Tvorac mitova i njihov tumač

Povodom aktuelne izložbe u Galeriji „Grafičkog kolektiva” u Beogradu

Piše Dejan Đorić

Grafike Ljubodraga Jankovića imaju meru, otmenost, finoću i celovitost pa sada ovaj stariji umetnik ukazuje mlađima šta je pravo stvaralaštvo, tim pre što je grafiku i bakropis koji mu omogućuju crtačku virtuoznost učio kod profesora Mihajla Petrova, sa kojim počinje moderna srpska grafika

Ljubodrag Janković Jale (1932), poznati profesor Akademije – Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, dobitnik najuglednije „Politikine“ nagrade za umetnost, ostvario se na vanredan način. Jedini je srpski umetnik ne samo u dvadesetom veku koji studiozno stvara u domenu slikarstva, crteža i vajarstva. Te vidove njegovog delovanja prate i tri monografije, koje je na svetskom nivou grafički oblikovao profesor sa istog fakulteta Zoran Blažina. Jaleta sada upoznajemo i kao grafičara. Izlagao je tu vrstu radova samo na grupnim izložbama a prva njegova samostalna, ujedno i retrospektivna izložba može se videti u beogradskoj Galeriji „Grafički kolektiv“ do 10. oktobra. On je pobornik sve više potisnute čiste likovnosti a po strani od njemu bliske medialne estetike fantastične figuracije, na radovima iz perioda između 1966. i 1991. godine uočavaju se izvanredni likovni odnosi masa, crno-belog, kultura linije i obrađene površine, stilizacija i estetizacija i manje uočljivih detalja kao što su monogram i potpis.

SAMOPOŠTOVANJE PRE SVEGA Jaletove grafike imaju meru, otmenost, finoću i celovitost pa sada ovaj stariji umetnik ukazuje mlađima šta je pravo stvaralaštvo, tim pre što je grafiku i bakropis koji mu omogućuju crtačku virtuoznost učio kod profesora Mihajla Petrova, sa kojim počinje moderna srpska grafika. Moramo se upitati odakle potiče Jaletova neiscrpna energija, žudnja za životom, ženom i telom, sublimisana u umetnost? Sumnjam da se diskurzivno može rešiti zagonetnost njegovog opusa mada su neki od najboljih srpskih esejista sjajno pisali o ovom umetniku. Jale je za mlađu generaciju moralni uzor, stvaralac koji ne pristaje na kompromis i možda se samo iz umetnosi može objasniti njegova posvećenost. Nemoguće je do kraja ući u njegove vulkanske tokove koji vode ka pradavnom, ka velikoj majci kako bi rekao Erih Nojman, tj. majci-zemlji. On koji toliko poseže u drevno međutim nije nikakav okoreli tradicionalista, ključni prevrat u njegovom stvaralaštvu bilo je viđenje Pikasovih radova. Kao veliki i pravi umetnik Janković oličava pre svega samopoštovanje i zato mu se publika, kritičari, kolekcionari i galeristi decenijama vraćaju. Njegovo delo se može stalno iznova upoznavati, podleže novim čitanjima, slojevitost je prvo obeležje.

[restrictedarea]

IRACIONALIZAM I SNAGA MITSKOG Likovna kujna ovog majstora samo je u ranom periodu bila srodna sada toliko rabljenoj velikoj ideji Đubrišta i Skladišta Leonida Šejke i mračnoj, htonskoj ili alhemiskoj estetici Dada, Toškovića i Tikala. Pripadajući korpusu medialnih vrednosti Jale je razvio neslućeni zamah u prikazivanju ljudskih figura, aktova, portreta i tela, u rasponu od tanušnih do monumentalnih. Kako je Ljuba Popović primetio, Mediali je po obradi lika i figure bila bliska skulptorka Vida Jocić. Jale se od prvih fascinacija asketskom, logorskom figurom čoveka izašlom iz Drugog svetskog rata, iz crnila pedesetih godina i estetike beznađa velikim obrtom otvorio ka džinovskim, čulnim figurama, osvetlevši ljude-bogove, izvodeći svoje aktove u pejzaž, na plažu i jarko sunce. Poprimale su te telesine katkad grotesknu pojavnost, postajući nov vid iracionalizma, fantastike kakva nije viđena. Jale zapravo nije slikar mašte i snova već stvaralac mitova. Osim paleolitskih, kikladskih i antičkih skulptura kao izraza mitskog, zanima ga i mit o umetniku, stalno promišlja ulogu umetnika i sopstvenog opusa imajući u vidu velike figure istorije umetnosti kakve su Vermer, Henri Mur i Pikaso.

Jaletovi radovi su veliko pojačanje mitskog u savremenoj umetnosti. Autoriteti kao što su Miodrag B. Protić i Lazar Trifunović su ga potpuno zanemarili, ali ne i znalci kao Peđa Milosavljević. Jale je bolje od drugih uočio da preuzimanje elemenata iz tradicije može da vodi njihovom osavremenjivanju, što znači preobražaju. Umetnik je postao tvorac mitova i njihov tumač. Da se dalje poslužimo rečima Miodraga Pavlovića, on je probudio postojeći mitski svet, pre svega paganski, slovenski i antički, balkanski i indoevropski, unevši u njega ponešto iz modernog, kubističkog i ekspresivnog iskustva. Još su nadrealisti uoči Drugog svetskog rata priredili izložbu posvećenu helenskim mitovima, bavili su se kao i Pikaso „Minotaurom“, da pokažu koliko duguju Homeru, Hesiodu i Herodotu. Metod ukrštanja savremenog i drevnog u modernizmu je legitiman, prihvaćen i možda najuspeliji u avangardnom repertoaru. Graditelji mitova su i Paul Kle, rani Vasilij Kandinski pa čak i Marsel Dišan u pojedinim delima, svesni da samo mitsko može rušilačku težnju moderne da preobrati u stvaralačku. Sučeljavali su mitske uzore i moderne obrasce, sistemom dvostrukog ogledanja. U tom se eksperimentu pokazalo da odslikavanje drevnog u savremenom i obratno, može da iznedri sasvim nov kvalitet. Takav likovni postupak pre svega podrazumeva  povratak figuraciji i univerzalan je, kao i erotsko može se ogledati u svim stilskim formama i umetnostima. Jale ne bi njime uspešno ovladao da nije pre svega izvanredan crtač, bio je redovni profesor na predmetu Večernji akt, na kojem se uči tajna crteža.

SINTEZA I SISTEM Posto-je umetnici koji poput njega ne upotrebljavaju nikakve gotove ikonografske obrasce, preuzete mitske slike, ali kada kažu žena, biljka ili voda, to ima nesagledive dimenzije jer se kod njih mnogo toga zbiva na mitskom nivou. Jaletovo likovno razmišljanje pre svega je poetsko, kao širi okvir mitskog; umesto izgradnje nekog izmišljenog likovnog prostora on ukazuje na mnogo dublji  –unutrašnji. Odatle potiče snaga njegovog doživljaja, slike, crteži, grafike i mala plastika okidači su ili posledice psihoenergetskih putovanja, radilice imaginacije. Polazište je u stvarnosti, odredište u carstvu samospoznaje, likovna predstava je san, poezija i komad neba. Ako kod Jaleta umetnost lišena priče možda nema uvek mitske osnove, sve što ulazi u nju, realnost i mašta biva preosvešteno u samo njemu znanim mitskim odnosima. Po tome je pravi mitopoetičar ili mitozof, stanovnik mitskog sveta nego po formalnom poznavanju starih religija. Zato za njega kao čoveka i stvaraoca sviću neka nova jutra, ozaruje ga unutrašnja svetlost, prisutna i na prvim, mračnim slikama, otvara se novi svet a delo se samo, kao biljka, nadrasta, preoblikuje i samorazgrađuje. Otuda toliko organskog u njegovom opusu koji pulsira ritmom prirode. Jale zna da su bezbrojne mogućnosti upotrebe fantastičnog i mitskog, mnogo veće od realnog, mada on možda pre stvara simboličko nego fantastično. Poseduje istančan osećaj za stvarno i mitski stvarno, njegovo fino tkanje između ta dva sveta ne dopušta morbidnost, poezijom se brani od razularene, podivljale, patološke mašte. Po tom otmenom nastojanju blizak je akademičarima i starim profesorima koji su pre svega sprečavali ulazak vulgarnog i prozaičnog u umetnost. Njegov estetizam zadire i u predmoderno, posebno u poznom stvaralaštvu poštuje pouke Mediterana, rimskog slikarstva, fajumskih portreta, vizantijskog freskopisa i mozaika, otkrivajući ih i kod Vermera, zanemarujući pouke Severa, oštru, hiperrealnu i analitičku otvorenost. Njegovo slikarstvo, kao i crtež, skulptura ili grafika teže da se samozatvore, da sviju sebe kao u gnezdu ili u materici, forme obavijaju, uviru jedna u drugu, zaključuju se i okončavaju u stalnom rastu, čineći telo velikim, moćnim sistemom. Po tome je Janković sintetičar, tvorac umetnosti kao sistema, koji je svoje bezbrojne analize i detalje podredio višem cilju od običnog traganja po prostorima mašte.

 

[/restrictedarea]