Američko lice nove Evrope

Piše Nikola Vrzić

Priča je do te mere dijabolična da bi morala da bude odbačena kao teorija zavere. Ali potvrđuju je, javno, i predstavnici američkog establišmenta, otkrivajući čemu zapravo služi tekuća migrantska kriza i kuda tačno vodi srpski put u Evropsku uniju

Ako Džejms Ker-Lindzi s Londonske škole ekonomije nije samo omiljeni evroatlantistički ekspert za naše prilike već i makar delimično pouzdani indikator raspoloženja u toj evroatlantističkoj zajednici iz koje (nam) dolazi – otuda je valjda i tako često gost na američkom propagandnom Radiju „Slobodna Evropa“, otuda valjda i govori u množini kad analizira situaciju u Srbiji – evroatlantisti nisu sasvim sigurni da (im?) premijer Srbije Aleksandar Vučić govori istinu kada (ih?) uverava da će vanredni srpski parlamentarni izbori ovog proleća biti organizovani jer je „Srbiji potreban pun četvorogodišnji mandat da bismo uradili sve kako bi evropski, demokratski, integrativni procesi bili nepovratni… Potreban nam je pun mandat sa punom podrškom naroda, kako bi Srbija bila spremna da se pridruži EU kao jak partner, pun mandat za donošenje teških odluka, pun mandat do 2020. godine kako bi Srbija bila pred vratima EU, uređena i bogatija nego danas.“

SUMNJIVA TRASA KA EU

„Veoma je zabrinjavajuće, iz više razloga, to što će Srbija raspisati još jedne vanredne parlamentarne izbore“, komentariše Ker-Lindzi na „Slobodnoj Evropi“. „Na drugoj strani, ako je svrha ovih vanrednih izbora da se osigura pun mandat za vladu, da osnaži svoju poziciju jer se priprema da preduzme čitav niz značajnih reformi koje su deo procesa evrointegracija, u tom slučaju bih rekao da se može podržati ponovno raspisivanje izbora. Ukoliko vlada zaista namerava da ubrza zahtevne reformske korake, da osnaži dinamiku evrointegracija (…) u tom slučaju bi se i mogao prihvatiti argument da sazivanje vanrednih izbora na proleće ne mora nužno da bude loša ideja.“

Ker-Lindzijevo ako i ukoliko već sami za sebe svedoče o nedostatku potpunog poverenja u citirano Vučićevo opravdanje, iz čega pak proističe i slutnja da je srpski premijer vanredne izbore najavio bez prethodnog odobrenja i/ili konsultacija. Kako god, da ništa ne bi ostalo nedorečeno, Ker-Lindzi svoje (a reklo bi se i da nije samo njegovo) uputstvo Vučiću naglašava: „Mora se minimizovati diskontinuitet započetog političkog i reformskog kursa, čime se pokazuje da su izbori imali samo jednu svrhu: da vladi očiste trasu na putu ka Evropskoj uniji, da joj omoguće jak mandat kako bi osnažila zamah reformskog i procesa EU integracije.“

Prostije rečeno, predstojeći izbori – „ako vlada osvoji većinu, što svi očekuju“ – Srbiji će ipak biti dopušteni samo pod uslovom da posle izbora ne skrene sa puta koji su joj evroatlantisti zacrtali.

A to će prvenstveno zavisiti od Vučića. Jer, Ker-Lindzijevim rečima, „ne mislim da bi takva opcija“ – evroskeptična – „trebalo da predstavlja veliki izazov po evroagendu vladajuće garniture. Ali, kao što rekoh, definitivno bi bilo mnogo zdravije kad bi to bila DSS umesto Srpske radikalne stranke“, dok je ona druga, proevropska „opoziciona scena apsolutno razočaranje. Mi (eto spomenute množine – prim. aut.) u kontinuitetu gledamo fragmentaciju opozicije u Srbiji. Činjenica da se Demokratska stranka kompletno dezintegrisala zaista nas je sve šokirala… Pa, vi jednostavno nemate pristojnu opozicionu partiju! Njihova uloga je da teraju vladu na odgovornost, da je drže za reč, ali i da produktivno politički koriste vreme dok su u opoziciji da formulišu nove politike. A one to ne čine – niti ’drže vladu za odgovornost’, niti nude nove političke platforme… One moraju da shvate da za njih nema izlaza ako građanima ne nude alternative i nove vizije… Opozicija je ta koja isto tako često priziva raspisivanje vanrednih izbora, prosto zato što nema ništa drugo da ponudi građanima, što nema alternativne politike niti programe…“

I sve nas to zajedno – osim što pitanje srpske budućnosti svodi na pitanje iskrenosti Vučićevog zalaganja za EU, u koje Ker-Lindzi nije sasvim uveren – dovodi i do ključne i zapravo jedine bitne tačke evroatlantističke agende za Srbiju. A to je nastavak srpskih EU integracija, nastavak tog našeg uvlačenja u njihov svetski poredak u kome su lokalni izvođači radova, i ono što nam u tom procesu oni počine, puki detalji koji su im, tim samoproglašenim gospodarima naših sudbina, važni koliko i naša dobrobit, dakle sasvim nevažni.

 

SOROŠ I VILSON Pa otuda i pitanje u šta to zapravo oni nameravaju da nas uvuku, uvlačeći nas u Evropsku uniju koja se nalazi na svojoj ključnoj raskrsnici. Ili će se raspasti, ili će biti preoblikovana u skladu s evroatlantističkim, to jest u skladu s interesom vlasnika Sjedinjenih Američkih Država i njihove sfere uticaja. Ovde tek, zapravo, naša priča počinje da zadobija neočekivani obrt.

Najpre, ukratko, o mogućem raspadu briselske unije. O tome je ovih dana, posle čitavog niza EU zvaničnika koji u javnost gotovo svakodnevno izlaze sa sličnim upozorenjima, govorio i američki milijarder Džordž Soroš, u intervjuu koji prenosi „Njujork rivju ov buks“. „EU je na ivici raspada… Migrantska kriza poseduje potencijal da razori Evropsku uniju, najpre tako što će izazvati krah šengenskog sistema otvorenih granica, i, konačno, podriti zajedničko tržište… Evropska unija trebalo je da bude dobrovoljna zajednica jednakih, ali kriza evra pretvorila ju je u odnos između dužnika i poverilaca u kome dužnici s teškoćama ispunjavaju svoje obaveze, a poverioci uspostavljaju uslove koje dužnici treba da ispune. Takav odnos nije ni dobrovoljan, ni jednak. Migrantska kriza izazvala je i nove naprsline. Otuda, pod rizikom je i samo preživljavanje EU.“

Dodaće Soroš i da eventualni izlazak Velike Britanije (Brexit) iz EU predstavlja dodatnu ozbiljnu opasnost za budućnost Unije, čemu se on protivi: „Uveren sam da Britanija treba da ostane u Evropi ne samo iz ekonomskih već, još i više, iz političkih razloga. EU bez Britanije bila bi mnogo slabija unija.“ Soroš nije jedini koji se protivi Brexit-u. Dejmon Vilson, izvršni potpredsednik Atlantskog saveta iz Vašingtona, dodatno precizira: „U strateškom smislu, iz američkog ugla, najviše zabrinjava Ujedinjeno Kraljevstvo koje više ne pomaže u oblikovanju i usmeravanju Evrope u određenom smeru, u smislu tržišta ili spoljne politike. Evropa bez Ujedinjenog Kraljevstva nije u interesu Sjedinjenih Država.“

Ali zašto je uopšte bitno šta o budućnosti EU imaju da kažu Džordž Soroš i Dejmon Vilson? Zato što su njihove reči umnogome podudarne i međusobno se dopunjuju, i zato što se osnovano može posumnjati da te njihove reči verno odslikavaju stavove i planove onih krugova koji i formulišu strategiju i (geo)politiku najmoćnije zemlje evroatlantskog sveta kojim smo okruženi. Soroš, uostalom, nije samo jedan u nizu svetskih milijardera nego čovek koji u procesima evroatlantskog podjarmljivanja centralne, istočne i jugoistočne Evrope, kroz svoju Fondaciju za otvoreno društvo, aktivno učestvuje već četvrt veka; i koji svoj uticaj na američku politiku demonstrira i time što je danas jedan od glavnih finansijera predsedničke kandidature Hilari Klinton, a 2008. je na sličan način podržao dolazak na vlast Baraka Obame; i koji, na sajtu svoje fondacije, otvoreno priznaje da potpomaže priliv migranata u Evropu, čime aktivno saučestvuje u razbuktavanju migrantske krize iako ona, kako i sam primećuje, sad razara Evropsku uniju. Vilson pak, rekosmo, zauzima visoku poziciju u Atlantskom savetu, o čijem uticaju dovoljno svedoči sastav njegovog Borda direktora i Međunarodnog savetodavnog odbora. Među počasnim i doživotnim direktorima Atlantskog saveta su i nekadašnji šefovi američke diplomatije (državni sekretari) Džejms Bejker, Medlin Olbrajt, Kolin Pauel i Kondoliza Rajs, ministri odbrane Frenk Karluči, Robert Gejts i Vilijam Peri, bivši direktori Centralne obaveštajne agencije (CIA) Leon Paneta, Majkl Hejden i Džejms Vulzi i bivši zamenik direktora CIA Džon Gordon, bivši načelnik Generalštaba američke vojske Majkl Malen, aktuelni predsedavajući Savetodavnog odbora za nacionalnu bezbednost Vilijam Vebster, bivši savetnici za nacionalnu bezbednost predsednika SAD Henri Kisindžer, Brent Skoukroft i Stiven Hedli, bivši podsekretar za finansije zadužen za međunarodne odnose Timoti Adams, bivši glavnokomandujući američke vojske u Evropi Ričard Loson, zamenik komandanta američke Centralne komande Džon Alen, general koji nas je bombardovao 1999. Vesli Klark, bivši američki predstavnik u NATO Ivo Daalder, doskorašnji NATO komandant u Evropi Džejms Stavridis, a u Međunarodnom savetodavnom odboru su i vodeći američki geostrateg i nekadašnji nacionalni savetnik za bezbednost Zbignjev Bžežinski, bivši švedski premijer i šef diplomatije Karl Bilt, bivši sekretar za odbranu Čak Hejgel, te predstavnici krupnog, korporativnog kapitala poput glavnih izvršnih direktora (CEO) kompanija kao što su „Erbas“, „Lokid Martin“, „Koka-Kola“, „Ševron“, „Unilever“, „Goldman Saks“…, a sa njima i medijski magnat Rupert Mardok.

I zato, kada Džordž Soroš i Dejmon Vilson, upozoravajući na opasnost od raspada Evropske unije, istovremeno nagoveste i svoju viziju budućnosti te unije u koju nas uteruju, nužno je pročitati ih pažljivo. Jer ta vizija nije (samo) njihova već krugova kojima oni pripadaju. I koji su i spremni i sposobni da tu viziju i ostvare.

AMERIČKA EVROPA I Soroš i Vilson, krenimo odatle, upućuju upadljivo slične komplimente liderstvu nemačke kancelarke Angele Merkel. Dejmon Vilson: „Videli smo impozantno evropsko jedinstvo u sprovođenju zajedničkog transatlantskog pristupa kako bi se osiguralo da Rusija plati cenu za svoje akcije u Ukrajini. Ovo je bilo omogućeno zahvaljujući liderstvu Angele Merkel i produžavanju i proširenju sankcija Rusiji.“ Džordž Soroš: „Nakon što je predsednik Rusije Vladimir Putin napao Ukrajinu, ona (Angela Merkel) je postala lider Evropske unije i otuda, indirektno, i Slobodnog sveta… Suprotstavljajući se ruskoj agresiji, ona je postala lider koji je rizikovao, suprotstavljajući se preovlađujućem stavu.“ Zašto je ovo bitno? Osim što potvrđuje da je Sjedinjenim Državama izrazito stalo da odvoje Evropu od Rusije, u skladu s preporukama Zbignjeva Bžežinskog koji je još pre dvadeset godina pisao da savez Rusije sa Nemačkom ili Francuskom, uz već postojeći savez Rusije sa Kinom, Ameriku izbacuje iz Evroazije, a time je i lišava globalne hegemonije. Šta još, dakle, otkrivaju ovu komplimenti Merkelovoj? Otkrivaju da, u evroatlantskom poretku sveta, Evropa mora da bude potčinjena Americi, da mora da bude njena marioneta. Jer EU nije sama od sebe uvela sankcije Rusiji, niti je to uopšte i želela, nego ju je na to naterala Amerika, što je 2. oktobra 2014, u govoru studentima Harvarda, otvoreno priznao potpredsednik SAD Džozef Bajden: „Istina je da oni to nisu želeli. Američko liderstvo i predsednik Sjedinjenih Država insistirali su, često posramljujući Evropu, da se isprsi i pretrpi ekonomske udarce kako bismo naneli štetu Rusiji.“ Što će reći da je one pohvale nemačka kancelarka zaslužila zato što je učinila, i naterala ostatak Evrope da učini, ono što im je Vašington zapovedio.

Iliti, rečima Roberta Kaplana, još jednog pripadnika vašingtonskog establišmenta, ove nedelje u „Sandej tajmsu“: „Završile su se decenije u kojima smo Evropu smatrali predvidljivom i dosadnom. Karta kontinenta ponovo postaje srednjovekovna, makar na planu političkih pozicija i alijansi. Sve ovo znači da i dalje nema alternative američkom liderstvu u Evropi.“

Kakvu još Evropsku uniju žele SAD, osim što je žele potčinjenu sebi i okrenutu protiv Rusije? Pitanje je utoliko opravdanije što su ovu svoju želju, u vezi s potčinjavanjem i odnosom prema Rusiji, SAD uspele da ostvare. Amerikanci žele da, tako potčinjena Vašingtonu i suprotstavljena Rusiji, Evropska unija postane i što unitarnija, sa državnim suverenitetom koji je sa nacionalnog prenet na briselski nivo. Vilson: „Postoje tenzije, zajednički protiv nacionalnog suvereniteta. EU nije uspela da reši neke od ključnih evropskih izazova, često zbog (postojanja) nacionalnih ovlašćenja. U mnogima od tih slučajeva potrebno je evropskije rešenje kako bi se ti problemi efikasnije rešili… Evropi treba jedinstvo kako bi bila relevantna u današnjem svetu. Sposobnost da se obezbede granice, otvore tržišta, stvori zajednička digitalna platforma, sve to zahteva više integracije.“ Soroš, kritikujući mađarskog premijera Viktora Orbana i predsednika Rusije Vladimira Putina koji „napadaju vrednosti i principe na kojima je Evropska unija osnovana“: „Orban ih napada iznutra; Putin spolja. Obojica pokušavaju da preokrenu proces podvrgavanja nacionalnog suvereniteta nadnacionalnom, evropskom poretku.“

 

KRAĐA IDENTITETA Važan element ovog procesa podvrgavanja jeste i EUropsko preuzimanje kontrole nad nacionalnim granicama članica EU, u čemu migrantska kriza sad služi kao fantastičan izgovor, takoreći kao naručen. Možda je samo reč o slučajnosti, ali evo redosleda događaja. Prošlog septembra, za rešavanje migrantske krize, kao treću tačku svog programa Džordž Soroš predlaže i stvaranje „jedinstvene EU granične garde“. Već u decembru, pozivajući se upravo na migrantsku krizu, Evropska komisija (EK) na sto stavlja predlog istovetan Soroševom: stvaranje Evropske granične i obalske garde (EBCG) koja će, kako je pisao „Fajnenšel tajms“ na osnovu uvida u dokument EK-a, moći da bude angažovana na granicama države članice EU čak i ako se dotična članica tome protivi.

Ali zastanimo zakratko, i, pre nego što zađemo dublje u sve prednosti migrantske krize koja potresa EU, ukažimo na nekoliko zanimljivih a nespornih fakata. Prvo, migrantske krize ne bi bilo da SAD nisu zapalile Siriju 2011. godine. Drugo, izbeglice ka Evropi masovno iz Turske, u koju su se sklonile, kreću iznenada, kao da ih je neko gurnuo, tek 2014. godine. Turska je američki NATO saveznik. Soroš pomaže dolazak migranata iz Turske u Evropu. Soroš hvali Angelu Merkel zbog njene politike „otvorenih vrata“ („U slučaju migracija, ona je postupila principijelno, i bila je spremna da ugrozi svoju lidersku poziciju. Ona zaslužuje podršku onih koji dele njene principe.“). Evropa, s tri milijarde evra, pokušava da potkupi Tursku da zadrži izbeglice. Turska to ne čini. A Sjedinjene Države ćute, dakle, ne pridružuju se evropskom pokušaju da spreči dolazak migranata iz Turske u Evropu.

I na sve to, Dejmon Vilson sad govori o benefitima velike seobe naroda koja je u toku: „Injekcijom mladih, često obrazovanih ljudi u populaciju, dobija se prilika da se potpomogne ekonomski rast i stvori pozitivan pritisak za reforme tržišta rada, što će omogućiti veću fleksibilnost i lakši ulazak na tržište za raznorazne vrste pojedinaca.“ Ako vam ova reforma tržišta rada i veća fleksibilnost zvuče kao najava lakših otpuštanja i manjih zarada evropskih radnika, sva je prilika da ste u pravu. A uz to je reč i o krajnjem cinizmu, da ne upotrebimo grublju reč, budući da je isti Vilson, u istom intervjuu („Mapa puta za Evropu“), ocenio da je „uspon antiestablišmentskih snaga donekle razumljiva reakcija na ekonomsku traumu kroz koju je Evropa prošla… Ako pomislite na stope nezaposlenosti od 30 odsto među mladima koje se nastavljaju kroz generacije, i kakve su implikacije toga, to objašnjava zašto dolazimo do ovakvih izazova“. I nije potrebno naročito znanje matematike i ekonomije da bi se izračunalo šta će, uz ovolike i već postojeće stope nezaposlenosti, značiti dolazak još nekoliko miliona novih nezaposlenih…

Ali nije ta prilika megakorporacijama da zarade još više – jer će posla biti sve manje, što će po prirodi stvari obarati cenu rada – nije dakle to i glavna korist koju Dejmon Vilson iz Atlantskog saveta pronalazi u aktuelnoj migrantskoj krizi. Ključna ideja još je strašnija, pojačavajući utisak da je migrantski cunami zapravo posledica pažljivo, i đavolski, izrežiranog geopolitičkog i demografskog eksperimenta in vivo. Ovo je izgovorio Dejmon Vilson, a ne kakav ismejani teoretičar zavere: „Vremenom, izazov za evropsku budućnost odnosi se na budućnost identiteta. Deo onoga s čime se Evropa bori jeste i ideja o prenošenju još više suvereniteta na ujedinjeniju Evropu, zato što Evropljani i dalje sebe gledaju kroz uske etničke i nacionalne linije. Povećana raznolikost populacije na kontinentu može da ubrza izgradnju evropskog identiteta koji će zameniti nacionalni identitet.“

I eto ga. Eto konačnog cilja velike seobe naroda koju su Amerikanci, svojim delima, nesumnjivo podstakli. Ukidanje nacionalnih država, ukidanje nacionalne svesti, stvaranje nekakvog bućkuriša amorfnog identiteta i jeftine radne snage, potčinjenog Americi i okrenutog protiv Rusije. To je američko lice nove Evrope.

 

ORBAN I KAČINSKI Da bi se to ostvarilo, iako je Angela Merkel uspešno prelomljena, potrebno je prelomiti i ostatak Evrope. A da bi se to realizovalo nužno je sprečiti dolazak Marin le Pen i njenog Nacionalnog fronta na vlast u Francuskoj, i potrebno je – kako preporučuje Danijel Vajdik iz Atlantskog saveta, nekadašnji glavni kadrovik za Evropu i Evroaziju u Komitetu za spoljne poslove američkog Senata – „sprečiti širenje neliberalne demokratije“ u Evropi, što će reći sprečiti ideje koje zastupaju Jaroslav Kačinski u Poljskoj i, pre svih, Viktor Orban u Mađarskoj koji je, uzgred budi rečeno, istovremeno i Sorošev ljuti oponent jer se protivi prilivu migranata i razgradnji nacionalnih država i identiteta. „Orbanizam inspiriše one koji žele da izgrade neliberalne demokratije u svojim zemljama“, piše Vajdik, napominjući da Orban mora da bude sprečen „ili će virus nastaviti da se širi (…) čitavim regionom, od Baltika do Balkana i dalje“.

Ovako najavljeni evroatlantski obračun sa Kačinskim i Orbanom vraća nas i na pitanje srpskih izbora i javnih razloga za njihovo održavanje. Vučić je, našim odnosima s Rusijom koji su postali bolji kad su morali da se pogoršaju, uprkos kooperativnosti u Briselu već izazvao dovoljno podozrenje kod svojih i naših evroatlantskih prijatelja. Zato Ker-Lindzi i sumnja u njegovo objašnjenje razloga za vanredne izbore, i baš zato je Vučić takvo objašnjenje i morao da pruži, sve zaklinjući se u srpski put u EU. Inače bi i sam stao u red iza Orbana i Kačinskog. E, sad, da li je takvo objašnjenje, koje je dakle morao da da, dao iskreno ili ne, u ovom trenutku ne možemo da znamo pouzdano. Ali znamo da će onaj ko Srbiju bude uterao u onakvu Evropu zaslužiti da bude žigosan zbog gluposti i/ili izdaje kakvi u našem narodu još nisu zabeleženi, jer da jesu, nas kao Srba danas ne bi ni bilo. S tim što ga ovaj žig baš i neće naročito peći pošto će u kosovskom mitu, ako ga se uopšte i budemo sećali, mesto kneza Lazara i Miloša Obilića ionako preuzeti Vuk Branković…