Почетна / Култура / Творац митова и њихов тумач

Творац митова и њихов тумач

Поводом актуелне изложбе у Галерији „Графичког колектива” у Београду

Пише Дејан Ђорић
Графике Љубодрага Јанковића имају меру, отменост, финоћу и целовитост па сада овај старији уметник указује млађима шта је право стваралаштво, тим пре што је графику и бакропис који му омогућују цртачку виртуозност учио код професора Михајла Петрова, са којим почиње модерна српска графика

Љубодраг Јанковић Јале (1932), познати професор Академије – Факултета примењених уметности у Београду, добитник најугледније „Политикине“ награде за уметност, остварио се на ванредан начин. Једини је српски уметник не само у двадесетом веку који студиозно ствара у домену сликарства, цртежа и вајарства. Те видове његовог деловања прате и три монографије, које је на светском нивоу графички обликовао професор са истог факултета Зоран Блажина. Јалета сада упознајемо и као графичара. Излагао је ту врсту радова само на групним изложбама а прва његова самостална, уједно и ретроспективна изложба може се видети у београдској Галерији „Графички колектив“ до 10. октобра. Он је поборник све више потиснуте чисте ликовности а по страни од њему блиске медиалне естетике фантастичне фигурације, на радовима из периода између 1966. и 1991. године уочавају се изванредни ликовни односи маса, црно-белог, култура линије и обрађене површине, стилизација и естетизација и мање уочљивих детаља као што су монограм и потпис.

САМОПОШТОВАЊЕ ПРЕ СВЕГА Јалетове графике имају меру, отменост, финоћу и целовитост па сада овај старији уметник указује млађима шта је право стваралаштво, тим пре што је графику и бакропис који му омогућују цртачку виртуозност учио код професора Михајла Петрова, са којим почиње модерна српска графика. Морамо се упитати одакле потиче Јалетова неисцрпна енергија, жудња за животом, женом и телом, сублимисана у уметност? Сумњам да се дискурзивно може решити загонетност његовог опуса мада су неки од најбољих српских есејиста сјајно писали о овом уметнику. Јале је за млађу генерацију морални узор, стваралац који не пристаје на компромис и можда се само из уметноси може објаснити његова посвећеност. Немогуће је до краја ући у његове вулканске токове који воде ка прадавном, ка великој мајци како би рекао Ерих Нојман, тј. мајци-земљи. Он који толико посеже у древно међутим није никакав окорели традиционалиста, кључни преврат у његовом стваралаштву било је виђење Пикасових радова. Као велики и прави уметник Јанковић оличава пре свега самопоштовање и зато му се публика, критичари, колекционари и галеристи деценијама враћају. Његово дело се може стално изнова упознавати, подлеже новим читањима, слојевитост је прво обележје.

[restrictedarea]

ИРАЦИОНАЛИЗАМ И СНАГА МИТСКОГ Ликовна кујна овог мајстора само је у раном периоду била сродна сада толико рабљеној великој идеји Ђубришта и Складишта Леонида Шејке и мрачној, хтонској или алхемиској естетици Дада, Тошковића и Тикала. Припадајући корпусу медиалних вредности Јале је развио неслућени замах у приказивању људских фигура, актова, портрета и тела, у распону од танушних до монументалних. Како је Љуба Поповић приметио, Медиали је по обради лика и фигуре била блиска скулпторка Вида Јоцић. Јале се од првих фасцинација аскетском, логорском фигуром човека изашлом из Другог светског рата, из црнила педесетих година и естетике безнађа великим обртом отворио ка џиновским, чулним фигурама, осветлевши људе-богове, изводећи своје актове у пејзаж, на плажу и јарко сунце. Попримале су те телесине каткад гротескну појавност, постајући нов вид ирационализма, фантастике каква није виђена. Јале заправо није сликар маште и снова већ стваралац митова. Осим палеолитских, кикладских и античких скулптура као израза митског, занима га и мит о уметнику, стално промишља улогу уметника и сопственог опуса имајући у виду велике фигуре историје уметности какве су Вермер, Хенри Мур и Пикасо.

Јалетови радови су велико појачање митског у савременој уметности. Ауторитети као што су Миодраг Б. Протић и Лазар Трифуновић су га потпуно занемарили, али не и зналци као Пеђа Милосављевић. Јале је боље од других уочио да преузимање елемената из традиције може да води њиховом осавремењивању, што значи преображају. Уметник је постао творац митова и њихов тумач. Да се даље послужимо речима Миодрага Павловића, он је пробудио постојећи митски свет, пре свега пагански, словенски и антички, балкански и индоевропски, уневши у њега понешто из модерног, кубистичког и експресивног искуства. Још су надреалисти уочи Другог светског рата приредили изложбу посвећену хеленским митовима, бавили су се као и Пикасо „Минотауром“, да покажу колико дугују Хомеру, Хесиоду и Херодоту. Метод укрштања савременог и древног у модернизму је легитиман, прихваћен и можда најуспелији у авангардном репертоару. Градитељи митова су и Паул Кле, рани Василиј Кандински па чак и Марсел Дишан у појединим делима, свесни да само митско може рушилачку тежњу модерне да преобрати у стваралачку. Сучељавали су митске узоре и модерне обрасце, системом двоструког огледања. У том се експерименту показало да одсликавање древног у савременом и обратно, може да изнедри сасвим нов квалитет. Такав ликовни поступак пре свега подразумева  повратак фигурацији и универзалан је, као и еротско може се огледати у свим стилским формама и уметностима. Јале не би њиме успешно овладао да није пре свега изванредан цртач, био је редовни професор на предмету Вечерњи акт, на којем се учи тајна цртежа.

СИНТЕЗА И СИСТЕМ Посто-је уметници који попут њега не употребљавају никакве готове иконографске обрасце, преузете митске слике, али када кажу жена, биљка или вода, то има несагледиве димензије јер се код њих много тога збива на митском нивоу. Јалетово ликовно размишљање пре свега је поетско, као шири оквир митског; уместо изградње неког измишљеног ликовног простора он указује на много дубљи  –унутрашњи. Одатле потиче снага његовог доживљаја, слике, цртежи, графике и мала пластика окидачи су или последице психоенергетских путовања, радилице имагинације. Полазиште је у стварности, одредиште у царству самоспознаје, ликовна представа је сан, поезија и комад неба. Ако код Јалета уметност лишена приче можда нема увек митске основе, све што улази у њу, реалност и машта бива преосвештено у само њему знаним митским односима. По томе је прави митопоетичар или митозоф, становник митског света него по формалном познавању старих религија. Зато за њега као човека и ствараоца свићу нека нова јутра, озарује га унутрашња светлост, присутна и на првим, мрачним сликама, отвара се нови свет а дело се само, као биљка, надраста, преобликује и саморазграђује. Отуда толико органског у његовом опусу који пулсира ритмом природе. Јале зна да су безбројне могућности употребе фантастичног и митског, много веће од реалног, мада он можда пре ствара симболичко него фантастично. Поседује истанчан осећај за стварно и митски стварно, његово фино ткање између та два света не допушта морбидност, поезијом се брани од разуларене, подивљале, патолошке маште. По том отменом настојању близак је академичарима и старим професорима који су пре свега спречавали улазак вулгарног и прозаичног у уметност. Његов естетизам задире и у предмодерно, посебно у позном стваралаштву поштује поуке Медитерана, римског сликарства, фајумских портрета, византијског фрескописа и мозаика, откривајући их и код Вермера, занемарујући поуке Севера, оштру, хиперреалну и аналитичку отвореност. Његово сликарство, као и цртеж, скулптура или графика теже да се самозатворе, да свију себе као у гнезду или у материци, форме обавијају, увиру једна у другу, закључују се и окончавају у сталном расту, чинећи тело великим, моћним системом. По томе је Јанковић синтетичар, творац уметности као система, који је своје безбројне анализе и детаље подредио вишем циљу од обичног трагања по просторима маште.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *