Pozadina medijskog rata – Ko je magnat iz Vlajkovićeve 8

Piše FILIP RODIĆ

Medijski rat koji potresa Srbiju zatekao nas je nespremne i nepripremljene za njegovu žestinu. Međusobne optužbe pljušte iz dana u dan i na prvi pogled nejasno je koji su se interesi sve sudarili na ovom bojnom polju

Rast radi rasta je ideologija ćelije kancera“, napisao je u knjizi „Putovanje kući“ američki pisac Edvard Ebi. Doista, svaki kancer ima tendenciju da se širi i da osvoji čitav organizam pre nego što ga uništi. Istu karakteristiku ima i društveni kancer. Ovo nam najbolje pokazuje primer imperije koju su oko dnevnog lista Kurir izgradili otac i sin Radisav i Aleksandar Rodić. Kurir je u vlasništvu od 100 odsto Aleksandar preuzeo od oca dok je on bio u zatvoru gde je dospeo oktobra 2009. godine zbog zloupotrebe službenog položaja. Rodićev Kurir info d.o.o. je 10.12.2013. godine postao novi vlasnik 100 odsto udela kompanije Adria media Srbija, koja od jula 2014. posluje pod novim imenom Adria media grupa. Kurir je javnost početkom septembra ove godine obavestio i da namerava da otvori i televiziju, pa je Adria media grupa postigla sporazum o kupovini udela stanice Moja TV, a novi kanal bi trebalo da nosi ime Kurir TV. Upravo u ovom, reklo bi se nekontrolisanom, širenju leži i prvi od moguća dva razloga za sadašnji sukob porodice Rodić sa Pinkom Željka Mitrovića i Informerom Dragana Vučićevića, odnosno sa Vladom Srbije i premijerom Aleksandrom Vučićem. Kurir je, naime, pre nekoliko meseci nagovestio da bi mogao preuzeti većinski paket akcija u Politici i to na ne baš najtransparentniji način i koji je rukovodstvo ove kompanije smatralo kao primer „neprijateljskog preuzimanja“.

POLITIKA I REKETIRANJE Ovo nije prvi put da Rodići pokazuju interesovanje za kupovinu najstarijih dnevnih novina na Balkanu. Prvi pokušaj bio je 2011–2012. godine. Na ovo je 2011. ukazao tadašnji poslanik Liberalno-demokratske partije Zoran Ostojić, koji je na konferenciji za novinare naveo da su VAC i Kurir 10. novembra 2011. potpisali okvirni ugovor o preuzimanju udela nemačke kompanije u listovima Politika, Dnevnik i Večernje novosti. Ostojić je tada optužio vladajuću Demokratsku stranku da krišom namerava da otkupi udele VAC-a u tim novinama i tako uspostavi apsolutnu kontrolu nad uticajnom štampom. Prema Ostojiću, Kurir je tada bio samo „paravan“, a ugovor sa VAC-om potpisali su Aleksandar Rodić i tadašnji potpredsednik preduzeća Kurir info Dušan Bjelopetrović, koji je po smeni vlasti 2012. napustio taj položaj, a bio je i blizak prijatelj visokog funkcionera DS-a Slobodana Homena i specijalni savetnik u Ministarstvu pravde tada pod formalnim vođstvom Snežane Malović, a iz senke navodno njenog prethodnika Dušana Petrovića.

[restrictedarea]

Ostojićevi navodi tada su demantovani, pošto je nekoliko dana kasnije objavljen prvi ugovor u vezi sa kupovinom potraživanja VAC-a od Politike, ali potpisnik nije bio Aleksandar Rodić nego zastupnik kiparske firme Artesano Davor Stojanović iz Beograda. Ova firma se dovodi u vezu sa vlasnikom „Farmakoma“ Miroslavom Bogićevićem. Tek nakon smene vlasti 2012. godine, obelodanjeno je da iza moskovske firme Ist medija grupa, kupca 50 odsto VAC-ovog udela u Politici, stoji Miroslav Bogićević, koji danas potvrđuje Ostojićeve izjave o umešanosti Rodića u tadašnju trgovinu VAC-ovim udelom u Politici i tvrdi da su ga zbog toga Rodići „reketirali“, a na posao „nagovorili“ tadašnji vodeći ljudi DS-a Boris Tadić, Dušan Petrović i Miki Rakić. Bogićević je na Pinku rekao da su Rodić i Bjelopetrović kupovinu Politike dogovarali za sebe, ali da nisu imali dovoljno para, a ni Boris Tadić nije hteo da je oni kupe, nego je od njega tražio da on bude kupac. Bogićević daje utisak da je bio uveren da se našao između čekića i nakovnja – Tadića koji od njega traži da za račun DS-a kupi Politiku i Rodića koji traži milion evra da mu prepusti kupovinu. „Kako šta, dao sam im milion evra, Aleksandru Rodiću i Dušanu Bjelopetroviću, da izađu iz posla sa VAC-om oko kupovine Politike“, rekao je Bogićević i optužio Tadića da je znao za taj „reket“. Bogićević je kazao i da je slučaj prijavio policiji „čim je mogao“, 2013, ali da MUP „nije reagovao, ni tada, ni sada“. „Prijavio sam 2013. preko Mikija Antonijevića, policajca, a on je preneo Rodoljubu Miloviću Roćku, načelniku policije“, izjavio je Bogićević. Ovde se postavlja pitanje zbog čega „nova vlast“ predvođena Srpskom naprednom strankom nije reagovala 2013. na Bogićevićevu prijavu.

Jedan odgovor mogao bi biti da je postojao nekakav dogovor sa Rodićima, a drugi da Aleksandar Vučić, zbog načina na koji se Bogićević obratio policiji – preko uticajnog i kontroverznog Rodoljuba Milovića – nije ni znao za ovaj slučaj; uostalom, da odnosi između Milovića i aktuelne vlasti nisu bili dobri svedoči i činjenica da je Rodoljub Milović krajem juna 2014. smenjen sa mesta načelnika Uprave kriminalističke policije. Moguće je, dakle, da je i ova prijava Bogićevića završila u nekoj fioci, kao što je, kako mediji sada otkrivaju, završio i tužilački predmet protiv Aleksandra Rodića zbog sumnji da je sa drugim članovima svoje porodice oštetio državu, banke i poverioce za 1,1 milijardu dinara.

Verovatno bi sve u vezi sa krajnje spornom kupovinom Politike i ostalo zaboravljeno u nekoj fioci, da upravo Aleksandar Rodić nije ponovo pokrenuo celu priču novom namerom da se dokopa ove medijske kuće. U svemu tome još je čudnije zbog čega tabloidni Kurir, na čijim stranama su udarne vesti izveštaji sa podjednako kancerogenih rijalitija, i Adriu, čija su sva ostala izdanja takođe manje-više tabloidna, interesuje da se po svaku cenu domognu uglednih i ozbiljnih novina, kakva je reputacija Politike. Tu dolazimo do drugog mogućeg razloga za sadašnji sukob – širenja uticaja na medijsku scenu u Srbiji. Rat niskog intenziteta koji već mesecima traje, u totalni sukob pretvorio je lično Aleksandar Rodić svojim „pokajničkim“ pismom pod naslovom „Izvini, Srbijo“. U ovom pamfletu Rodić je pokušao da se predstavi kao pravdoljubivi borac za slobodu govora, štampe, misli i branilac ljudskih prava uopšte, sukob sa Pinkom i Informerom da pretvori u politički rat protiv vlasti. Aleksandar Rodić je to uradio u najboljem maniru svoga oca, Raje, koji je kada god bi ga neko kritikovao zbog ovoga ili onoga, a pre svega kada bi mu poreska uprava ušla u firme, iz sveg glasa vapio i kukao zbog ugrožavanja slobode štampe, odnosno „represije“ i „linča novinara“.

L’AMERICANO Da Aleksandar Rodić nije slab i usamljen na braniku slobode, kao što bi želeo da se predstavi, ukazuje, na primer, Nenad Prokić, dramaturg i jedan od osnivača Liberalno-demokratske partije, koji je rekao da ako novine u Srbiji, ali i u svetu, vode harangu protiv nekog političara – to znači da je neko drugi približno isto moćan, a često i moćniji, to izdejstvovao. Situacija u Srbiji i istorija Kurira, Raje Rodića i sina mu Aleksandra navode nas na samo jednog mogućeg osumnjičenog – Vašington.

Interesantan deo priče o medijskom magnatu iz Vlajkovićeve 8 počinje po njegovom povratku iz Amerike 1988. godine. Nepoznato je šta je sve u Americi radio, osim toga da je sa partnerom Brusom Ralstonom u poreskom raju Delaver osnovao kompaniju Ronako. Ubrzo pošto se vratio, decembra 1990. godine njegova privatna firma ABC produkt kupila je bankrotiranu štampariju „Glas“, stvorivši mešovito preduzeće ABC Glas koje je devedesetih godina prošlog veka, za vreme vladavine Slobodana Miloševića, štampalo opozicione listove Demokratija, Naša borba, Vreme, 24 časa, kao i bilten Promene tadašnjeg Saveza za promene. U sličnom maniru kao i njegov sin danas, i Rodić je to vreme, nakon „demokratskih promena“ opisivao kao vreme „terora, straha i nade“ (u Glasu javnosti početkom 2001. objavio je sopstveni feljton pod nazivom „700 dana terora, straha i nade“). „Teror“ i „strah“ tada su poticali od Miloševićevog režima, ali se ovaj borac za slobodu nije mnogo bolje osećao ni u postpetooktobarskoj Srbiji koju je 2008. opisao kao „političko-mafijaški tamni vilajet“ u kojem je Kurir „napadan svim sredstvima“. On je, tako, kao sredstvo borbe režima protiv njega i njegove slobode štampe smatrao i šamare koje je dobio od poznatog kriminalca zbog svađe oko parkinga.

Praktično od svog povratka u Srbiju, Radisav Rodić radio je na svrgavanju gotovo svake vlasti – i one koja se smatrala nedemokratskom i onih za koje se borio i koje su na Zapadu imale epitet demokratske, pre svega vlade koju je predvodio Zoran Živković. Jedini, dakle, zajednički imenitelj svih protiv kojih su Rodići i Kurir ustajali bio je da iz ovog ili onog razloga, manje ili više, nisu po volji Amerikancima. Pored ovog „ideološkog principa“ na zaključak da bi „onaj moćniji“ o kojem Prokić govori mogao biti Vašington ukazuje i put novca. Poznato je da su svi gorenavedeni listovi štampani u njegovoj štampariji dobijali finansijsku pomoć Zapada, ali za sada nema konkretnih dokaza da i iza Kurira i Adria grupe stoji američki novac, osim što se na spisku plaćanja američke obaveštajne organizacije Stratfor iz 2011, koji je objavio Vikiliks, nalazi i ime Aleksandra Rodića, njegova adresa i broj kartice, kao i drugi podaci.

Da bi mogla postojati finansijska veza između Kurira i Vašingtona, međutim, ukazuje više drugih stvari. Tu je na prvom mestu činjenica da je jako teško raspetljati mrežu raznih firmi koje gravitiraju oko Rodića i Adria grupe, što se jasno vidi i iz izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije o vlasničkoj strukturi i kontroli medija u Srbiji iz februara ove godine. „Pored firme Kurir info d.o.o, krajem 2005. godine osnovana je firma Kurir net d.o.o. koja je potom ugašena 2010. godine usled pripajanja sa firmom Kurir plus d.o.o. i Belege d.o.o. Takođe, 2008. godine osnovana je firma Kurir plus d.o.o. koja je 2012. godine pripojena firmama Termol d.o.o. i Etigraf d.o.o. Aleksandar Rodić u svom vlasništvu ima i firme Kurir info d.o.o, Srpska medijska grupa d.o.o, Brendmark info d.o.o, Glasnik d.o.o, Digitalni grad d.o.o, Fatman d.o.o, Social media hab i Providus d.o.o“, navodi se u ovom izveštaju i dodaje da „promene u imenu i vlasništvu nad Kurirom izazivaju konfuziju“. Kako su „Pečatu“ rekli stručnjaci za borbu protiv korupcije, stvaranje ovakve konfuzije za cilj ima samo omogućavanje finansijskih malverzacija, prikrivanje porekla novca i vlasništva. Zatim, tu je činjenica da je Kurir jedan od retkih, ako ne i jedini medij u Srbiji koji manje-više redovno posećuju šefovi američke diplomatske misije u Srbiji. Takav je slučaj bio, na primer, sa Meri Vorlik decembra 2012. i sadašnjim ambasadorom Majklom Kirbijem aprila 2014. Postoje i uzvratne posete i vlasnici Kurira su rado viđeni gosti kod američkih diplomata. Takođe, u ovoj situaciji u odbranu Kurira i „slobode medija“ u Srbiji stao je i notorni Danijel Server, bivši visoki američki diplomata koji je učestvovao i u dejtonskim pregovorima. Za razliku od svih drugih slučajeva kada su srpski mediji bili ugroženi, kao na primer kada je Ringier preuzeo Nin i otpustio brojne novinare ili kada je Dragan Bujošević došao na čelo Politike i napravio pravu „seču knezova“, Server je sada našao za shodno da se vrati na ovaj prostor i Srbima poruči da „braneći Kurir brane slobodu štampe“.

Indikativno je i da je Kurir, koji je, kako smo već naveli, simbol tabloidnog i neetičkog novinarstva, potpisao ugovor sa Fajnenšel tajmsom za objavljivanje dodatka, kao i da je kupio licencu za izdavanje američkog magazina Njuzvik. Ovo ukazuje da Rodići nameravaju da se priključe krugu ozbiljnih medija, sa čime je potpuno u skladu i pokušaj preuzimanja Politike. Pošto je, kao i u slučaju Ringierovog preuzimanja Nina (ova multinacionalna kompanija uglavnom se ne bavi ozbiljnim političkim novinarstvom), vrlo čudno što bi potpuno tabloidni Kurir mogao imati bilo kakvog interesa za štampanje izdanja koja se bave uglavnom visokom politikom i ozbiljnim ekonomskim temama, može se naslutiti da se radi o nekom drugom, a ne samo o poslovnom interesu. Dakle, ili je rast radi rasta, kao kod kancera, ili je motiv nešto drugo. Mogao bi to biti onaj koji se poklapa i sa interesom američke investicione grupe Kolberg Kravis Roberts & ko na čijem je čelu, pored ostalih, bivši direktor Centralne obaveštajne agencije Dejvid Petreus.

KKR je od oktobra 2013. do danas, za samo dve godine, stavio pod svoju kontrolu značajan deo srpskih medija. KKR je, naime, od marta 2014. vlasnik Junajted grup, u čijem se upravnom odboru nalazi i bivši američki ambasador u Srbiji Kameron Manter i koja je vlasnik kablovskog operatera SBB (prodat oktobra 2013. za čak 1,2 milijarde evra), zatim televizije N1, kao i Grand produkcije preko koje utiču na Prvu televiziju. KKR je od jula 2014. vlasnik i 49 posto digitalnog dela Ringiera koji pored sajta Blica poseduje i sajtove Alo i 24 sata. Zanimljivo je da u portfoliju američke kompanije koja je očito tesno povezana sa establišmentom u Vašingtonu (na visokim funkcijama su bivši ambasador i šef CIA) sada fale samo ozbiljne novine do kojih su, po svemu sudeći, nameravali da dođu preko Rodića i Kurira.

Iz svega ovoga jasno je ko u „tabloidnom ratu“ brani čije interese. Jedni, po svemu sudeći brane interese američke ambasade, a drugi premijera Aleksandra Vučića. Osnovno pitanje koje se postavlja svakom građaninu Srbije u ovome jeste „čiji su interesi vama bliži“.

[/restrictedarea]