U autobusu za Beograd, čitajući „Pečat“

SPECIJALNO ZA JUBILARNI 400. BROJ “PEČATA”

Piše Jovan Popov

Deca koja su se rodila u prvoj godini izlaženja ovog nedeljnika danas su đaci prvaci. Ali dobro, ne treba ih terati da žure sa političkom lektirom

Iako se razlikuje od svih drugih političkih nedeljnika u Srbiji, „Pečat“, kao i većina njih, izlazi petkom. To valjda nalaže svemoćno tržište, pa tako i jeste, evo, već osam godina. Deca koja su se rodila u prvoj godini njegovog izlaženja danas su đaci prvaci. Ali dobro, ne treba ih terati da žure sa političkom lektirom. Neka uživaju u detinjstvu, makar i ne bilo bezbrižno kao u naknadnim sećanjima, a petkom u „Politikinom zabavniku“, ako im je on još uvek zanimljivo štivo.

OD PETKA DO PETKA Mi odrasli, nepovratno otrgnuti od detinje nevinosti, uronjeni u vrtlog svakodnevice, neizlečivo zaraženi virusom politike, računamo nedelje od petka do petka. Oni najuporniji tog dana oblače čiste košulje, vezuju kravate i, sveže izbrijani, hitaju do kioska. A ako su, kojim slučajem, nastanjeni u prestonici, mogli su svog primerka da se dokopaju kod kolportera još prethodne večeri. Poznajem bar jednog takvog. Oni nešto ležerniji, kupe „Pečat“ oko podne, prelistaju ga posle ručka, čitanje ostave za uveče. Kada je broj naročito sadržajan ili kad pritisnu obaveze druge vrste, ono ume da se protegne na ceo vikend, pa i da pretekne za sledeću nedelju.

[restrictedarea]

Takve jedne sedmice, mogao je biti utorak ili sreda, krećem autobusom za Beograd i vadim „Pečat“ iz tašne, ostao mi je još jedan zanimljiv članak. Atmosfera je prijatna, vozilo čisto i poluprazno, dan sunčan i blag, jedan od onih prolećnih u februaru. Iznenada se, u redu iza mog, začuje zvono mobilnog telefona. Instinktivno se osvrćem i prepoznajem čoveka koga ponekad srećem na istoj relaciji i u istom terminu, jednom smo čak i sedeli zajedno. Prijatnog izgleda i gospodstvenog držanja, reklo bi se na polovini sedme decenije, nesumnjivo intelektualac po profesiji, a govori onim lepim, starinskim beogradskim akcentom. Hteo – ne hteo, čujem kako dogovara sastanak kad stigne u Beograd. Tačno je podne, autobus tek izlazi sa perona, a on zakazuje viđenje za pola dva, jer ne veruje da će stići do 1 i 15, a ako baš i stigne bolje je da on malo pričeka nego da sagovornik čeka njega. Lepo i obzirno, pomišljam, mada naš autobus silazi sa auto-puta kod Batajnice da bi prošao kroz Zemun, pa procenjujem da do pola dva nećemo stići ni do stanice. Poželim da se okrenem i kažem to ljubaznom gospodinu, ali se uzdržavam, ne bih da ispadnem nametljiv, uostalom trebalo bi da je upućen u satnicu i itinerer koliko i ja.

Mobilni telefoni su čudo u svakom pogledu – ne samo da ubijaju dosadu putovanja igricama i sadržajima koje nude već današnji čovek može silu poslova da posvršava dok putuje. Mnogi tu mogućnost obilato koriste, pretvarajući unutrašnjost autobusa u sopstvenu kancelariju ili dnevnu sobu, ne ustežući se da  razotkriju pred nepoznatima čak i najintimnije i najbanalnije detalje svojih života: glasno se pogađaju oko cene prikolice koja se prodaje preko oglasa, izveštavaju o sudskim ročištima i promenama terapije, žale se, ogovaraju ili naprosto ćaskaju. Tako i ja saznajem da je moj saputnik pre polaska gledao prenos skijanja iz Sočija na TV-u, možeš misliti, po pljusku, kako i ne bi kad se u podnožju ljudi sunčaju na plaži, ali ništa zato, glavno da je tovariš Putin pokazao svetu da može da baci 55 milijardi dolara ako mu se hoće. Sad već naslućujem njegovu političku orijentaciju i rado bih ga pitao zašto se brine o ruskom novcu i, naročito, zašto pri tome mora da poveća sumu o kojoj se u javnosti spekuliše od početka olimpijade. Uzdržavam se još jednom i laćam „Pečata“, tamo bar o Volođi pišu sa simpatijama koje zaslužuje.

BEZRAZLOŽNE LAŽI Najzad, pošto se u drugom delu putovanja moj saputnik ipak umirio – ili umorio – a ja završio svoje čitanje, stižemo do Brankovog mosta. Pakujem stvari, ustajem i oblačim mantil, spremajući se da siđem čim pređemo na drugu stranu. Gledam na sat, pola dva prošlo je za dva minuta i baš u tom času čujem gospodina kako ponovo razgovara, očigledno sa onim koji ga je uveliko čekao na zakazanom mestu. „Evo me, cupkam već deset minuta u Karađorđevoj čekajući tramvaj“, govori ubedljivo. Smejem se u sebi, mada nisam previše iznenađen. Poslednjih godina, upravo zahvaljujući nesputanom korišćenju mobilnih telefona u sredstvima prevoza, saznao sam koliko ljudi lažu jedni druge, reklo bi se potpuno bezrazložno. Da li zato što nisu u stanju da procene vreme ili zato što neće to da priznaju, tek gotovo po pravilu rade isto što i moj gospodstveni saputnik. On je samo uneo malo više mašte, malo opisa i dramaturgije. Možda je i neki umetnik. Sad sam već okrenut prema srednjim vratima, on mi je s desne strane u neposrednoj blizini, pa se, pre nego što ću zakoračiti na stepenik, osvrćem i diskretno mu klimnem glavom, s blago ironičnim smeškom. A on ćutke sleže ramenima i pravi kiselu grimasu, rumen u licu, kao dete uhvaćeno u prestupu.

[/restrictedarea]