Почетна / Србија / У аутобусу за Београд, читајући „Печат“

У аутобусу за Београд, читајући „Печат“

СПЕЦИЈАЛНО ЗА ЈУБИЛАРНИ 400. БРОЈ „ПЕЧАТА“

Јован ПоповПише Јован Попов

Деца која су се родила у првој години излажења овог недељника данас су ђаци прваци. Али добро, не треба их терати да журе са политичком лектиром

Иако се разликује од свих других политичких недељника у Србији, „Печат“, као и већина њих, излази петком. То ваљда налаже свемоћно тржиште, па тако и јесте, ево, већ осам година. Деца која су се родила у првој години његовог излажења данас су ђаци прваци. Али добро, не треба их терати да журе са политичком лектиром. Нека уживају у детињству, макар и не било безбрижно као у накнадним сећањима, а петком у „Политикином забавнику“, ако им је он још увек занимљиво штиво.

ОД ПЕТКА ДО ПЕТКА Ми одрасли, неповратно отргнути од детиње невиности, уроњени у вртлог свакодневице, неизлечиво заражени вирусом политике, рачунамо недеље од петка до петка. Они најупорнији тог дана облаче чисте кошуље, везују кравате и, свеже избријани, хитају до киоска. А ако су, којим случајем, настањени у престоници, могли су свог примерка да се докопају код колпортера још претходне вечери. Познајем бар једног таквог. Они нешто лежернији, купе „Печат“ око подне, прелистају га после ручка, читање оставе за увече. Када је број нарочито садржајан или кад притисну обавезе друге врсте, оно уме да се протегне на цео викенд, па и да претекне за следећу недељу.

[restrictedarea]

Такве једне седмице, могао је бити уторак или среда, крећем аутобусом за Београд и вадим „Печат“ из ташне, остао ми је још један занимљив чланак. Атмосфера је пријатна, возило чисто и полупразно, дан сунчан и благ, један од оних пролећних у фебруару. Изненада се, у реду иза мог, зачује звоно мобилног телефона. Инстинктивно се осврћем и препознајем човека кога понекад срећем на истој релацији и у истом термину, једном смо чак и седели заједно. Пријатног изгледа и господственог држања, рекло би се на половини седме деценије, несумњиво интелектуалац по професији, а говори оним лепим, старинским београдским акцентом. Хтео – не хтео, чујем како договара састанак кад стигне у Београд. Тачно је подне, аутобус тек излази са перона, а он заказује виђење за пола два, јер не верује да ће стићи до 1 и 15, а ако баш и стигне боље је да он мало причека него да саговорник чека њега. Лепо и обзирно, помишљам, мада наш аутобус силази са ауто-пута код Батајнице да би прошао кроз Земун, па процењујем да до пола два нећемо стићи ни до станице. Пожелим да се окренем и кажем то љубазном господину, али се уздржавам, не бих да испаднем наметљив, уосталом требало би да је упућен у сатницу и итинерер колико и ја.

Мобилни телефони су чудо у сваком погледу – не само да убијају досаду путовања игрицама и садржајима које нуде већ данашњи човек може силу послова да посвршава док путује. Многи ту могућност обилато користе, претварајући унутрашњост аутобуса у сопствену канцеларију или дневну собу, не устежући се да  разоткрију пред непознатима чак и најинтимније и најбаналније детаље својих живота: гласно се погађају око цене приколице која се продаје преко огласа, извештавају о судским рочиштима и променама терапије, жале се, оговарају или напросто ћаскају. Тако и ја сазнајем да је мој сапутник пре поласка гледао пренос скијања из Сочија на ТВ-у, можеш мислити, по пљуску, како и не би кад се у подножју људи сунчају на плажи, али ништа зато, главно да је товариш Путин показао свету да може да баци 55 милијарди долара ако му се хоће. Сад већ наслућујем његову политичку оријентацију и радо бих га питао зашто се брине о руском новцу и, нарочито, зашто при томе мора да повећа суму о којој се у јавности спекулише од почетка олимпијаде. Уздржавам се још једном и лаћам „Печата“, тамо бар о Волођи пишу са симпатијама које заслужује.

БЕЗРАЗЛОЖНЕ ЛАЖИ Најзад, пошто се у другом делу путовања мој сапутник ипак умирио – или уморио – а ја завршио своје читање, стижемо до Бранковог моста. Пакујем ствари, устајем и облачим мантил, спремајући се да сиђем чим пређемо на другу страну. Гледам на сат, пола два прошло је за два минута и баш у том часу чујем господина како поново разговара, очигледно са оним који га је увелико чекао на заказаном месту. „Ево ме, цупкам већ десет минута у Карађорђевој чекајући трамвај“, говори убедљиво. Смејем се у себи, мада нисам превише изненађен. Последњих година, управо захваљујући неспутаном коришћењу мобилних телефона у средствима превоза, сазнао сам колико људи лажу једни друге, рекло би се потпуно безразложно. Да ли зато што нису у стању да процене време или зато што неће то да признају, тек готово по правилу раде исто што и мој господствени сапутник. Он је само унео мало више маште, мало описа и драматургије. Можда је и неки уметник. Сад сам већ окренут према средњим вратима, он ми је с десне стране у непосредној близини, па се, пре него што ћу закорачити на степеник, осврћем и дискретно му климнем главом, с благо ироничним смешком. А он ћутке слеже раменима и прави киселу гримасу, румен у лицу, као дете ухваћено у преступу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *