Почетна / Србија / Позадина медијског рата – Ко је магнат из Влајковићеве 8

Позадина медијског рата – Ко је магнат из Влајковићеве 8

naslovna-08112015-1446941230-780071 (1)Пише ФИЛИП РОДИЋ

Медијски рат који потреса Србију затекао нас је неспремне и неприпремљене за његову жестину. Међусобне оптужбе пљуште из дана у дан и на први поглед нејасно је који су се интереси све сударили на овом бојном пољу

Раст ради раста је идеологија ћелије канцера“, написао је у књизи „Путовање кући“ амерички писац Едвард Еби. Доиста, сваки канцер има тенденцију да се шири и да освоји читав организам пре него што га уништи. Исту карактеристику има и друштвени канцер. Ово нам најбоље показује пример империје коју су око дневног листа Курир изградили отац и син Радисав и Александар Родић. Курир је у власништву од 100 одсто Александар преузео од оца док је он био у затвору где је доспео октобра 2009. године због злоупотребе службеног положаја. Родићев Курир инфо д.о.о. је 10.12.2013. године постао нови власник 100 одсто удела компаније Адриа медиа Србија, која од јула 2014. послује под новим именом Адриа медиа група. Курир је јавност почетком септембра ове године обавестио и да намерава да отвори и телевизију, па је Адриа медиа група постигла споразум о куповини удела станице Моја ТВ, а нови канал би требало да носи име Курир ТВ. Управо у овом, рекло би се неконтролисаном, ширењу лежи и први од могућа два разлога за садашњи сукоб породице Родић са Пинком Жељка Митровића и Информером Драгана Вучићевића, односно са Владом Србије и премијером Александром Вучићем. Курир је, наиме, пре неколико месеци наговестио да би могао преузети већински пакет акција у Политици и то на не баш најтранспарентнији начин и који је руководство ове компаније сматрало као пример „непријатељског преузимања“.

ПОЛИТИКА И РЕКЕТИРАЊЕ Ово није први пут да Родићи показују интересовање за куповину најстаријих дневних новина на Балкану. Први покушај био је 2011–2012. године. На ово је 2011. указао тадашњи посланик Либерално-демократске партије Зоран Остојић, који је на конференцији за новинаре навео да су ВАЦ и Курир 10. новембра 2011. потписали оквирни уговор о преузимању удела немачке компаније у листовима Политика, Дневник и Вечерње новости. Остојић је тада оптужио владајућу Демократску странку да кришом намерава да откупи уделе ВАЦ-а у тим новинама и тако успостави апсолутну контролу над утицајном штампом. Према Остојићу, Курир је тада био само „параван“, а уговор са ВАЦ-ом потписали су Александар Родић и тадашњи потпредседник предузећа Курир инфо Душан Бјелопетровић, који је по смени власти 2012. напустио тај положај, а био је и близак пријатељ високог функционера ДС-а Слободана Хомена и специјални саветник у Министарству правде тада под формалним вођством Снежане Маловић, а из сенке наводно њеног претходника Душана Петровића.

[restrictedarea]

Radisav RodicОстојићеви наводи тада су демантовани, пошто је неколико дана касније објављен први уговор у вези са куповином потраживања ВАЦ-а од Политике, али потписник није био Александар Родић него заступник кипарске фирме Артесано Давор Стојановић из Београда. Ова фирма се доводи у везу са власником „Фармакома“ Мирославом Богићевићем. Тек након смене власти 2012. године, обелодањено је да иза московске фирме Ист медија група, купца 50 одсто ВАЦ-овог удела у Политици, стоји Мирослав Богићевић, који данас потврђује Остојићеве изјаве о умешаности Родића у тадашњу трговину ВАЦ-овим уделом у Политици и тврди да су га због тога Родићи „рекетирали“, а на посао „наговорили“ тадашњи водећи људи ДС-а Борис Тадић, Душан Петровић и Мики Ракић. Богићевић је на Пинку рекао да су Родић и Бјелопетровић куповину Политике договарали за себе, али да нису имали довољно пара, а ни Борис Тадић није хтео да је они купе, него је од њега тражио да он буде купац. Богићевић даје утисак да је био уверен да се нашао између чекића и наковња – Тадића који од њега тражи да за рачун ДС-а купи Политику и Родића који тражи милион евра да му препусти куповину. „Како шта, дао сам им милион евра, Александру Родићу и Душану Бјелопетровићу, да изађу из посла са ВАЦ-ом око куповине Политике“, рекао је Богићевић и оптужио Тадића да је знао за тај „рекет“. Богићевић је казао и да је случај пријавио полицији „чим је могао“, 2013, али да МУП „није реаговао, ни тада, ни сада“. „Пријавио сам 2013. преко Микија Антонијевића, полицајца, а он је пренео Родољубу Миловићу Роћку, начелнику полиције“, изјавио је Богићевић. Овде се поставља питање због чега „нова власт“ предвођена Српском напредном странком није реаговала 2013. на Богићевићеву пријаву.

Један одговор могао би бити да је постојао некакав договор са Родићима, а други да Александар Вучић, због начина на који се Богићевић обратио полицији – преко утицајног и контроверзног Родољуба Миловића – није ни знао за овај случај; уосталом, да односи између Миловића и актуелне власти нису били добри сведочи и чињеница да је Родољуб Миловић крајем јуна 2014. смењен са места начелника Управе криминалистичке полиције. Могуће је, дакле, да је и ова пријава Богићевића завршила у некој фиоци, као што је, како медији сада откривају, завршио и тужилачки предмет против Александра Родића због сумњи да је са другим члановима своје породице оштетио државу, банке и повериоце за 1,1 милијарду динара.

Вероватно би све у вези са крајње спорном куповином Политике и остало заборављено у некој фиоци, да управо Александар Родић није поново покренуо целу причу новом намером да се докопа ове медијске куће. У свему томе још је чудније због чега таблоидни Курир, на чијим странама су ударне вести извештаји са подједнако канцерогених ријалитија, и Адриу, чија су сва остала издања такође мање-више таблоидна, интересује да се по сваку цену домогну угледних и озбиљних новина, каква је репутација Политике. Ту долазимо до другог могућег разлога за садашњи сукоб – ширења утицаја на медијску сцену у Србији. Рат ниског интензитета који већ месецима траје, у тотални сукоб претворио је лично Александар Родић својим „покајничким“ писмом под насловом „Извини, Србијо“. У овом памфлету Родић је покушао да се представи као правдољубиви борац за слободу говора, штампе, мисли и бранилац људских права уопште, сукоб са Пинком и Информером да претвори у политички рат против власти. Александар Родић је то урадио у најбољем маниру свога оца, Раје, који је када год би га неко критиковао због овога или онога, а пре свега када би му пореска управа ушла у фирме, из свег гласа вапио и кукао због угрожавања слободе штампе, односно „репресије“ и „линча новинара“.

Aleksandar RodicL’AMERICANO Да Александар Родић није слаб и усамљен на бранику слободе, као што би желео да се представи, указује, на пример, Ненад Прокић, драматург и један од оснивача Либерално-демократске партије, који је рекао да ако новине у Србији, али и у свету, воде харангу против неког политичара – то значи да је неко други приближно исто моћан, а често и моћнији, то издејствовао. Ситуација у Србији и историја Курира, Раје Родића и сина му Александра наводе нас на само једног могућег осумњиченог – Вашингтон.

Интересантан део приче о медијском магнату из Влајковићеве 8 почиње по његовом повратку из Америке 1988. године. Непознато је шта је све у Америци радио, осим тога да је са партнером Брусом Ралстоном у пореском рају Делавер основао компанију Ронако. Убрзо пошто се вратио, децембра 1990. године његова приватна фирма АБЦ продукт купила је банкротирану штампарију „Глас“, створивши мешовито предузеће АБЦ Глас које је деведесетих година прошлог века, за време владавине Слободана Милошевића, штампало опозиционе листове Демократија, Наша борба, Време, 24 часа, као и билтен Промене тадашњег Савеза за промене. У сличном маниру као и његов син данас, и Родић је то време, након „демократских промена“ описивао као време „терора, страха и наде“ (у Гласу јавности почетком 2001. објавио је сопствени фељтон под називом „700 дана терора, страха и наде“). „Терор“ и „страх“ тада су потицали од Милошевићевог режима, али се овај борац за слободу није много боље осећао ни у постпетооктобарској Србији коју је 2008. описао као „политичко-мафијашки тамни вилајет“ у којем је Курир „нападан свим средствима“. Он је, тако, као средство борбе режима против њега и његове слободе штампе сматрао и шамаре које је добио од познатог криминалца због свађе око паркинга.

Практично од свог повратка у Србију, Радисав Родић радио је на свргавању готово сваке власти – и оне која се сматрала недемократском и оних за које се борио и које су на Западу имале епитет демократске, пре свега владе коју је предводио Зоран Живковић. Једини, дакле, заједнички именитељ свих против којих су Родићи и Курир устајали био је да из овог или оног разлога, мање или више, нису по вољи Американцима. Поред овог „идеолошког принципа“ на закључак да би „онај моћнији“ о којем Прокић говори могао бити Вашингтон указује и пут новца. Познато је да су сви горенаведени листови штампани у његовој штампарији добијали финансијску помоћ Запада, али за сада нема конкретних доказа да и иза Курира и Адриа групе стоји амерички новац, осим што се на списку плаћања америчке обавештајне организације Стратфор из 2011, који је објавио Викиликс, налази и име Александра Родића, његова адреса и број картице, као и други подаци.

Да би могла постојати финансијска веза између Курира и Вашингтона, међутим, указује више других ствари. Ту је на првом месту чињеница да је јако тешко распетљати мрежу разних фирми које гравитирају око Родића и Адриа групе, што се јасно види и из извештаја Савета за борбу против корупције о власничкој структури и контроли медија у Србији из фебруара ове године. „Поред фирме Курир инфо д.о.о, крајем 2005. године основана је фирма Курир нет д.о.о. која је потом угашена 2010. године услед припајања са фирмом Курир плус д.о.о. и Белеге д.о.о. Такође, 2008. године основана је фирма Курир плус д.о.о. која је 2012. године припојена фирмама Термол д.о.о. и Етиграф д.о.о. Александар Родић у свом власништву има и фирме Курир инфо д.о.о, Српска медијска група д.о.о, Брендмарк инфо д.о.о, Гласник д.о.о, Дигитални град д.о.о, Фатман д.о.о, Социал медиа хаб и Провидус д.о.о“, наводи се у овом извештају и додаје да „промене у имену и власништву над Куриром изазивају конфузију“. Како су „Печату“ рекли стручњаци за борбу против корупције, стварање овакве конфузије за циљ има само омогућавање финансијских малверзација, прикривање порекла новца и власништва. Затим, ту је чињеница да је Курир један од ретких, ако не и једини медиј у Србији који мање-више редовно посећују шефови америчке дипломатске мисије у Србији. Такав је случај био, на пример, са Мери Ворлик децембра 2012. и садашњим амбасадором Мајклом Кирбијем априла 2014. Постоје и узвратне посете и власници Курира су радо виђени гости код америчких дипломата. Такође, у овој ситуацији у одбрану Курира и „слободе медија“ у Србији стао је и ноторни Данијел Сервер, бивши високи амерички дипломата који је учествовао и у дејтонским преговорима. За разлику од свих других случајева када су српски медији били угрожени, као на пример када је Рингиер преузео Нин и отпустио бројне новинаре или када је Драган Бујошевић дошао на чело Политике и направио праву „сечу кнезова“, Сервер је сада нашао за сходно да се врати на овај простор и Србима поручи да „бранећи Курир бране слободу штампе“.

PetreusИндикативно је и да је Курир, који је, како смо већ навели, симбол таблоидног и неетичког новинарства, потписао уговор са Фајненшел тајмсом за објављивање додатка, као и да је купио лиценцу за издавање америчког магазина Њузвик. Ово указује да Родићи намеравају да се прикључе кругу озбиљних медија, са чиме је потпуно у складу и покушај преузимања Политике. Пошто је, као и у случају Рингиеровог преузимања Нина (ова мултинационална компанија углавном се не бави озбиљним политичким новинарством), врло чудно што би потпуно таблоидни Курир могао имати било каквог интереса за штампање издања која се баве углавном високом политиком и озбиљним економским темама, може се наслутити да се ради о неком другом, а не само о пословном интересу. Дакле, или је раст ради раста, као код канцера, или је мотив нешто друго. Могао би то бити онај који се поклапа и са интересом америчке инвестиционе групе Колберг Кравис Робертс & ко на чијем је челу, поред осталих, бивши директор Централне обавештајне агенције Дејвид Петреус.

ККР је од октобра 2013. до данас, за само две године, ставио под своју контролу значајан део српских медија. ККР је, наиме, од марта 2014. власник Јунајтед груп, у чијем се управном одбору налази и бивши амерички амбасадор у Србији Камерон Мантер и која је власник кабловског оператера СББ (продат октобра 2013. за чак 1,2 милијарде евра), затим телевизије Н1, као и Гранд продукције преко које утичу на Прву телевизију. ККР је од јула 2014. власник и 49 посто дигиталног дела Рингиера који поред сајта Блица поседује и сајтове Ало и 24 сата. Занимљиво је да у портфолију америчке компаније која је очито тесно повезана са естаблишментом у Вашингтону (на високим функцијама су бивши амбасадор и шеф ЦИА) сада фале само озбиљне новине до којих су, по свему судећи, намеравали да дођу преко Родића и Курира.

Из свега овога јасно је ко у „таблоидном рату“ брани чије интересе. Једни, по свему судећи бране интересе америчке амбасаде, а други премијера Александра Вучића. Основно питање које се поставља сваком грађанину Србије у овоме јесте „чији су интереси вама ближи“.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Са освајачима и окупаторима никада није могло бити искрене и срећне љубави. Интереси су нешто друго.




    0



    0
  2. Хвала Печату на обавештењу о власницима појединих гласила и телевизија у Србији. Сад ми је јасно због чега се сајт „24 сата“ позива на „Блиц“ као извор и обрнуто.

    Случајно сам наишао на чланак крајње малициозног наслова „24sata.rs/japansko-selo-placa-ljudima-da-dodu-da-zive-ali-srbi-ne-dolaze-u-obzir/“. Наводно, након што је објављена вест на поменутом сајту, о селу Мишима које плаћа заинтересованима да се доселе, Срби, Хрвати, Бразилци и остали су затрпали село са захтевима, али су Срби одбијени. Злонамерност се огледа у томе што нису одбијени само Срби, одбијени су сви који су се пријавили, а разлог лежи у 3. члану услова које морају да испуне заинтересовани, а то је да буду јапански порески обвезници и да приложе последњу пореску изјаву уз осталу документацију.

    „Article 3 of the offer terms requires that you attach a copy of your most recent Japanese tax statement (所得額証明) to your application, which obviously limits the pool, and I would doubt that any of the overseas applicants could produce this.“

    Да не причамо о томе да сајт није хтео да објави комплетну вест преузету са иностраних сајтова о томе да поменуто село безуспешно од 1990. покушава да поврати, пре свега, своје сусељане који су отишли за „бољим“ животом у неку од метропола-некропола да седе једни другима на глави и трче унаоколо као мишеви у кавезу, радећи измишљени и потпуно беспотребни посао под стресним условима, не би ли зарадили новац за основне потребе које су могли, без стреса и новца, да задовоље на својој земљи, у свом селу.

    Очигледно је да је власник поменутих гласила хтео да направи психолошки експеримент са људима у овом региону, а нарочито са Србима, па да их полије хладним тушем.

    Будући да је живот на три острва, која чине село Мишима, веома тежак и да посла практично нема, сем нешто мало у рибарству и пољопривреди, не могу да се начудим Србима (нарочито онима који су побегли са села и од живота у град и смрт) који би хтели да оду у Јапан јер се тамо „цени“ рад (како је написао један од читалаца у коментару), па ће на крај света неком Јапанцу да обрађују земљу или да се муче као рибари, а земља њихових родитеља чека запарложена да је неко обради и да на селу ужива са својом децом уместо што труне (телесно и духовно) у некрополи, што град јесте.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *