Почетна / Култура / Свет чисте ликовности

Свет чисте ликовности

ИЗЛОЖБА У ГАЛЕРИЈИ 73

Пише Дејан Ђорић

Зорана Рајковића као ствараоца одређује посебна естетика, за његово дело је битнија поетичност него реалност, важнија је психологија слике од реторике, осећајност од приче и иконографије

У београдској Галерији 73 у току је изложба слика и цртежа Зорана Рајковић и двоје успешних сликара, чланова његове уже породице. Овог ствараоца одређује посебна естетика, за његово дело је битнија поетичност него реалност, важнија је психологија слике од реторике, осећајност од приче и иконографије. Полазиште његове поетике је у идеји модерне уметности као вида традиције, модерног традиционализма или традиционалног модернизма, модернизма који се као стил остварује у трећем веку постојања.

Најзначајнији уметник у породици Рајковић – Зоран завршио је београдску Ликовну академију. Премда је у његовом односу према слици приметан утицај угледног професора Раденка Мишевића (о коме ускоро излази друга монографија) у чијој је класи био, он је међу самосвојним српским сликарима. Рајковићев начин сликања – искључиво у техници уља на платну – открива га као вероватно последњег значајног представника Београдске сликарске школе, пастелног и меког начина рада на површини, без лазура, са јаким импастом и превлашћу црно-белих односа. Чини се да је недовољно познат и признат имајући у виду његов квалитет, што може исправити чешћим излагањима у престоници. Разлог томе је вероватно у његовој скромности и ненаметљивости, уверењу да слика треба сама да делује, да уметник не сме ићи испред ње. Удаљен од мас-медијске стрке и халабуке, у својој кули од слоноваче Рајковић овом групном изложбом, потом и ретроспективом у Уметничкој галерији Крушевац, ове године обележава четрдесет година стваралаштва и двадесет пету самосталну изложбу (у галеријској пракси изложба до три уметника сматра се самосталном).

[restrictedarea]

Zoran Rajković, Kamena ulica, 1982Уметност је за њега кретање између анализе и синтезе, укрштање историјског и појединачног, повести и осећања. У однос према традицији уноси савременост као вид извесног напретка, измене или промене која освежава. У пракси то значи да поред изванредних портрета, пејзажа, ведута и мртвих природи, слика које га представљају као класичног, академског мајстора, значајно место у опусу припада апстрактним делима, енформелистички обрађеним површинама и асоцијативним остварењима. На граници сна и јаве, стварног и апстрактног, метафизичког и физичког, реалног и имагинарног, Рајковић није успео само да тихо, смирено и сабрано слика дела већег галеријског формата, резимирајући целу историју модерне уметности већ и да у то сумирање резултата унесе лични печат. Све што ради обојено је само њему својственом меланхолијом, сетом и благом скепсом, било шта да слика успева да буде препознатљиво као његово. Бројни тумачи дела овог уметника, међу којима је највреднији рано преминули врхунски историчар уметности Лазар Стојновић, исто тако прескроман и скрајнут, истичу поетичност Рајковићевог стваралаштва и с правом помињу Гастона Башлара, научника и физичара који је открио наличје науке у симболима, фантастици и поезији, поставши ненадмашни теоретичар ирационалне стране уметности. У сваком остварењу овог сликара, ма како стилски било различито, открива се исти рукопис, карактер и личност, православним језиком речено лично је важније од теме и мотива, стила и историје. Тај фини Крушевљанин и веома добар сликар отишао је у сада далеки свет, данас скоро заборављен, свет чисте ликовности и поезије, у који могу да се упуте само прави уметници.

ПОРОДИЦА

 

Породица Рајковић је несвакидашња ликовна појава. Сликари – Зоран, његова супруга Невенка (1949–2005; завршила београдску Ликовну академију), и њихов син Матија (1980; дипломирао и магистрирао на истој академији) стварају у Крушевцу, где раде и као професори. О сликарству преминуле Невенке објављена је квалитетна монографија. Ликовно ју је занимао и српски средњи век, настојећи да га, као чланови предратне групе Зограф, преведе на савремен уметнички језик. У потрази за идеалном сликом, открила је њен велики метафизички простор, распон од архитектонског и предметног до поетског и ирационалног. Матију Рајковића као цртача занима пејзаж, слојевитост природе и цртеж у виду одговарајућих подастирања црно-белих наноса цртачке материје. Он не улази у детаљно описивање призора, пејзаж схвата скоро вајарски, као статику маса, до апстракције доведен свет јединствености и општости. Постоји извесна сродност и пренос енергије између ова три сликара који на различите начине следе исту идеју.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *