање у шта то заправо они намеравају да нас увуку, увлачећи нас у Европску унију која се налази на својој кључној раскрсници. Или ће се распасти, или ће бити преобликована у складу с евроатлантистичким, то јест у складу с интересом власника Сједињених Америчких Држава и њихове сфере утицаја. Овде тек, заправо, наша прича почиње да задобија неочекивани обрт.

Најпре, укратко, о могућем распаду бриселске уније. О томе је ових дана, после читавог низа ЕУ званичника који у јавност готово свакодневно излазе са сличним упозорењима, говорио и амерички милијардер Џорџ Сорош, у интервјуу који преноси „Њујорк ривју ов букс“. „ЕУ је на ивици распада… Мигрантска криза поседује потенцијал да разори Европску унију, најпре тако што ће изазвати крах шенгенског система отворених граница, и, коначно, подрити заједничко тржиште… Европска унија требало је да буде добровољна заједница једнаких, али криза евра претворила ју је у однос између дужника и поверилаца у коме дужници с тешкоћама испуњавају своје обавезе, а повериоци успостављају услове које дужници треба да испуне. Такав однос није ни добровољан, ни једнак. Мигрантска криза изазвала је и нове напрслине. Отуда, под ризиком је и само преживљавање ЕУ.“

Damon_WilsonДодаће Сорош и да евентуални излазак Велике Британије (Brexit) из ЕУ представља додатну озбиљну опасност за будућност Уније, чему се он противи: „Уверен сам да Британија треба да остане у Европи не само из економских већ, још и више, из политичких разлога. ЕУ без Британије била би много слабија унија.“ Сорош није једини који се противи Brexit-у. Дејмон Вилсон, извршни потпредседник Атлантског савета из Вашингтона, додатно прецизира: „У стратешком смислу, из америчког угла, највише забрињава Уједињено Краљевство које више не помаже у обликовању и усмеравању Европе у одређеном смеру, у смислу тржишта или спољне политике. Европа без Уједињеног Краљевства није у интересу Сједињених Држава.“

Али зашто је уопште битно шта о будућности ЕУ имају да кажу Џорџ Сорош и Дејмон Вилсон? Зато што су њихове речи умногоме подударне и међусобно се допуњују, и зато што се основано може посумњати да те њихове речи верно одсликавају ставове и планове оних кругова који и формулишу стратегију и (гео)политику најмоћније земље евроатлантског света којим смо окружени. Сорош, уосталом, није само један у низу светских милијардера него човек који у процесима евроатлантског подјармљивања централне, источне и југоисточне Европе, кроз своју Фондацију за отворено друштво, активно учествује већ четврт века; и који свој утицај на америчку политику демонстрира и тиме што је данас један од главних финансијера председничке кандидатуре Хилари Клинтон, а 2008. је на сличан начин подржао долазак на власт Барака Обаме; и који, на сајту своје фондације, отворено признаје да потпомаже прилив миграната у Европу, чиме активно саучествује у разбуктавању мигрантске кризе иако она, како и сам примећује, сад разара Европску унију. Вилсон пак, рекосмо, заузима високу позицију у Атлантском савету, о чијем утицају довољно сведочи састав његовог Борда директора и Међународног саветодавног одбора. Међу почасним и доживотним директорима Атлантског савета су и некадашњи шефови америчке дипломатије (државни секретари) Џејмс Бејкер, Медлин Олбрајт, Колин Пауел и Кондолиза Рајс, министри одбране Френк Карлучи, Роберт Гејтс и Вилијам Пери, бивши директори Централне обавештајне агенције (ЦИА) Леон Панета, Мајкл Хејден и Џејмс Вулзи и бивши заменик директора ЦИА Џон Гордон, бивши начелник Генералштаба америчке војске Мајкл Мален, актуелни председавајући Саветодавног одбора за националну безбедност Вилијам Вебстер, бивши саветници за националну безбедност председника САД Хенри Кисинџер, Брент Скоукрофт и Стивен Хедли, бивши подсекретар за финансије задужен за међународне односе Тимоти Адамс, бивши главнокомандујући америчке војске у Европи Ричард Лосон, заменик команданта америчке Централне команде Џон Ален, генерал који нас је бомбардовао 1999. Весли Кларк, бивши амерички представник у НАТО Иво Даалдер, доскорашњи НАТО командант у Европи Џејмс Ставридис, а у Међународном саветодавном одбору су и водећи амерички геостратег и некадашњи национални саветник за безбедност Збигњев Бжежински, бивши шведски премијер и шеф дипломатије Карл Билт, бивши секретар за одбрану Чак Хејгел, те представници крупног, корпоративног капитала попут главних извршних директора (ЦЕО) компанија као што су „Ербас“, „Локид Мартин“, „Кока-Кола“, „Шеврон“, „Унилевер“, „Голдман Сакс“…, а са њима и медијски магнат Руперт Мардок.

И зато, када Џорџ Сорош и Дејмон Вилсон, упозоравајући на опасност од распада Европске уније, истовремено наговесте и своју визију будућности те уније у коју нас утерују, нужно је прочитати их пажљиво. Јер та визија није (само) њихова већ кругова којима они припадају. И који су и спремни и способни да ту визију и остваре.

Сорош

АМЕРИЧКА ЕВРОПА И Сорош и Вилсон, кренимо одатле, упућују упадљиво сличне комплименте лидерству немачке канцеларке Ангеле Меркел. Дејмон Вилсон: „Видели смо импозантно европско јединство у спровођењу заједничког трансатлантског приступа како би се осигурало да Русија плати цену за своје акције у Украјини. Ово је било омогућено захваљујући лидерству Ангеле Меркел и продужавању и проширењу санкција Русији.“ Џорџ Сорош: „Након што је председник Русије Владимир Путин напао Украјину, она (Ангела Меркел) је постала лидер Европске уније и отуда, индиректно, и Слободног света… Супротстављајући се руској агресији, она је постала лидер који је ризиковао, супротстављајући се преовлађујућем ставу.“ Зашто је ово битно? Осим што потврђује да је Сједињеним Државама изразито стало да одвоје Европу од Русије, у складу с препорукама Збигњева Бжежинског који је још пре двадесет година писао да савез Русије са Немачком или Француском, уз већ постојећи савез Русије са Кином, Америку избацује из Евроазије, а тиме је и лишава глобалне хегемоније. Шта још, дакле, откривају ову комплименти Меркеловој? Откривају да, у евроатлантском поретку света, Европа мора да буде потчињена Америци, да мора да буде њена марионета. Јер ЕУ није сама од себе увела санкције Русији, нити је то уопште и желела, него ју је на то натерала Америка, што је 2. октобра 2014, у говору студентима Харварда, отворено признао потпредседник САД Џозеф Бајден: „Истина је да они то нису желели. Америчко лидерство и председник Сједињених Држава инсистирали су, често посрамљујући Европу, да се испрси и претрпи економске ударце како бисмо нанели штету Русији.“ Што ће рећи да је оне похвале немачка канцеларка заслужила зато што је учинила, и натерала остатак Европе да учини, оно што им је Вашингтон заповедио.

Илити, речима Роберта Каплана, још једног припадника вашингтонског естаблишмента, ове недеље у „Сандеј тајмсу“: „Завршиле су се деценије у којима смо Европу сматрали предвидљивом и досадном. Карта континента поново постаје средњовековна, макар на плану политичких позиција и алијанси. Све ово значи да и даље нема алтернативе америчком лидерству у Европи.“

Какву још Европску унију желе САД, осим што је желе потчињену себи и окренуту против Русије? Питање је утолико оправданије што су ову своју жељу, у вези с потчињавањем и односом према Русији, САД успеле да остваре. Американци желе да, тако потчињена Вашингтону и супротстављена Русији, Европска унија постане и што унитарнија, са државним суверенитетом који је са националног пренет на бриселски ниво. Вилсон: „Постоје тензије, заједнички против националног суверенитета. ЕУ није успела да реши неке од кључних европских изазова, често због (постојања) националних овлашћења. У многима од тих случајева потребно је европскије решење како би се ти проблеми ефикасније решили… Европи треба јединство како би била релевантна у данашњем свету. Способност да се обезбеде границе, отворе тржишта, створи заједничка дигитална платформа, све то захтева више интеграције.“ Сорош, критикујући мађарског премијера Виктора Орбана и председника Русије Владимира Путина који „нападају вредности и принципе на којима је Европска унија основана“: „Орбан их напада изнутра; Путин споља. Обојица покушавају да преокрену процес подвргавања националног суверенитета наднационалном, европском поретку.“

 

КРАЂА ИДЕНТИТЕТА Важан елемент овог процеса подвргавања јесте и ЕУропско преузимање контроле над националним границама чланица ЕУ, у чему мигрантска криза сад служи као фантастичан изговор, такорећи као наручен. Можда је само реч о случајности, али ево редоследа догађаја. Прошлог септембра, за решавање мигрантске кризе, као трећу тачку свог програма Џорџ Сорош предлаже и стварање „јединствене ЕУ граничне гарде“. Већ у децембру, позивајући се управо на мигрантску кризу, Европска комисија (ЕК) на сто ставља предлог истоветан Сорошевом: стварање Европске граничне и обалске гарде (ЕБЦГ) која ће, како је писао „Фајненшел тајмс“ на основу увида у документ ЕК-а, моћи да буде ангажована на границама државе чланице ЕУ чак и ако се дотична чланица томе противи.

Али застанимо закратко, и, пре него што зађемо дубље у све предности мигрантске кризе која потреса ЕУ, укажимо на неколико занимљивих а неспорних факата. Прво, мигрантске кризе не би било да САД нису запалиле Сирију 2011. године. Друго, избеглице ка Европи масовно из Турске, у коју су се склониле, крећу изненада, као да их је неко гурнуо, тек 2014. године. Турска је амерички НАТО савезник. Сорош помаже долазак миграната из Турске у Европу. Сорош хвали Ангелу Меркел због њене политике „отворених врата“ („У случају миграција, она је поступила принципијелно, и била је спремна да угрози своју лидерску позицију. Она заслужује подршку оних који деле њене принципе.“). Европа, с три милијарде евра, покушава да поткупи Турску да задржи избеглице. Турска то не чини. А Сједињене Државе ћуте, дакле, не придружују се европском покушају да спречи долазак миграната из Турске у Европу.

И на све то, Дејмон Вилсон сад говори о бенефитима велике сеобе народа која је у току: „Инјекцијом младих, често образованих људи у популацију, добија се прилика да се потпомогне економски раст и створи позитиван притисак за реформе тржишта рада, што ће омогућити већу флексибилност и лакши улазак на тржиште за разноразне врсте појединаца.“ Ако вам ова реформа тржишта рада и већа флексибилност звуче као најава лакших отпуштања и мањих зарада европских радника, сва је прилика да сте у праву. А уз то је реч и о крајњем цинизму, да не употребимо грубљу реч, будући да је исти Вилсон, у истом интервјуу („Мапа пута за Европу“), оценио да је „успон антиестаблишментских снага донекле разумљива реакција на економску трауму кроз коју је Европа прошла… Ако помислите на стопе незапослености од 30 одсто међу младима које се настављају кроз генерације, и какве су импликације тога, то објашњава зашто долазимо до оваквих изазова“. И није потребно нарочито знање математике и економије да би се израчунало шта ће, уз оволике и већ постојеће стопе незапослености, значити долазак још неколико милиона нових незапослених…

Али није та прилика мегакорпорацијама да зараде још више – јер ће посла бити све мање, што ће по природи ствари обарати цену рада – није дакле то и главна корист коју Дејмон Вилсон из Атлантског савета проналази у актуелној мигрантској кризи. Кључна идеја још је страшнија, појачавајући утисак да је мигрантски цунами заправо последица пажљиво, и ђаволски, изрежираног геополитичког и демографског експеримента ин виво. Ово је изговорио Дејмон Вилсон, а не какав исмејани теоретичар завере: „Временом, изазов за европску будућност односи се на будућност идентитета. Део онога с чиме се Европа бори јесте и идеја о преношењу још више суверенитета на уједињенију Европу, зато што Европљани и даље себе гледају кроз уске етничке и националне линије. Повећана разноликост популације на континенту може да убрза изградњу европског идентитета који ће заменити национални идентитет.“

И ето га. Ето коначног циља велике сеобе народа коју су Американци, својим делима, несумњиво подстакли. Укидање националних држава, укидање националне свести, стварање некаквог бућкуриша аморфног идентитета и јефтине радне снаге, потчињеног Америци и окренутог против Русије. То је америчко лице нове Европе.

 

ОРБАН И КАЧИНСКИ Да би се то остварило, иако је Ангела Меркел успешно преломљена, потребно је преломити и остатак Европе. А да би се то реализовало нужно је спречити долазак Марин ле Пен и њеног Националног фронта на власт у Француској, и потребно је – како препоручује Данијел Вајдик из Атлантског савета, некадашњи главни кадровик за Европу и Евроазију у Комитету за спољне послове америчког Сената – „спречити ширење нелибералне демократије“ у Европи, што ће рећи спречити идеје које заступају Јарослав Качински у Пољској и, пре свих, Виктор Орбан у Мађарској који је, узгред буди речено, истовремено и Сорошев љути опонент јер се противи приливу миграната и разградњи националних држава и идентитета. „Орбанизам инспирише оне који желе да изграде нелибералне демократије у својим земљама“, пише Вајдик, напомињући да Орбан мора да буде спречен „или ће вирус наставити да се шири (…) читавим регионом, од Балтика до Балкана и даље“.

Овако најављени евроатлантски обрачун са Качинским и Орбаном враћа нас и на питање српских избора и јавних разлога за њихово одржавање. Вучић је, нашим односима с Русијом који су постали бољи кад су морали да се погоршају, упркос кооперативности у Бриселу већ изазвао довољно подозрење код својих и наших евроатлантских пријатеља. Зато Кер-Линдзи и сумња у његово објашњење разлога за ванредне изборе, и баш зато је Вучић такво објашњење и морао да пружи, све заклињући се у српски пут у ЕУ. Иначе би и сам стао у ред иза Орбана и Качинског. Е, сад, да ли је такво објашњење, које је дакле морао да да, дао искрено или не, у овом тренутку не можемо да знамо поуздано. Али знамо да ће онај ко Србију буде утерао у онакву Европу заслужити да буде жигосан због глупости и/или издаје какви у нашем народу још нису забележени, јер да јесу, нас као Срба данас не би ни било. С тим што га овај жиг баш и неће нарочито пећи пошто ће у косовском миту, ако га се уопште и будемо сећали, место кнеза Лазара и Милоша Обилића ионако преузети Вук Бранковић…

2 коментара

  1. Avatar
    Robovlasnici jevrope

    Svima je jasno , koji zele da vide, da je u pitanju stvaranje trudne jevrope koje je stigla u tu poziciju nagon grupnog sexa, bolje reci silovanja. SAD mogu svoju agoniju usporiti u koju nepovratno ulaze, sve vise i vise, jedino na taj nacin kako su i zapoceli ovaj vek; destrukcijom i demontazom medjunarodnog poretka ustanovljenog posle II sv rata. Propagandna masinerija radi 26 sati dnevno, energije joj sve brze ponestaje, tako da se pod hitno mora snabdevati beskrupuloznim lazima koje emituje na svim talasnim duzinama. Opsti svetski rat je uveliko u toku, zrtve su poznate jedino su nepoznati pobednici…

  2. Avatar
    Tanasijević Slobodan

    Ovaj Lindzii je isti Borislav Stefanović,samo sa ofarbanom kosom u crnu boju,zatim sa drugom
    kravatom i dodatim naočarima (možda i bez dioptrije) da bi izgledao intelektualno.A ovaj Vudro
    je možda unuk ili praunuk Vilsonov,koji je bio žedan preko vode preveden.Možda ovaj unuk
    ili već praunuk i nezna kako mu je deda prošao.Što se tiče dede Soroša na ovoj slici,ostao je isti
    kao i ranije,ne menja se,drži standard.
    Ja sam ovde jadni komentator,ne vidi se ovde moja slika.
    A ako se meni neko stane rugat?
    Kakav nauk,takvo i čitanje!
    Da sam ima boljeg učitelja,
    te bih i ja danas bolje čita,
    ka je da je,o njemu se bavim;
    ko će bolje,široko mu polje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *