General Nebojša Pavković – SVETSKI MOĆNICI NISU ŽELELI MIR NA KOSMETU

razgovarali Miloš Milojević i Stefan Karganović

Nemam reči da opišem kakvi su to profesionalci bili. Za mene najbolji na svetu. Mladi, hrabri, obučeni, patriotski potpuno opredeljeni, bili su nezadrživi. Nije postojao zadatak koji nisu mogli da izvrše. Kao profesionalac sam ponosan što sam bio u prilici da komandujem tim junacima i da se družim sa njima

U jednom od svojih „Pisama iz Berlina“ srpski istoričar i publicista Nikola Živković postavlja nekoliko prikladnih i ključnih pitanja: „A šta je danas sa srpskim vojnicima, herojima, koji su godine 1999. branili našu zemlju od stostruko vojno nadmoćnijeg neprijatelja? A šta sa onima u Beogradu koji su u to isto vreme javno podržali zločine neprijatelja Srbije? Odgovor je poražavajući: prvi su zaboravljeni, a drugi zauzimaju važne položaje, i to ne samo u srpskim medijima. Tu leži, eto, razlog, zašto smo danas stigli ’do dna’.“

Jedan od tih vojnika, general Nebojša Pavković, čami u zatvoru u Finskoj, gde služi dvadesetdvogodišnju kaznu koju mu je izrekao Haški tribunal. Intervju koji sledi, i nedavno objavljena generalova knjiga – ma koliko Živkovićeva konstatacija bila uopšteno tačna – pokazuju da barem ovaj vojnik ni u kom slučaju nije zaboravljen. On i njegovi hrabri kosovski saborci biće zapamćeni (i) zahvaljujući memoarima koje general Pavković šalje svom narodu „kroz tamnički prozor“. Reč je o prvom tomu ratnih sećanja „Miris baruta i smrti na Kosovu i Metohiji 1998. godine“; drugi tom, posvećen događajima iz 1999, takođe je pripremljen.

[restrictedarea]

Vaša knjiga predstavlja priređene dnevničke beleške u vreme kada ste bili na čelu Prištinskog korpusa VJ. Ipak, da bismo stekli bolji uvid u razvoj krize, moramo da se osvrnemo i na godine koje su prethodile. Svoju oficirsku dužnost na Kosovu obavljali ste od 1994. godine. Stiče se utisak da su država, a zatim i vojska, neodgovarajuće reagovale na pojavu albanskog terorizma. Da li je vojska adekvatno pripremana za razvoj situacije koja je usledila?

Kriza na KiM datira još od Drugog svetskog rata, i o tome je dosta knjiga napisano. Na KiM sam bio od 1994. godine. Od tada pa do 1998. bilo je pojedinačnih incidenata na granici i teritoriji, koji su uspešno rešavani od strane policije i vojske.

U knjizi su hronološki navedeni presudni događaji u eskalaciji separatističkog pokreta i terorizma kao što su: počeci organizovanja OVK 1982. godine; proglašenje tzv. Republike Kosovo i donošenje odluke o formiranju ilegalnih vojnih jedinica i policije u julu 1990. godine; početak ilegalnog ubacivanja naoružanja na KiM i obuka terorista u centrima u Albaniji, Turskoj i dr. sredinom 1991; formiranje paralelnih državnih institucija, Ministarstva odbrane Kosova 1992. i Generalštaba 1993. godine itd.

U tom periodu Bukošijeva vlada izradila je plan za podizanje oružane pobune, kojim je bilo predviđeno formiranje brigada i nižih sastava ukupne jačine oko 80.000 ljudi.

U 1992. godini izvršeno je osam većih terorističkih akcija na pripadnike MUP-a, a 1993. njih jedanaest, od kojih je najpoznatija napad na policijsko vozilo u Glogovcu 22. maja.

Za terorističku OVK prvi put se čulo posle ubistva inspektora MUP-a u Srbici Ljutija Ajvazija 1994. godine, odmah posle mog dolaska na KiM. Posle ubistva OVK se oglasila u javnosti pismenim saopštenjem, odnosno upozorenjem. Nakon toga intenzivirani su teroristički napadi, a 1997, posle građanskih sukoba u Albaniji i rušenja albanskih karaula, krenuo je „stampedo“ naoružanih bandi, švercera i terorista na KiM.

Jedinice Prištinskog korpusa (PrK) svakodnevno su vodile žestoku borbu na granici, jednoj od najtežih, najopasnijih i najneuređenijih u Evropi, i to u graničnom pojasu od 100 metara.

Jedinice MUP-a obezbeđivale su glavne komunikacije i važne objekte u gradovima. Sve to nije bilo dovoljno da se zaustavi eskalacija.

Ono što je država SFRJ preduzimala, a da je meni poznato, datira od 1986. i 1987. godine. Tada je posebna komisija Savezne vlade, sastavljena od predstavnika iz svih republika, sastavila izveštaj gde je ukazano na sve događaje i metode delovanja separatističkih snaga, posebno na ubistva, pljačke i teror nad srpskim i nealbanskim stanovništvom, što je uticalo na njihovo iseljavanje sa Kosmeta.

Međutim, taj izveštaj nije ozbiljnije razmatran i shvaćen, i to će se pokazati pogubnim u vremenu koje dolazi.

Mislim da je država počela ozbiljnije da se bavi narastajućim terorizmom u prvoj polovini 1998. godine. U maju mesecu je formiran OMRS (Operativni međuresorni štab državnog vrha, vojske i policije) i prezentovan Plan za suzbijanje terorizma. To je značajno uozbiljilo situaciju, naročito posle sukoba policije i OVK u Drenici i ubistva Adema Jašarija u martu mesecu, a posebno nakon donošenja Rezolucije SB UN 1160 31. marta 1998. godine.

Što se vojske tiče, ona se, osim na obezbeđenju granice, nije angažovala na prostoru KiM, iako su na meti napada bili njeni pripadnici. Sada se može postaviti pitanje zbog čega se to desilo. Ako imate separatizam, i nameru da se njegovi ciljevi ostvare terorizmom, i ako je ugrožen teritorijalni integritet zemlje i njen ustavni poredak, ko je nadležan da to spreči? Po Ustavu tadašnje SRJ, to je VJ. Međutim, tadašnji čelni ljudi VJ smatrali su da je to zadatak MUP-a, pa su se tako i odnosili prema narastajućem terorizmu. Tadašnji načelnik Generalšaba (NGŠ) VJ tražio je da se uvede vanredno stanje, pa da se mobiliše ratna 3. armija, dovede na KiM kod Podujeva i da počne da „čisti“ Kosovo. To je ostalo zabeleženo na snimcima sa sastanaka koje je načelnik Generalštaba držao sa političarima svih kosmetskih okruga. Ali Savezna vlada nije predložila Saveznoj skupštini uvođenje vanrednog stanja, a Momčilo Perišić je za to optuživao Slobodana Miloševića. U tom nadmudrivanju OVK je polako zauzimala deo po deo teritorije i kontrolisala komunikacije.

S tim u vezi važno je istaći da je NGŠ VJ ovlašćen da na osnovu Pravila službe VJ, koje direktno odobrava predsednik SRJ, upotrebi mirnodopsku vojsku za borbu protiv diverzantskih, terorističkih i odmetničkih bandi. I komandant 3. armije imao je ovlašćenje da, na osnovu pomenutog pravila, upotrebi vojsku za obezbeđenje prohodnosti komunikacija u svojoj zoni odgovornosti, pa i na KiM.

Neophodno je naglasiti da je Vrhovni savet odbrane (VSO), na sednici 9. juna 1998, doneo odluku da se, u slučaju eskalacije terorizma na KiM, vojska „adekvatno“ upotrebi. Ni to njima nije bilo dovoljno. Zbog čega to nisu uradili, odgovor samo oni mogu dati. Prištinski korpus je bio spreman da izvrši sve zadatke na razbijanju terorističkih snaga i obezbeđenju komunikacija na KiM.

U vašoj knjizi mesto antijunaka zauzela je ličnost Momčila Perišića, tadašnjeg načelnika generalštaba VJ. Interesantno je da je Perišić učestvovao u formulisanju ciljeva delovanja VJ na KiM i načina za njihovo ostvarivanje, ali da se od tih poteza iza kulisa distancirao ili ih čak aktivno dezavuisao. Prebacujete njemu i njegovom okruženju izraziti karijerizam, ali i nedostatak lične hrabrosti… Možete li da nam razjasnite kako je funkcionisao vojni vrh u tim dramatičnim danima?

Svako ko pročita knjigu videće da su svim sastancima OMRS prisustvovale najviše ličnosti iz države, vojske i policije, i da su na njima donošene odluke i postavljani zadaci za suzbijanje terorizma na KiM. Iz VJ prisutni su bili komandanti sa četiri nivoa komandovanja. Prvi, predsednik Milošević, drugi NGŠ Perišić i načelnik Uprave za bezbednost Aleksandar Dimitrijević, treći komandant 3. armije Samardžić i četvrti komandant PrK Nebojša Pavković. Istovetno je bilo i što se tiče MUP-a. Svi su učestvovali u radu i usvajali zaključke i zadatke, ali kada ih je trebalo sprovoditi, usledile su zabrane i opstrukcije. Ne znam da li je u pitanju karijerizam, strah od procesuiranja, ili nešto drugo, ali to se dešavalo.

U lamentiranju nad teškom sudbinom srpskog naroda i Jugoslavije 90-ih godina 20. veka kao da se zaboravlja pobedonosno delovanje vojske i policije 1998. na Kosovu i Metohiji. Koju akciju smatrate za vaš najveći vojnički uspeh iz te godine? Kakav je bio vaš odnos prema potčinjenim starešinama i vojnicima u Prištinskom korpusu? Smatrate li, gledajući stvari unazad, da se vojska ponela uspešno, profesionalno i časno?

Dobro ste rekli da se radi o pobedonosnom delovanju vojske i policije 1998. godine na KiM. Međutim, ne mislim da se zaboravlja već se malo zna o tim događajima. Naši mediji u to vreme nisu izveštavali o razmerama sukoba na Kosmetu, i naš narod o tome gotovo da ne zna ništa. Očekujem da će moja knjiga omogućiti ljudima da saznaju više o tome. Ta 1998. bila je teža od naredne 1999. godine.

Teško mi je da izdvojim određenu akciju kao najuspešniju, ali, evo, da kažem da je akcija „Mališevo“ bila jedna od uspešnih i prelomnih.

Značajna je iz više razloga. Mališevo se nalazi u centralnom delu KiM i tuda prolaze sve važne komunikacije koje sa kosovske visoravni vode u Metohiju, a koje su bile u rukama OVK. Pored toga, ovo bivše opštinsko mesto bilo je najveća kompaktna, „oslobođena“ teritorija koju je OVK proglasila za novu prestonicu Republike Kosovo. U njemu su počeli da uspostavljaju republičku administraciju, uključujući i natpise institucija i ulica.

Najvažnije od svega je da smo, u toku noći 27/28. jula, izvršili preplaniranje i pregrupisavanje jedinica za nastavak dejstava, u cilju ubrzanja, jer je Kristofer Hil najavio dolazak u Mališevo 28. jula 1998. kako bi verifikovanjem zaledio stanje na terenu i proglasio status kvo. To bi bilo nepovoljno za nas, budući da je OVK u tom trenutku kontrolisala oko 60 odsto teritorije KiM.

O mom odnosu sa potčinjenim starešinama i vojnicima najbolje mogu da govore oni, a ne ja. Za mene su ljudi uvek bili osnovni faktor oružane borbe, čak ispred tehnike. Teško je o njima govoriti u samo nekoliko reči. Ali evo moje ocene. Vojnici, mladi hrabri ljudi, patriote, neustrašivi i motivisani da brane zemlju. Kao zaključak, reći ću da su vojnici čuvene „martovske partije ’98“, koji su izneli teret protivterorističke borbe 1998. godine, pre početka agresije na našu zemlju, svi tražili da posle odsluženja vojnog roka ostanu u PrK.

Što se starešina tiče, nemam reči da opišem kakvi su to profesionalci bili. Za mene najbolji na svetu. Mladi, hrabri, obučeni, patriotski potpuno opredeljeni, bili su nezadrživi. Nije postojao zadatak koji nisu mogli da izvrše. Kao profesionalac sam ponosan što sam bio u prilici da komandujem tim junacima i da se družim sa njima. I ovoga puta im zahvaljujem.

Za kraj odgovora želim da kažem da je u 1998. godini u sukobima sa OVK poginulo 45, a ranjeno 196 pripadnika VJ, najviše iz PrK. U jedinicama MUP-a poginulo je 115, a ranjeno 403 pripadnika. I među civilima je bilo žrtava. Poginulo je 208, ranjeno 165 i kidnapovano 269 civila. Dakle, ukupno u toj godini ubijeno je, ranjeno i kidnapovano 1.401 lice. Sve to govori o žestini sukoba sa teroristima.

Moja ocena, ocena GŠ VJ, i nadležnih državnih organa, pre svih Narodne skupštine Srbije, jeste da su pripadnici vojske i MUP-a sve svoje obaveze izvršili časno, odgovorno i profesionalno, uz ogromno požrtvovanje i ličnu hrabrost.

A kakav je vaš sud o protivniku? Opisana ratna sučeljavanja pokazuju da su šanse albanskih terorista bile ništavne, čak i kada su bili brojni i dobro opremljeni. Da li su zapovednici albanskih terorističkih formacija potpuno pogrešno procenili situaciju kada su odlučili da zaposednu utvrđene pozicije, ili je njihov cilj od samog početka bilo provociranje vojne intervencije NATO-a?

Mi vojnici kažemo da protivnika ne treba potcenjivati. Posebno kada se radi o terorističkim formacijama. Teroristi su uvek opasni jer su u prednosti da biraju mesto, vreme i taktiku napada. Tako postižu iznenađenje, kao što je opšte poznato.

Naš protivnik te, a i naredne godine po svemu je bio specifičan. Treba znati da su komandni kadar regrutovali iz redova bivših oficira JNA i MUP-a, a mnogi od njih su došli iz armija susednih bivših republika, i svi su imali vojničko i ratničko iskustvo. Tu su bili i plaćenici i razni instruktori profesionalci koji su vrlo brzo osposobili grupe i jedinice.

Generalno njihove akcije na KiM 1998. godine svodile su se na pojedinačne i grupne terorističke akcije, zasede, prepade na otvorenom prostoru, i postavljanje mina iznenađenja i eksplozivnih naprava. Poznato je da je teško braniti se od ovakvih dejstava ako nema pravih obaveštajnih informacija. Međutim, to moram da naglasim, mi smo imali odlične službe, i obaveštajnu i službu bezbednosti. To su bili mladi ljudi, vrhunski stručnjaci u tom poslu, hrabri i posvećeni poslu. Znam da su pripadnici službe bezbednosti u PrK bili u proseku najmlađi u VJ. Interesantno je da su imali vrlo razvijenu mrežu među Albancima, pa i u redovima terorista, što je mnogo pomoglo prilikom donošenja odluka.

U principu, OVK, osim u nekoliko slučajeva, nije ulazila u frontalni sukob sa jedinicama vojske, napadali su iz zasede. Cilj OVK je uvek bio da kontrolišu komunikacije i koridore za unos oružja. Oslanjali su se na sela, pretvarajući ih u prave tvrđave. Posle svake akcije sklanjali su se u sela, i čekali policiju. Naravno, bilo je lako iz „tvrđave“ pružati otpor.

Kada je trebalo deblokirati komunikaciju i osigurati prostor oko nje, dolazilo je do sukoba oko tih sela i u njima. GŠ VJ je u junu dostavio Uputstvo za jedinice koje se nalaze na prostoru zahvaćenim terorizmom. To je za nas bilo naređenje. Predviđalo je kako se vodi borba u naselju, kolika jačina tih snaga treba da bude, kako se blokira selo, kako se uništavaju uočeni bunkeri i utvrđene zgrade itd. Tako se radi u svim armijama sveta, i iluzorno je nama spočitavati da smo koristili tenk ili prekomernu silu, kada se u svetu protiv terorista koriste avioni i druga savremena oružja, odnosno sva raspoloživa sredstva. Tenkove nismo koristili zbog pešadije, nego radi savladavanja prepreka i za uništenje utvrđenih objekata.

Koliko je bilo teško ratovati sa teroristima OVK 1998. najbolje govore podaci da su izveli 2.278 terorističkih napada, ili 6,2 napada dnevno. Od toga 205 na granične organe, koji su uspeli da spreče ulazak 80 većih terorističkih grupa iz Albanije na KiM i da zaplene oko 150 tona naoružanja, municije i razne opreme.

U sukobima od juna do septembra 1998. terorističke snage uspele su da unište i oštete 5 tenkova T-55; 8 OT BVP M 80; 2 PAR 30/2mm „Praga“, 4 neborbena m/v i drugu opremu.

Oktobar ’98. godine opisujete kao dramatično vreme tokom koga je SRJ, i pored vojne pobede, bila suočena sa ogromnim međunarodnim pritiskom i čak ratnom pretnjom. I iz vaše knjige i iz drugih objavljenih izvora sada znamo da su samo dani delili čelnike NATO-a od odluke da pritisnu obarač. Da li su Prištinski korpus i VJ u celini bili spremni da se suoče sa stranom intervencijom u jesen 1998. godine? Mislite li da je državno i vojno rukovodstvo moglo da se efikasnije suprotstavi međunarodnim pritiscima ili je situacija bila takva da boljeg izbora nije bilo?

U oktobru 1998. prestali su sukobi na KiM, i zavladao je mir. Terorističke snage su poražene, ali nisu uništene. Stanovništvo preostalih sela koja su bila naoružana masovno je vraćalo oružje MUP-u. Počela je obnova oštećenih kuća i objekata, a narod se vratio u napuštene domove. Misija OEBS-a nadgledala je mir. Stvoreni su uslovi da se razgovorima i političkim sredstvima reše svi problemi. Međutim, nekome nije bilo u interesu da se postignuti mir očuva. Da se to stvarno želelo, bilo je dovoljno da svetski moćnici utiču na albanske političke lidere, a pre svega na vojno rukovodstvo OVK, i da se nastavi miran život na KiM.

Prištinski korpus i 3. armija bili su spremni za očekivanu stranu intervenciju. Da kažem da smo još tada, prvi put, raselili sve ratne rezerve i materijalna sredstva. Na sreću, do agresije tada nije došlo, zbog potpisanih sporazuma sa MZ, ali su uslovi koje je naša zemlja tada prihvatila pogubno delovali na dalji razvoj događaja po nas.

Ne mogu da ocenjujem poteze našeg državnog rukovodstva u to vreme, ali mislim da je bilo izloženo velikim pretnjama i pritiscima, da je podleglo, i prihvatilo sve što se od nas tražilo. Pokazalo se da obećanja i garancije MZ nisu ispunjeni. Naše snage dolaze u inferioran položaj, gube pozicije na terenu koje su borbom osvojile, i vraćeni smo na početak, ali u mnogo nepovoljnijem položaju. Sledi Rambuje i sve ostalo.

Upliv međunarodne posmatračke misije doprineo je obnovi snaga OVK i njihovom zaposedanju već oslobođenih područja. Da li je obnovljena OVK predstavljala ozbiljniju pretnju po snage vojske i policije od one iz 1998? Da li je odlaganje strane intervencije povećalo otpornu snagu VJ i posebno Treće armije?

U pomenutim okolnostima OVK, koja se bila „izgubila“, ponovo oživljava. Organizuje se i brojčano raste. Uz pomoć velikih, dobija savremenije naoružanje i, što je još važnije, instruktore koji je vrlo brzo vraćaju u život. Međutim, ni tada za VJ nije predstavljala ozbiljnu pretnju. Poznato je da je NATO iz vazduha nadgledao stanje na KiM, a posmatrači OEBS-a sa zemlje. U tim okolnostima OVK je neprekidnim napadima na MUP i na jedinice korpusa pokušavala da isprovocira ozbiljniji odgovor, što bi bio razlog za NATO napad. Mi smo to znali i ponašali smo se u duhu potpisanog Sporazuma, bez obzira na žrtve.

Odlaganje intervencije dalo je vremena jedinicama 3. armije i PrK da se još bolje pripreme za odbranu od napada.

Može se reći da se od 2000. godine aktivno radi na degradiranju patriotizma kao vrednosnog opredeljenja. Posebno nemilosrdno se deo javnosti odnosi prema pozitivnom sećanju na poduhvate VJ u ratu na KiM. Ima li i najmanjeg opravdanja za nipodaštavanje i osudu onoga što su vojska i policija preduzele na KiM ’98. godine?

Lako je danas kritikovati, posebno vojsku i policiju. Voleo bih da neki od tih kritičara dođe u situaciju da komanduje odeljenjem od 10 vojnika u ratu, da brine o njima, da odgovara za 10 života, i da im izda zadatak da idu u borbu iz koje se svi neće živi vratiti. U stvari, voleo bih da osete šta znači odgovornost za živote 10 ljudi.

Niko iz VJ, kao i svi mi iz PrK i 3. armije, nemamo razloga da se stidimo onoga što je rađeno 1998. godine na KiM. U arhivi MO trebalo bi da se nalaze sva dokumenta iz tog vremena. Među njima su zapisnici i video-snimci o stanju koje smo nalazili na terenu.

Ovo govorim jer smo tada dokumentovali zatečeno stanje, posebno u selima koja su bila mešovita, jer je najviše srpskih kuća bilo oštećeno i opljačkano. U albanskim selima snimili smo stanje pošto se često događalo da su sami Albanci rušili kuće i to pripisivali srpskim snagama. Pored toga postoje i dokumenta o procesuiranju svih krivičnih dela, iz koji se vidi da nije bilo ubistava i zločina.

S tim u vezi skrećemo vam pažnju da pojedine nevladine organizacije u Srbiji klevetnički pišu o navodno počinjenim zločinima jedinice kojom je komandovao Ljubiša Diković, sadašnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije. Možete li reći nešto više o kosovskom angažmanu ovog oficira i brigade koju je vodio? Imate li neka saznanja o slučaju koji je izazvao veliku kontroverzu u Srbiji?

Nemam detaljniju informaciju o optužbama za navodne zločine koje su počinile jedinice pod komandom Ljubiše Dikovića. Da odmah kažem da pukovnik Diković i njegova jedinica nisu bili 1998. godine na KiM. On je tada bio komandant 37. mtbr, koja je formacijski bila u sastavu Užičkog korpusa 2. armije. Na KiM je došla pred agresiju 1999, i zaposela zonu odbrane koja se poklapa sa rejonom Drenice. U toku dovođenja ova brigada imala je velikih problema sa teroristima koji su je svakodnevno napadali.

Praktično, da bi izvršila zadatak i posela zonu, ova brigada je morala da vodi teške borbe sa OVK. I kasnije, tokom čitave agresije, svakodnevno je bila na meti terorista. Brigada je bila u „osinjaku“. Samo u opštinama Glogovac, Klina i Srbica bilo je 138 sela pretvorenih u baze i tvrđave, a u 76 sela sve stanovništvo je bilo naoružano. U zoni odbrane svakog bataljona bilo je po desetak terorističkih baza iz kojih su, i danju i noću, teroristi napadali vojnike. Najveće probleme brigadi su zadavale male grupe terorista koje su podmuklo, iz zasede i s leđa, ubijale vojnike.

Možete li da zamislite taj ambijent, i da li su vojnici mogli slobodno da se šetaju po selima i čine zločine? Pored toga, u to vreme 90 odsto stanovništva je po naređenju napustilo sela i sklonilo se na greben planine Drenice, a u selima su ostali teroristi i mobilisani vojno sposobni Albanci.

U brigadi pukovnika Dikovića za 78 dana agresije poginulo je 58 pripadnika, a nestalo njih troje. Važno je istaći da su 44 pripadnika poginula od dejstava terorista OVK. To sve govori u kakvim je uslovima Diković komandovao. Uostalom, ta brigada je zahvaljujući njemu odlikovana Ordenom narodnog heroja, a ja sam je predložio za to odličje iako nije bila iz sastava 3. armije. I to govori puno.

Sa Dikovićem sam se sreo više puta, a 8. maja 1999. godine na njegovom komandnom mestu, u Drenici, i obišao sam neke jedinice.

Tom prilikom sam zatekao odlično stanje, iako su komandanti, komandiri i vojnici, njih oko 4.400, svi bili iz rezervnog sastava i sa teritorije Raške.

Tom prilikom sam se suočio sa ozbiljnim, stručnim, odlučnim i hrabrim pukovnikom Dikovićem, za koga odgovorno tvrdim da nije čovek koji će da toleriše nedisciplinu, samovolju i zločine. Evo šta sam posle toga u Dnevniku zapisao: „Zahvaljujući uspešnom komandovanju i sposobnosti komandanta brigade pk Dikovića i starešina komande brigade, bataljona-diviziona, brigada se za kratko vreme prilagodila najtežim uslovima i uspela da sačuva ljude i borbene potencijale od dejstva agresorske avijacije iz vazdušnog prostora, i neprekidnih terorističkih dejstava sa zemlje. U prvih desetak dana agresije, veštim komandovanjem i dobrom osposobljenošću jedinica, heroji ove jedinice uspeli su da razbiju najjača teroristička uporišta OZ ’Drenica’, u kojima su se smenjivali komandanti Hašim Tači, Sulejman Selimi i poslednji Sami Ljuštaku…“

Postoje brojna naređenja koja je izdavao Diković o preduzimanju mera na strogom pridržavanju zakona i propisa o primeni odredaba Međunarodnog ratnog prava i običaja ratovanja.

Pored toga znam da se pk Diković posebno istakao u zaštiti i zbrinjavanju albanskog stanovništva, pretežno u opštini Glogovac, i to više nego što su bile nadležnosti vojske.

Međutim, kao i u svakom ratu, budu slučajevi koji učine pojedinci, a koji u ratnom ambijentu, posebno kakav je bio 1999. godine, ostanu neotkriveni, i otkriju se kasnije. Važno je da je Diković preduzeo sve mere iz svoje nadležnosti da se zločini ne dogode. Mislim da ne postoje dokazi da je on za eventualno učinjene zločine znao a da ništa nije preduzeo, a posebno da je naređivao tako nešto. Spreman sam da kao njegov komandant 3. armije u to vreme to i potvrdim.

Da nakratko iskoračimo iz strogih vremenskih okvira vaše knjige i da se prebacimo u 5. oktobar 2000. godine. Kako ocenjujete stav najviših struktura Vojske Jugoslavije prema dramatičnim događajima koji su se tada odigrali? Posmatrajući unazad rezultate političkih promena koje su se dogodile tog poslepodneva, smatrate li da je propušteno da se učini nešto što je trebalo i moglo biti učinjeno, i da li je na nivou vojske bilo propusta koje biste posebno istakli?

O događajima koji su prethodili 5. oktobru 2000. godine dosta je rečeno i napisano. I ja sam više puta o tome govorio. Prošlih dana izašla je iz štampe knjiga dvojice generala, neposrednih učesnika tih događaja, generala Simić Miodraga i Nikolić Stamenka, pod nazivom „Istine i zablude o 5. oktobru“. U njoj detaljno pišu o ulozi vojske u tim dramatičnim događajima, i to je jedina istina na tu temu. Sve ostalo su manipulacije i nagađanja.

Da ne dužim, VJ je 5. oktobra, priznao to neko ili ne, pokazala svoju ustavnu ulogu i privrženost narodu i državi. Nije se mešala u izbore i izborne rezultate. Njeni pripadnici nisu se pojavljivali na ulicama Beograda i drugih gradova u Srbiji. Nijedan pripadnik VJ nije na bilo koji način ometao ili uticao na te događaje, i nije se svrstao ni na čiju stranu.

Da vojska ne bi bila zloupotrebljena, GŠVJ je deo jedinica izmestio iz Beograda, a u gradu su ostale samo one koje su obezbeđivale vojne objekte. Od većih sastava bila je Gardijska brigada, direktno potčinjena predsedniku Miloševiću.

Raspored jedinica u okruženju omogućavao je da intervenišu za sprečavanje većih sukoba i građanskog rata. Na sreću, to nije bilo potrebno.

Šta se više može tražiti od jedne vojske od toga da obezbedi mirnu smenu vlasti, bez krvi i žrtava? Međutim, tadašnjim stranačkim prvacima to nije bilo dovoljno, pa umesto pohvale za takvo ponašanje, ostrvili su se na vojsku i Generalštab.

Ne znam šta bi se desilo da se vojska drugačije ponela. Da li bi tada bili zadovoljni? Zar mislite da mi u GŠ VJ ne znamo kako se blokira i izoluje grad Beograd, i kako se zatvaraju svi prilazi gradu, i kojim snagama? Šta mislite, šta bi se u tom slučaju dogodilo?

Predlažem da svi pročitaju knjigu koju sam spomenuo.

U knjizi „5. oktobar: dvadeset i četiri sata prevrata“ Dragan Bujošević i Ivan Radovanović citiraju reči tadašnjeg predsednika Miloševića, navodno upućene vama, gde rezignirano kaže: „Nisi izvršio nijedno moje naređenje“, aludirajući na upotrebu vojske da se spreči širenje nereda u prestonici, pošto je shvatio da su snage MUP-a nedovoljne. Možete li potvrditi ili demantovati ovaj citat iz komunikacije sa Miloševićem, i ako je tačan, molimo vas da pojasnite kontekst.

Čitao sam tu knjigu, ali mislim da je prerano napisana, što mi vojnici kažemo „nisu ni čaure pokupljene“.

Najvažnije što želim da kažem je to da predsednik Milošević meni nije izdao decidno naređenje da vojska izađe na ulice Beograda. Da je naredio, to naređenje ne bih izvršio i povukao bih se sa mesta NGŠ VJ. Razloga ima više, ali navodim samo neke: nije ustavna uloga VJ da se upotrebi protiv svog naroda, posebno da menja volju naroda na izborima; nije zadatak vojske da obezbeđuje institucije u gradovima, ako za to ne postoje odluke VSO i planovi za to; na ulicama Beograda se tada nalazilo više stotina hiljada ljudi među kojima je bilo nekoliko stotina stranačkih jastrebova koji su izazivali haos. Vojska nije osposobljena da locira i da izoluje takve skupine u masi ljudi. U toj masi je najviše nenaoružanih građana, žena i dece. A što je najvažnije, u masi se sigurno nalaze braća, sestre, devojke ili roditelji naših vojnika koji voze tenkove, transportere i dr. Koji komandant može da naredi vojniku da ide tenkom na svoje najmilije?

Dalje, na ulicama Beograda nije bilo sukoba zaraćenih strana, ljudskih žrtava i indikatora koji su ukazivali da može doći do građanskog rata; a i predsednik je imao pod svojom komandom Gardijsku brigadu, čiji komandant je bio pored njega.

Dakle, Milošević nije naredio upotrebu vojske, ali je pokušavao da me ubedi da vojska treba da obezbedi savezne institucije, pre svih Saveznu skupštinu, Narodnu banku, televiziju i dr. Međutim, procenio sam da je za to bilo kasno, ujedno i nemoguće. Pojava vojske na ulicama izazvala bi paniku i opštu pometnju. Vojska ne bi mogla da se probije do pomenutih institucija, već poharanih, a verovatno bi pojedini ostrašćeni demonstranti nasrnuli na vojnike i borbena i neborbena vozila. Ne zaboravite da je grupa demonstranata iz Čačka došla u Beograd sa stotinama bombi, „zolja“ i pušaka. Našao bi se neko da ispali „zolju“ na tenk, i eto haosa koji se ne bi završio bez velikih žrtava.

Takođe sam znao i da je bilo onih koji su samo čekali da se pojavi vojska i da nastane haos.

Fotografije iz lične arhive

[/restrictedarea]