Почетна / Интервју / Генерал Небојша Павковић – СВЕТСКИ МОЋНИЦИ НИСУ ЖЕЛЕЛИ МИР НА КОСМЕТУ

Генерал Небојша Павковић – СВЕТСКИ МОЋНИЦИ НИСУ ЖЕЛЕЛИ МИР НА КОСМЕТУ

Nebojsa Pavkovicразговарали Милош Милојевић и Стефан Каргановић

Немам речи да опишем какви су то професионалци били. За мене најбољи на свету. Млади, храбри, обучени, патриотски потпуно опредељени, били су незадрживи. Није постојао задатак који нису могли да изврше. Као професионалац сам поносан што сам био у прилици да командујем тим јунацима и да се дружим са њима

У једном од својих „Писама из Берлина“ српски историчар и публициста Никола Живковић поставља неколико прикладних и кључних питања: „А шта је данас са српским војницима, херојима, који су године 1999. бранили нашу земљу од стоструко војно надмоћнијег непријатеља? А шта са онима у Београду који су у то исто време јавно подржали злочине непријатеља Србије? Одговор је поражавајући: први су заборављени, а други заузимају важне положаје, и то не само у српским медијима. Ту лежи, ето, разлог, зашто смо данас стигли ’до дна’.“

Један од тих војника, генерал Небојша Павковић, чами у затвору у Финској, где служи двадесетдвогодишњу казну коју му је изрекао Хашки трибунал. Интервју који следи, и недавно објављена генералова књига – ма колико Живковићева констатација била уопштено тачна – показују да барем овај војник ни у ком случају није заборављен. Он и његови храбри косовски саборци биће запамћени (и) захваљујући мемоарима које генерал Павковић шаље свом народу „кроз тамнички прозор“. Реч је о првом тому ратних сећања „Мирис барута и смрти на Косову и Метохији 1998. године“; други том, посвећен догађајима из 1999, такође је припремљен.

[restrictedarea]

Ваша књига представља приређене дневничке белешке у време када сте били на челу Приштинског корпуса ВЈ. Ипак, да бисмо стекли бољи увид у развој кризе, морамо да се осврнемо и на године које су претходиле. Своју официрску дужност на Косову обављали сте од 1994. године. Стиче се утисак да су држава, а затим и војска, неодговарајуће реаговале на појаву албанског тероризма. Да ли је војска адекватно припремана за развој ситуације која је уследила?

Криза на КиМ датира још од Другог светског рата, и о томе је доста књига написано. На КиМ сам био од 1994. године. Од тада па до 1998. било је појединачних инцидената на граници и територији, који су успешно решавани од стране полиције и војске.

У књизи су хронолошки наведени пресудни догађаји у ескалацији сепаратистичког покрета и тероризма као што су: почеци организовања ОВК 1982. године; проглашење тзв. Републике Косово и доношење одлуке о формирању илегалних војних јединица и полиције у јулу 1990. године; почетак илегалног убацивања наоружања на КиМ и обука терориста у центрима у Албанији, Турској и др. средином 1991; формирање паралелних државних институција, Министарства одбране Косова 1992. и Генералштаба 1993. године итд.

У том периоду Букошијева влада израдила је план за подизање оружане побуне, којим је било предвиђено формирање бригада и нижих састава укупне јачине око 80.000 људи.

У 1992. години извршено је осам већих терористичких акција на припаднике МУП-а, а 1993. њих једанаест, од којих је најпознатија напад на полицијско возило у Глоговцу 22. маја.

За терористичку ОВК први пут се чуло после убиства инспектора МУП-а у Србици Љутија Ајвазија 1994. године, одмах после мог доласка на КиМ. После убиства ОВК се огласила у јавности писменим саопштењем, односно упозорењем. Након тога интензивирани су терористички напади, а 1997, после грађанских сукоба у Албанији и рушења албанских караула, кренуо је „стампедо“ наоружаних банди, шверцера и терориста на КиМ.

Јединице Приштинског корпуса (ПрК) свакодневно су водиле жестоку борбу на граници, једној од најтежих, најопаснијих и најнеуређенијих у Европи, и то у граничном појасу од 100 метара.

Јединице МУП-а обезбеђивале су главне комуникације и важне објекте у градовима. Све то није било довољно да се заустави ескалација.

Оно што је држава СФРЈ предузимала, а да је мени познато, датира од 1986. и 1987. године. Тада је посебна комисија Савезне владе, састављена од представника из свих република, саставила извештај где је указано на све догађаје и методе деловања сепаратистичких снага, посебно на убиства, пљачке и терор над српским и неалбанским становништвом, што је утицало на њихово исељавање са Космета.

Међутим, тај извештај није озбиљније разматран и схваћен, и то ће се показати погубним у времену које долази.

Мислим да је држава почела озбиљније да се бави нарастајућим тероризмом у првој половини 1998. године. У мају месецу је формиран ОМРС (Оперативни међуресорни штаб државног врха, војске и полиције) и презентован План за сузбијање тероризма. То је значајно уозбиљило ситуацију, нарочито после сукоба полиције и ОВК у Дреници и убиства Адема Јашарија у марту месецу, а посебно након доношења Резолуције СБ УН 1160 31. марта 1998. године.

Што се војске тиче, она се, осим на обезбеђењу границе, није ангажовала на простору КиМ, иако су на мети напада били њени припадници. Сада се може поставити питање због чега се то десило. Ако имате сепаратизам, и намеру да се његови циљеви остваре тероризмом, и ако је угрожен територијални интегритет земље и њен уставни поредак, ко је надлежан да то спречи? По Уставу тадашње СРЈ, то је ВЈ. Међутим, тадашњи челни људи ВЈ сматрали су да је то задатак МУП-а, па су се тако и односили према нарастајућем тероризму. Тадашњи начелник Генералшаба (НГШ) ВЈ тражио је да се уведе ванредно стање, па да се мобилише ратна 3. армија, доведе на КиМ код Подујева и да почне да „чисти“ Косово. То је остало забележено на снимцима са састанака које је начелник Генералштаба држао са политичарима свих косметских округа. Али Савезна влада није предложила Савезној скупштини увођење ванредног стања, а Момчило Перишић је за то оптуживао Слободана Милошевића. У том надмудривању ОВК је полако заузимала део по део територије и контролисала комуникације.

С тим у вези важно је истаћи да је НГШ ВЈ овлашћен да на основу Правила службе ВЈ, које директно одобрава председник СРЈ, употреби мирнодопску војску за борбу против диверзантских, терористичких и одметничких банди. И командант 3. армије имао је овлашћење да, на основу поменутог правила, употреби војску за обезбеђење проходности комуникација у својој зони одговорности, па и на КиМ.

Неопходно је нагласити да је Врховни савет одбране (ВСО), на седници 9. јуна 1998, донео одлуку да се, у случају ескалације тероризма на КиМ, војска „адекватно“ употреби. Ни то њима није било довољно. Због чега то нису урадили, одговор само они могу дати. Приштински корпус је био спреман да изврши све задатке на разбијању терористичких снага и обезбеђењу комуникација на КиМ.

У вашој књизи место антијунака заузела је личност Момчила Перишића, тадашњег начелника генералштаба ВЈ. Интересантно је да је Перишић учествовао у формулисању циљева деловања ВЈ на КиМ и начина за њихово остваривање, али да се од тих потеза иза кулиса дистанцирао или их чак активно дезавуисао. Пребацујете њему и његовом окружењу изразити каријеризам, али и недостатак личне храбрости… Можете ли да нам разјасните како је функционисао војни врх у тим драматичним данима?

Свако ко прочита књигу видеће да су свим састанцима ОМРС присуствовале највише личности из државе, војске и полиције, и да су на њима доношене одлуке и постављани задаци за сузбијање тероризма на КиМ. Из ВЈ присутни су били команданти са четири нивоа командовања. Први, председник Милошевић, други НГШ Перишић и начелник Управе за безбедност Александар Димитријевић, трећи командант 3. армије Самарџић и четврти командант ПрК Небојша Павковић. Истоветно је било и што се тиче МУП-а. Сви су учествовали у раду и усвајали закључке и задатке, али када их је требало спроводити, уследиле су забране и опструкције. Не знам да ли је у питању каријеризам, страх од процесуирања, или нешто друго, али то се дешавало.

У ламентирању над тешком судбином српског народа и Југославије 90-их година 20. века као да се заборавља победоносно деловање војске и полиције 1998. на Косову и Метохији. Коју акцију сматрате за ваш највећи војнички успех из те године? Какав је био ваш однос према потчињеним старешинама и војницима у Приштинском корпусу? Сматрате ли, гледајући ствари уназад, да се војска понела успешно, професионално и часно?

Добро сте рекли да се ради о победоносном деловању војске и полиције 1998. године на КиМ. Међутим, не мислим да се заборавља већ се мало зна о тим догађајима. Наши медији у то време нису извештавали о размерама сукоба на Космету, и наш народ о томе готово да не зна ништа. Очекујем да ће моја књига омогућити људима да сазнају више о томе. Та 1998. била је тежа од наредне 1999. године.

Тешко ми је да издвојим одређену акцију као најуспешнију, али, ево, да кажем да је акција „Малишево“ била једна од успешних и преломних.

Значајна је из више разлога. Малишево се налази у централном делу КиМ и туда пролазе све важне комуникације које са косовске висоравни воде у Метохију, а које су биле у рукама ОВК. Поред тога, ово бивше општинско место било је највећа компактна, „ослобођена“ територија коју је ОВК прогласила за нову престоницу Републике Косово. У њему су почели да успостављају републичку администрацију, укључујући и натписе институција и улица.

Најважније од свега је да смо, у току ноћи 27/28. јула, извршили препланирање и прегруписавање јединица за наставак дејстава, у циљу убрзања, јер је Кристофер Хил најавио долазак у Малишево 28. јула 1998. како би верификовањем заледио стање на терену и прогласио статус кво. То би било неповољно за нас, будући да је ОВК у том тренутку контролисала око 60 одсто територије КиМ.

О мом односу са потчињеним старешинама и војницима најбоље могу да говоре они, а не ја. За мене су људи увек били основни фактор оружане борбе, чак испред технике. Тешко је о њима говорити у само неколико речи. Али ево моје оцене. Војници, млади храбри људи, патриоте, неустрашиви и мотивисани да бране земљу. Као закључак, рећи ћу да су војници чувене „мартовске партије ’98“, који су изнели терет противтерористичке борбе 1998. године, пре почетка агресије на нашу земљу, сви тражили да после одслужења војног рока остану у ПрК.

Што се старешина тиче, немам речи да опишем какви су то професионалци били. За мене најбољи на свету. Млади, храбри, обучени, патриотски потпуно опредељени, били су незадрживи. Није постојао задатак који нису могли да изврше. Као професионалац сам поносан што сам био у прилици да командујем тим јунацима и да се дружим са њима. И овога пута им захваљујем.

За крај одговора желим да кажем да је у 1998. години у сукобима са ОВК погинуло 45, а рањено 196 припадника ВЈ, највише из ПрК. У јединицама МУП-а погинуло је 115, а рањено 403 припадника. И међу цивилима је било жртава. Погинуло је 208, рањено 165 и киднаповано 269 цивила. Дакле, укупно у тој години убијено је, рањено и киднаповано 1.401 лице. Све то говори о жестини сукоба са терористима.

Моја оцена, оцена ГШ ВЈ, и надлежних државних органа, пре свих Народне скупштине Србије, јесте да су припадници војске и МУП-а све своје обавезе извршили часно, одговорно и професионално, уз огромно пожртвовање и личну храброст.

А какав је ваш суд о противнику? Описана ратна сучељавања показују да су шансе албанских терориста биле ништавне, чак и када су били бројни и добро опремљени. Да ли су заповедници албанских терористичких формација потпуно погрешно проценили ситуацију када су одлучили да запоседну утврђене позиције, или је њихов циљ од самог почетка било провоцирање војне интервенције НАТО-а?

Ми војници кажемо да противника не треба потцењивати. Посебно када се ради о терористичким формацијама. Терористи су увек опасни јер су у предности да бирају место, време и тактику напада. Тако постижу изненађење, као што је опште познато.

Наш противник те, а и наредне године по свему је био специфичан. Треба знати да су командни кадар регрутовали из редова бивших официра ЈНА и МУП-а, а многи од њих су дошли из армија суседних бивших република, и сви су имали војничко и ратничко искуство. Ту су били и плаћеници и разни инструктори професионалци који су врло брзо оспособили групе и јединице.

Генерално њихове акције на КиМ 1998. године сводиле су се на појединачне и групне терористичке акције, заседе, препаде на отвореном простору, и постављање мина изненађења и експлозивних направа. Познато је да је тешко бранити се од оваквих дејстава ако нема правих обавештајних информација. Међутим, то морам да нагласим, ми смо имали одличне службе, и обавештајну и службу безбедности. То су били млади људи, врхунски стручњаци у том послу, храбри и посвећени послу. Знам да су припадници службе безбедности у ПрК били у просеку најмлађи у ВЈ. Интересантно је да су имали врло развијену мрежу међу Албанцима, па и у редовима терориста, што је много помогло приликом доношења одлука.

У принципу, ОВК, осим у неколико случајева, није улазила у фронтални сукоб са јединицама војске, нападали су из заседе. Циљ ОВК је увек био да контролишу комуникације и коридоре за унос оружја. Ослањали су се на села, претварајући их у праве тврђаве. После сваке акције склањали су се у села, и чекали полицију. Наравно, било је лако из „тврђаве“ пружати отпор.

Када је требало деблокирати комуникацију и осигурати простор око ње, долазило је до сукоба око тих села и у њима. ГШ ВЈ је у јуну доставио Упутство за јединице које се налазе на простору захваћеним тероризмом. То је за нас било наређење. Предвиђало је како се води борба у насељу, колика јачина тих снага треба да буде, како се блокира село, како се уништавају уочени бункери и утврђене зграде итд. Тако се ради у свим армијама света, и илузорно је нама спочитавати да смо користили тенк или прекомерну силу, када се у свету против терориста користе авиони и друга савремена оружја, односно сва расположива средства. Тенкове нисмо користили због пешадије, него ради савладавања препрека и за уништење утврђених објеката.

Колико је било тешко ратовати са терористима ОВК 1998. најбоље говоре подаци да су извели 2.278 терористичких напада, или 6,2 напада дневно. Од тога 205 на граничне органе, који су успели да спрече улазак 80 већих терористичких група из Албаније на КиМ и да заплене око 150 тона наоружања, муниције и разне опреме.

У сукобима од јуна до септембра 1998. терористичке снаге успеле су да униште и оштете 5 тенкова Т-55; 8 ОТ БВП М 80; 2 ПАР 30/2мм „Прага“, 4 неборбена м/в и другу опрему.

Nebojsa Pavkovic 2Октобар ’98. године описујете као драматично време током кога је СРЈ, и поред војне победе, била суочена са огромним међународним притиском и чак ратном претњом. И из ваше књиге и из других објављених извора сада знамо да су само дани делили челнике НАТО-а од одлуке да притисну обарач. Да ли су Приштински корпус и ВЈ у целини били спремни да се суоче са страном интервенцијом у јесен 1998. године? Мислите ли да је државно и војно руководство могло да се ефикасније супротстави међународним притисцима или је ситуација била таква да бољег избора није било?

У октобру 1998. престали су сукоби на КиМ, и завладао је мир. Терористичке снаге су поражене, али нису уништене. Становништво преосталих села која су била наоружана масовно је враћало оружје МУП-у. Почела је обнова оштећених кућа и објеката, а народ се вратио у напуштене домове. Мисија ОЕБС-а надгледала је мир. Створени су услови да се разговорима и политичким средствима реше сви проблеми. Међутим, некоме није било у интересу да се постигнути мир очува. Да се то стварно желело, било је довољно да светски моћници утичу на албанске политичке лидере, а пре свега на војно руководство ОВК, и да се настави миран живот на КиМ.

Приштински корпус и 3. армија били су спремни за очекивану страну интервенцију. Да кажем да смо још тада, први пут, раселили све ратне резерве и материјална средства. На срећу, до агресије тада није дошло, због потписаних споразума са МЗ, али су услови које је наша земља тада прихватила погубно деловали на даљи развој догађаја по нас.

Не могу да оцењујем потезе нашег државног руководства у то време, али мислим да је било изложено великим претњама и притисцима, да је подлегло, и прихватило све што се од нас тражило. Показало се да обећања и гаранције МЗ нису испуњени. Наше снаге долазе у инфериоран положај, губе позиције на терену које су борбом освојиле, и враћени смо на почетак, али у много неповољнијем положају. Следи Рамбује и све остало.

Уплив међународне посматрачке мисије допринео је обнови снага ОВК и њиховом запоседању већ ослобођених подручја. Да ли је обновљена ОВК представљала озбиљнију претњу по снаге војске и полиције од оне из 1998? Да ли је одлагање стране интервенције повећало отпорну снагу ВЈ и посебно Треће армије?

У поменутим околностима ОВК, која се била „изгубила“, поново оживљава. Организује се и бројчано расте. Уз помоћ великих, добија савременије наоружање и, што је још важније, инструкторе који је врло брзо враћају у живот. Међутим, ни тада за ВЈ није представљала озбиљну претњу. Познато је да је НАТО из ваздуха надгледао стање на КиМ, а посматрачи ОЕБС-а са земље. У тим околностима ОВК је непрекидним нападима на МУП и на јединице корпуса покушавала да испровоцира озбиљнији одговор, што би био разлог за НАТО напад. Ми смо то знали и понашали смо се у духу потписаног Споразума, без обзира на жртве.

Одлагање интервенције дало је времена јединицама 3. армије и ПрК да се још боље припреме за одбрану од напада.

Може се рећи да се од 2000. године активно ради на деградирању патриотизма као вредносног опредељења. Посебно немилосрдно се део јавности односи према позитивном сећању на подухвате ВЈ у рату на КиМ. Има ли и најмањег оправдања за ниподаштавање и осуду онога што су војска и полиција предузеле на КиМ ’98. године?

Лако је данас критиковати, посебно војску и полицију. Волео бих да неки од тих критичара дође у ситуацију да командује одељењем од 10 војника у рату, да брине о њима, да одговара за 10 живота, и да им изда задатак да иду у борбу из које се сви неће живи вратити. У ствари, волео бих да осете шта значи одговорност за животе 10 људи.

Нико из ВЈ, као и сви ми из ПрК и 3. армије, немамо разлога да се стидимо онога што је рађено 1998. године на КиМ. У архиви МО требало би да се налазе сва документа из тог времена. Међу њима су записници и видео-снимци о стању које смо налазили на терену.

Ово говорим јер смо тада документовали затечено стање, посебно у селима која су била мешовита, јер је највише српских кућа било оштећено и опљачкано. У албанским селима снимили смо стање пошто се често догађало да су сами Албанци рушили куће и то приписивали српским снагама. Поред тога постоје и документа о процесуирању свих кривичних дела, из који се види да није било убистава и злочина.

С тим у вези скрећемо вам пажњу да поједине невладине организације у Србији клеветнички пишу о наводно почињеним злочинима јединице којом је командовао Љубиша Диковић, садашњи начелник Генералштаба Војске Србије. Можете ли рећи нешто више о косовском ангажману овог официра и бригаде коју је водио? Имате ли нека сазнања о случају који је изазвао велику контроверзу у Србији?

Немам детаљнију информацију о оптужбама за наводне злочине које су починиле јединице под командом Љубише Диковића. Да одмах кажем да пуковник Диковић и његова јединица нису били 1998. године на КиМ. Он је тада био командант 37. мтбр, која је формацијски била у саставу Ужичког корпуса 2. армије. На КиМ је дошла пред агресију 1999, и запосела зону одбране која се поклапа са рејоном Дренице. У току довођења ова бригада имала је великих проблема са терористима који су је свакодневно нападали.

Практично, да би извршила задатак и посела зону, ова бригада је морала да води тешке борбе са ОВК. И касније, током читаве агресије, свакодневно је била на мети терориста. Бригада је била у „осињаку“. Само у општинама Глоговац, Клина и Србица било је 138 села претворених у базе и тврђаве, а у 76 села све становништво је било наоружано. У зони одбране сваког батаљона било је по десетак терористичких база из којих су, и дању и ноћу, терористи нападали војнике. Највеће проблеме бригади су задавале мале групе терориста које су подмукло, из заседе и с леђа, убијале војнике.

Можете ли да замислите тај амбијент, и да ли су војници могли слободно да се шетају по селима и чине злочине? Поред тога, у то време 90 одсто становништва је по наређењу напустило села и склонило се на гребен планине Дренице, а у селима су остали терористи и мобилисани војно способни Албанци.

У бригади пуковника Диковића за 78 дана агресије погинуло је 58 припадника, а нестало њих троје. Важно је истаћи да су 44 припадника погинула од дејстава терориста ОВК. То све говори у каквим је условима Диковић командовао. Уосталом, та бригада је захваљујући њему одликована Орденом народног хероја, а ја сам је предложио за то одличје иако није била из састава 3. армије. И то говори пуно.

Са Диковићем сам се срео више пута, а 8. маја 1999. године на његовом командном месту, у Дреници, и обишао сам неке јединице.

Том приликом сам затекао одлично стање, иако су команданти, командири и војници, њих око 4.400, сви били из резервног састава и са територије Рашке.

Том приликом сам се суочио са озбиљним, стручним, одлучним и храбрим пуковником Диковићем, за кога одговорно тврдим да није човек који ће да толерише недисциплину, самовољу и злочине. Ево шта сам после тога у Дневнику записао: „Захваљујући успешном командовању и способности команданта бригаде пк Диковића и старешина команде бригаде, батаљона-дивизиона, бригада се за кратко време прилагодила најтежим условима и успела да сачува људе и борбене потенцијале од дејства агресорске авијације из ваздушног простора, и непрекидних терористичких дејстава са земље. У првих десетак дана агресије, вештим командовањем и добром оспособљеношћу јединица, хероји ове јединице успели су да разбију најјача терористичка упоришта ОЗ ’Дреница’, у којима су се смењивали команданти Хашим Тачи, Сулејман Селими и последњи Сами Љуштаку…“

Постоје бројна наређења која је издавао Диковић о предузимању мера на строгом придржавању закона и прописа о примени одредаба Међународног ратног права и обичаја ратовања.

Поред тога знам да се пк Диковић посебно истакао у заштити и збрињавању албанског становништва, претежно у општини Глоговац, и то више него што су биле надлежности војске.

Међутим, као и у сваком рату, буду случајеви који учине појединци, а који у ратном амбијенту, посебно какав је био 1999. године, остану неоткривени, и открију се касније. Важно је да је Диковић предузео све мере из своје надлежности да се злочини не догоде. Мислим да не постоје докази да је он за евентуално учињене злочине знао а да ништа није предузео, а посебно да је наређивао тако нешто. Спреман сам да као његов командант 3. армије у то време то и потврдим.

Да накратко искорачимо из строгих временских оквира ваше књиге и да се пребацимо у 5. октобар 2000. године. Како оцењујете став највиших структура Војске Југославије према драматичним догађајима који су се тада одиграли? Посматрајући уназад резултате политичких промена које су се догодиле тог послеподнева, сматрате ли да је пропуштено да се учини нешто што је требало и могло бити учињено, и да ли је на нивоу војске било пропуста које бисте посебно истакли?

О догађајима који су претходили 5. октобру 2000. године доста је речено и написано. И ја сам више пута о томе говорио. Прошлих дана изашла је из штампе књига двојице генерала, непосредних учесника тих догађаја, генерала Симић Миодрага и Николић Стаменка, под називом „Истине и заблуде о 5. октобру“. У њој детаљно пишу о улози војске у тим драматичним догађајима, и то је једина истина на ту тему. Све остало су манипулације и нагађања.

Да не дужим, ВЈ је 5. октобра, признао то неко или не, показала своју уставну улогу и приврженост народу и држави. Није се мешала у изборе и изборне резултате. Њени припадници нису се појављивали на улицама Београда и других градова у Србији. Ниједан припадник ВЈ није на било који начин ометао или утицао на те догађаје, и није се сврстао ни на чију страну.

Да војска не би била злоупотребљена, ГШВЈ је део јединица изместио из Београда, а у граду су остале само оне које су обезбеђивале војне објекте. Од већих састава била је Гардијска бригада, директно потчињена председнику Милошевићу.

Распоред јединица у окружењу омогућавао је да интервенишу за спречавање већих сукоба и грађанског рата. На срећу, то није било потребно.

Шта се више може тражити од једне војске од тога да обезбеди мирну смену власти, без крви и жртава? Међутим, тадашњим страначким првацима то није било довољно, па уместо похвале за такво понашање, острвили су се на војску и Генералштаб.

Не знам шта би се десило да се војска другачије понела. Да ли би тада били задовољни? Зар мислите да ми у ГШ ВЈ не знамо како се блокира и изолује град Београд, и како се затварају сви прилази граду, и којим снагама? Шта мислите, шта би се у том случају догодило?

Предлажем да сви прочитају књигу коју сам споменуо.

У књизи „5. октобар: двадесет и четири сата преврата“ Драган Бујошевић и Иван Радовановић цитирају речи тадашњег председника Милошевића, наводно упућене вама, где резигнирано каже: „Ниси извршио ниједно моје наређење“, алудирајући на употребу војске да се спречи ширење нереда у престоници, пошто је схватио да су снаге МУП-а недовољне. Можете ли потврдити или демантовати овај цитат из комуникације са Милошевићем, и ако је тачан, молимо вас да појасните контекст.

Читао сам ту књигу, али мислим да је прерано написана, што ми војници кажемо „нису ни чауре покупљене“.

Најважније што желим да кажем је то да председник Милошевић мени није издао децидно наређење да војска изађе на улице Београда. Да је наредио, то наређење не бих извршио и повукао бих се са места НГШ ВЈ. Разлога има више, али наводим само неке: није уставна улога ВЈ да се употреби против свог народа, посебно да мења вољу народа на изборима; није задатак војске да обезбеђује институције у градовима, ако за то не постоје одлуке ВСО и планови за то; на улицама Београда се тада налазило више стотина хиљада људи међу којима је било неколико стотина страначких јастребова који су изазивали хаос. Војска није оспособљена да лоцира и да изолује такве скупине у маси људи. У тој маси је највише ненаоружаних грађана, жена и деце. А што је најважније, у маси се сигурно налазе браћа, сестре, девојке или родитељи наших војника који возе тенкове, транспортере и др. Који командант може да нареди војнику да иде тенком на своје најмилије?

Даље, на улицама Београда није било сукоба зараћених страна, људских жртава и индикатора који су указивали да може доћи до грађанског рата; а и председник је имао под својом командом Гардијску бригаду, чији командант је био поред њега.

Дакле, Милошевић није наредио употребу војске, али је покушавао да ме убеди да војска треба да обезбеди савезне институције, пре свих Савезну скупштину, Народну банку, телевизију и др. Међутим, проценио сам да је за то било касно, уједно и немогуће. Појава војске на улицама изазвала би панику и општу пометњу. Војска не би могла да се пробије до поменутих институција, већ похараних, а вероватно би поједини острашћени демонстранти насрнули на војнике и борбена и неборбена возила. Не заборавите да је група демонстраната из Чачка дошла у Београд са стотинама бомби, „зоља“ и пушака. Нашао би се неко да испали „зољу“ на тенк, и ето хаоса који се не би завршио без великих жртава.

Такође сам знао и да је било оних који су само чекали да се појави војска и да настане хаос.

Фотографије из личне архиве

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Vaso Petković

    Svaka Vam čast gospodine generale ,lijepo je čuti i pročitati divnu pohvalu tim divjunacima od njihovog komadanta !!Kosovo su uvijek branili JUNACI a ne kukavice i izrodi !!Izaći na megdan zločincima iz 29.zemalja,stotinu na jednoga,to mogu samo srpski junaci !!Mislim da takav slučaj nije zabilježen u istoriji ratovanja !!Posebno treba pohvaliti dio komandanata koji su vodili te heroje!!Primjer za to je jedna emisija prikazana na švicarskoj televiziji !!Došao moj komšija, koji godinama radi u Ženevi, odmah posle potpisivanja primirja kući na Ozren i nama priča nevjerovatnu priču.Veli, gledao sam na TV emisiju o povlačenju vojske sa KiM.Defiluju jedinice kao da su bile na vojnoj paradi a ne u ratu ,kompletne i u formacijskom sastavu !!Komentator se ne može načuditi šta vidi,pita se u nevjerici šta je NATO bombardovao 78.dana ??.Pavkovića dižu u nebesa hvaleći njegovu sposobnost grozeći se na laži NATO zločinaca !!Mi Srbi sa ove strane Drine imali smo sve te zločince za vratom,sankcije,granicu na Drini,ubitačnu propagandu,….. Sve bi to lako podnijeli i izdržali ali nam je izdaja gotovo glave došla ;ne zna se šta je pogubnije- izdaja političara ili vojnih komandi!!U svakoj komandi,uvjeren sam,bio je bar jedan izdajnik koji je radio za ustaše ili strane obavještajne skužbe!!To se vidjelo odmah poslije rata(troše ogromne pare pojedinci iz komandi a obični vojnici iz rova hodaju goli i bosi tražeći bilo kakvog posla kod dezertera koji su preko noći postali biznismeni)!!!!.Danas se digla prašina oko Raškovića,nije on sam.Takvih slučajeva,na žalost,ima bezbroj!!I danas propaganda od svakog srpskog vojnika ,koji je samo branio svoj prag,pravi zlikovca i koljača.Namjerno se ne spominju koljči koji su otsijecali srpske glave i sa njima igrali fudbal,živima vadili organe,silovali…..,to je bila demokratija,tako se postupa sa agresorima na vlastitom ognjištu !!Sada kada ti koljači protv kojih smo mi ratovali otsijecaju njihove glave-to je divljaštvo i terorizam !Kakva hipokrizija i nemoral !!!!!!,još jednom -BRAVO GENERALE !!!Samo se još Dragoš Kalajić pohvalno izrazio o smislu naše borbe:“dali smo vermena Rusiji da ustane“,danas se vidi koliko je Kalajić bio u pravu!!!!!!.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *