Почетна / Документи / Ослободилац, ујединитељ, мученик

Ослободилац, ујединитељ, мученик

Владар државе сазидане на трошним темељима

Поводом 81. годишњице атентата у марсељу

Пише ЈОВО БАЈИЋ

Марсељски атентат – убиство српског и југословенског краља Александра Карађорђевића – изазвао је велику пажњу не само југословенске него и европске јавности. Александар I, који је још за живота добио име Ујединитељ, због начина на који је скончао, назван је и Краљем Мучеником. Тим трагичним крајем бавили су се уметници, публицисти, али највише историчари. Разногласја о њему као владару и као човеку било је чак и у његовој држави Краљевини Југославији

Када би неки средњoвековни српски сликар фресака устао из мртвих да неки манастирски зид прекрије сликама Београда, сигурно би приказао краља на одру како плови изнад града; а да би та фреска била прави симбол, она би морала показати и како се краљево непоколебљиво и суздржано лице изменило сумњом, како се његова суздржаност слама и открива сумњу да је његова непоколебљивост била од какве користи.“

Ова слика краља који на одру плови изнад Београда преузета је из књиге Ребеке Вест „Црно јагње и сиви соко“, написане на енглеском језику, а штампане у Њујорку 1941. године. Тај краљ је Александар I Карађорђевић. После толико година и даље се није нашао зограф који би у неком београдском храму, или на некаквом градском зиду, насликао овакав призор – Александра на одру како плови изнад Београда.

Књига Ребеке Вест, где се налази предложено поменуто ликовно решење, представља својеврсно славословље Краљевини Југославији, али и похвалу краљу Александру, творцу те државе. Прича о чудесној земљи и њеном владару почиње атентатом који се десио у Марсељу 9. октобра 1934. године, а тај датум фактички је означио почетак краја те државе.

ЗАТИРАЊЕ ТРАГОВА

Атентат на краља Александра I Карађорђевића показао је сву трошност и недореченост југословенске идеје на којој је била саздана југословенска држава, чије је посебно оличење и симбол био њен владар. Животарила је та идеја после атентата, живела је и на њој је заснована, на други начин пресаздана, нова југословенска држава, све док њен крај у Загребу 1991. године није огласио хрватски политичар Стипе Месић, тада један од највиших функционера те исте државе. Месић је крај југословенске идеје и југословенске државе означио овим речима: „Мислим да сам обавио задатак. Југославије више нема.“ Све до пре неколико месеци у јавним наступима званичника и у српским медијима простор који је обухватала Југославија називан је простором „бивше Југославије“, „постјугословенским простором“, „ексјугословенским простором“. Сада ни тога више нема. Однекле, из Европе, из Брисела, стигли су и прихваћени нови појмови „Западни Балкан“, а последњих месеци, како би се затро сваки траг и сећање на бившу југословенску државу, чији је један од најважнијих твораца краљ Александар, смишљен је нови термин – „регион“. Овај појам – „регион“ уместо појма „простор бивше Југославије“ упорно данас понављају политички званичници и медији у Србији.

Југословенска идеја, на којој је саздана и југословенска држава, зачета је не у Београду него у Загребу, где је 1991. године означен и њен крај. Главно упориште те идеје била је Југословенска академија знаности и умјетности. Седамдесетих година деветнаестога века она је искрено прихваћена у Београду, у Српском ученом друштву, и касније у Српској краљевској академији. Њен најоданији присталица био је српски политичар и научник Стојан Новаковић, који је имао своју политичку партију и заузимао значајне позиције у српској држави, али и у Српском ученом друштву. Новаковић је, будући да је поседовао власт у рукама, настојао да пригуши сваки глас супротстављања југословенској идеји. Посебно је, по цену великих уступака, настојао да негује братство с Хрватима и Бугарима. Залагао се за стварање федерације балканских народа, формирање македонске нације, а написао је и први македонски буквар.

После је све кренуло својим током. Створена је југословенска држава, плаћена огромним српским жртвама (у њу су уграђене победе српске војске извојеване у Балканским ратовима и Првом светском рату), и великим уступцима „братским“ југословенским народима, који су се у овим ратовима борили против Срба.

[restrictedarea]

БОЖАНСКО ПРАВО НА ВЛАДАВИНУ

„Црно јагње и сиви соко“ – роман о Југославији краља Александра Карађорђевића – велика енглеска књижевница Ребека Вест (1892–1983) отпочела је после атентата на Александра, за који је чула док је лежала у болничкој постељи. Овај догађај забележен је на филмској траци, и одмах се као филмски журнал почео приказивати у западноевропским биоскопима, када га је гледала и Ребека Вест, и тим виђењем започела прве странице свог романа.

Овако је Ребека Вест видела краља Александра у првим кадровим филма док силази са брода у марсељској луци и прилази аутомобилу у коме ће бити убијен: „Лице му је било сувише испијено болешћу, све до кости, да би могао бити смирен, чак и леп, и то је наметало утисак неке суве педантерије, неприродне за човека који је тек прешао четрдесету. Али он је изгледао као велики човек, што не значи добар човек, или мудар човек, већ значи да је имао онај историјски квалитет који се стиче интензивним усредсређењем на неки важан предмет. (…) У свим његовим реакцијама видела се она грчевита хитрина која долази од дуге будности. Било је то природно. Још као дечак био је војник, а од Великог рата стално му је претила смрт, изнутра од туберкулозе а извана од атентаторске руке Хрвата или Македонаца који су желели независност уместо уније са Србијом. Али тај страх није био његова преокупација. Била је то без сумње Југославија. Имао је изглед једног од оних људи који полажу божанско право на своју владавину, без обзира да ли су краљеви или председници, стога што својим умом заштитнички обухватају своје земље у целини, укључујући и небо.“

Затим описује краља, непосредно после атентата: „Лежао је готово испружен на задњем седишту и био је у истом стању као ја после анестетика. Није знао шта се дешава, још увек је био напола обузет задовољством сопствене носталгије. (…) Извесно је да умире, пошто је у средишту пажње свих живих који су изгубили присебност шокирани присуством смрти. Милују га многе руке. Руке долазе одсвакуд, преко задњег дела аутомобила, са страна, кроз прозоре, да бескрајно нежно помилују умирућег Краља. Руке су нежније него што лица могу икад бити, јер лица подсећају на новозаветну Марту.“

РАЗНОГЛАСЈА О ВЛАДАРУ И ЧОВЕКУ

Марсељски атентат на краља Александра изазвао је велику пажњу не само југословенске него и европске јавности. Александар I, који је још за живота добио име Ујединитељ, због начина на који је скончао, назван је и Краљем Мучеником. Тим трагичним крајем бавили су се уметници, публицисти, али највише историчари. Разногласја о њему као владару и као човеку било је чак и у његовој држави Краљевини Југославији. После Другог светског рата на српскохрватском језику објављено је више књига о времену и владавини краља Александра, а у тим књигама он није добро прошао, најчешће је приказиван као диктатор и себичњак. Посебно су у томе предњачили хрватски историчари Фердо Шишић, Фердо Чулиновић и Богдан Кризман.

У последње време слика о краљу Александру се мења.

Српски историчар Бранислав Глигоријевић бавио се животом и овога владара о коме је написао тротомно дело, објављено пре десетак година. Предговор књиге „Краљ Александар Карађорђевић: у ратовима за национално ослобођење“ овако започиње: „О краљу Александру Карађорђевићу до сада се у нас није писало. Вероватно не постоји ниједна личност таквог значаја која је толико дуго и упорно игнорисана и брисана из памћења свога народа, или су о њему, без испитивања стварних чињеница, изрицани најнеповољнији судови, даване најтеже квалификације. Праву поругу историје представља одвајање од његове војске, коју је предводио, доносио судбоносне одлуке, храбрио и славио своје борце и највише учинио за њихово спасавање при преласку преко Албаније. Брисане су чак и посвете и написи на споменицима и задужбинама изгинулим ратницима, које је подизао у њихову славу. Идеолошке побуде свега тога су нам знане, а под њима се повијала и наша историографија. А народ, коме је ускраћено историјско памћење, коме је историја стерилизована, може потпуно неспреман доживети разарање свога бића.“

КЊИГА ДУХОВНЕ ПОБУНЕ

Све што је Бранислав Глигоријевић рекао у предговору своје књиге о краљу Александру Карађорђевићу и држави Јужних Словена коју је он створио, могло би послужити као сажетак онога што је на својих хиљаду страница пре пет и по деценија саопштавала чудесна књига Ребеке Вест „Црно јагње и сиви соко“, први пут и у нешто скраћеном издању штампана на српском језику 1989, у преводу Николе Кољевића. У пуном обиму, у преводу Ане Селић, књига је објављена тек 2004. године. Једна од водећих европских писаца свога времена Ребека Вест, своју причу почиње од атентата на краља, а завршава је 1941. године, када Хитлер, за кога кажу да је један од организатора овог атентата, разара Александрову државу, Краљевину Југославију. Кроз чудесну земљу Јужних Словена Ребеку Вест проводе три изузетно занимљиве личности, три српска интелектуалца: писац Станислав Винавер, филозоф и класични филолог Аница Савић Ребац и њен муж оријенталиста, париски студент, публициста Хасан Ребац, Србин муслиманске вере,  српски комита и добровољац у Балканским ратовима и Првом светском рату.

После тог пута рађа се „Црно јагње и сиви соко“ које је за Николу Кољевића уједно путопис-репортажа, путопис-роман и путопис-историја. Књига Ребеке Вест, чим се појавила у Њујорку, како каже Кољевић, „била је обасута крупним речима. О њој се писало као о једној од ‚великих књига духовне побуне против двадесетог века‘ (Њујоркер), као о ‚монументалној хроници‘(Њујорк тајмс), и као о ‚љубавној афери‘ са Југославијом која подсећа на Хемингвејев занос са Шпанијом (Њујорк-Хералд трибјун). Колико је интересовање ова књига изазвала у англосаксонском свету сведочи и чињеница да је доживела и бројна издања.“

Пишући о краљу Александру, Ребека Вест покушала је да продре у његову личност, бавећи се и једним догађајем из његове младости, његовом првом трагичном љубављу. Док је био питомац војне академије у Русији, у Санкт Петербургу, заљубио се у Олгу Романов, ћерку рускога цара Николаја II. О тим осећањима причао је своме оцу краљу Петру, који је од цара Николаја затражио дозволу да се Александар „може појавити као просац кад томе дође време“ – уследио је охрабрујући одговор. У јануару 1914. године, по завршетку Балканских ратова, српски председник Владе, господин Пашић је посетио Русију и добио одобрење да Александар може почети са удварањем. Да није избио рат, Александар би се тиме вероватно врло брзо позабавио пошто је био проглашен за регента.

„У марту 1917. године стигла је вест да је цар абдицирао и заједно са породицом пао у руке револуционара. Негде у јулу 1918. године, док се Александар знојио у македонским равницама, цела породица је стрељана у Јекатеринбургу. Александрова мржња према бољшевицима потиче одатле бар колико и из његовог карактера и политичких предрасуда.“ Насупрот тој мржњи, краљ је исказао братску љубав према белој руској емиграцији која је нашла уточиште у Краљевини Југославији.

УНИФОРМА ЗА ЦЕО ЖИВОТ

Као и његов отац, краљ Петар I, регент, а доцније и краљ, Александар I Карађорђевић униформу је носио целога живота. Униформа је указивала на једну црту његовога карактера: у мирнодопским условима више је био војник, војсковођа него политичар.

Краљ Александар се по много чему издвајао као изузетна личност. Био је један од најмлађих војсковођа предводника трупа у Првом светском рату. На почетку Балканских ратова именован је за команданта Прве српске армије која је победоносно кренула у ослобађање Старе Србије. Прва армија је одиграла кључну улогу у Кумановској бици, 23. и 24. октобра 1912. године, са којом је ушао у Скопље и Битољ. Наметнути рат са Аустроугарском, започет у лето 1914. године, тешке и победоносне битке на Церу, Колубари и приликом одбране Београда, повећале су ратнички углед регента Александра, стално присутног на фронту. Крајем 1915. године повлачи се са својом војском преко Црне Горе и Албаније, доспева до Валоне, одакле је једним од последњих бродова, који су евакуисали српску војску, доспео на Крф.

Учествовао је са српским снагама у пробоју Солунског фронта. Био је на положајима 1. септембра 1918. и командовао да се на линији Соко – Добро Поље – Ветерник, уз канонаду од 580 топова, крене у пробој. Српска војска, потпомогнута неким савезничким јединицама, пробила је бугарске и немачке одбрамбене линије и незадрживо кренула напред, док је на источном крилу фронта који су држали Енглези и Грци било колебања. Тада је регент Александар издао ону своју чувену наредбу: „Напред, у славу или смрт!“

ГЛАВНИ АРХИТЕКТА НОВЕ ДРЖАВЕ

Регент Александар био је главни архитекта новонастале државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. После смрти краља Петра, у новембру 1921. године крунисан је за краља нове државе, која је од самог почетка пролазила кроз велике кризе. Тешко је рећи да ли му је било теже у рату или у миру. О приликама у тадашњој југословенској држави врло упечатљиво сведочи песник Јован Дучић, искрени пријатељ краља Александра: „Цео живот је морао општити са закавженим политичарима, лишеним сваке опште културе, и генералима врло тврдим и као камен отпорним сваком туђем разлогу. Земља је била увек постављена на ивицу провалије: Хрвати су све чинили да је упропасте, а Срби нису ништа чинили да је спасу. Са престанком дејства српских странака у животу политичком, дејствовали су појединци, бивши лидери, импровизирани државници, случајни људи, што је било још горе. Без ичије контроле, они су лако одржавали додир међу собом, иако стари непријатељи, или сасвим скорашњи пријатељи. – У тој гомили људи мале памети и скоро већином врло сумњивог морала, морао је провести своје последње године овај племенити Краљ. Ови варвари су држали скоро у духовном заточењу овог владара, створеног за више узлете, и не знајући ни сами колико су му они први зла урадили. Краљ је говорио једном да има само три човека са којима може разговарати: његов рођак Павле, Иван Мештровић и Јован Дучић. Кнез је, међутим, разорио његову државу, а Мештровић је у Загреб понео најгоре увреде његовом имену. – Краљ Александар је био жртва када је свако мислио да је тиранин.

„(…) Нико свакако међу владарима није имао школоване људе онако лошег квалитета као овај наш краљ. Нико није себи ускраћивао право да о њему говори и онда кад је он био далеко од ствари, у име његово чињених саблазни, које он није инспирисао, али које он није могао ни спречити. Било је постало у Србији куражном врлином и грађанском храброшћу бацати увек камен горе, и ‚рушити Двор‘; а доцније ће ову склоност Срба искористити Хрвати да у нас стварају републиканство, већ од времена мира у Паризу, или декларација у Женеви. Требало је, дакле, сматрати грађанском чашћу и личном смелошћу, напротив, рећи добру реч за владара своје земље. Овај краљ, у овом народу најпопуларнији од свију који су му претходили, био је у једном делу београдскога друштва оптуженик већ од почетка нове државе, нечасно проглашен кривцем, и зликовачки пресуђен.“

ВЕЛИКА ИЛУЗИЈА

Занимљиво сведочанство о краљу Александру Карађорђевићу у књизи „Наш велики краљ“, објављеној 1936. године, оставио је његов маршал двора, дивизијски ђенерал Александар Р. Димитријевић, кога је за краља Александра везивало пријатељство и кумство и у чијој је непосредној близини провео око две деценије. Већ на почетку књиге Димитријевић образлаже ону последњу реченицу: „Чувајте ми Југославију“, коју је краљ Александар изговорио издишући у Марсељу. Показујући колико је краљ Александар био опчињен новом великом југословенском државом, генерал Димитријевић подсећа на једну сцену: Краљ је, окружен сарадницима, стојећи једном приликом пред великом картом Југославије у заносу говорио: „Гледајте како је лепа и како је велика Југославија! Гледајте, ово је народно дело, ово је дело наших војника!

„(…) Гледајте, погледајте лепу Словеначку, зелену и испуњену шумама; гледајте равну и плодну Хрватску; погледајте наш Мисир: Славонију, Срем, Банат и Бачку, – све је равно као длан; па наша лепа Шумадија, на коју је, и у којој је Бог све благодети сручио: и поља и шуме, богатство и на земљи и у земљи! Ево и Моје Јужне Србије, Мога идеала од ране младости. Колико је волим и колико сам идеалисао за њом! То је Мој алем камен, то је Мој првенац. Гледајте горду Црну Гору, моје родно место Цетиње. Као да гледам кршне Црногорце, поносне и горде. Црногорци су сви племићи са урођеном им песничком душом, горди на своју прошлост и своју историју, а поносни са својим стењем и урвинама. Из стена су поникли, стене су их одгајиле, а и чврсти су у карактеру као и стење њихове Црне Горе! Видите Босну и Херцеговину; богатство у шумама каквог нема у Европи! Моја Босна и јуначка Херцеговина, где пуче прва пушка невесињска, која наговести данашњицу и ово велико дело! Погледајте наш Јадран, наше море, лепоту природе и најкитњастију обалу света! Све је то наше, све је то дело мојих војника, све је то Југославија!“

Била је то велика илузија. На ту Југославију, на то дело краља Александра и његових војника убрзо су се окомиле штеточине о којима је говорио Јован Дучић и као мољци је изнутра изгризли и расточили. Онај занос који је народ исказао у Београду 27. марта 1941. године, после потписивања Тројног пакта, био је само „лабудова песма“ Александрове Југославије којој није било лека. У тим данима мало ко је у Београду помињао краља Александра. Али поменули су га тада неочекивано на једном другом месту, у Марсељу где је убијен. О томе сведоче последњи редови књиге „Црно јагње и сиви соко“ Ребеке Вест: „Вест о томе да се Југославија супротставила Хитлеру обасјала је попут сунчеве светлости све земље које је он прогутао и понизио, обећавајући пролеће. У Марсељу су неки људи убрали цвеће у својим баштама, а други су наручили венце у цвећарницама и пошли су са цвећем у правцу Улице Канебијер. Полиција је схватила њихову намеру и зауставила их је на улици. Али људи су ушли у трамваје који су туда пролазили. Возачи трамваја возили су тако споро да су људи могли посути цвећем оно место на којем је био убијен Александар, краљ Југославије.“

Ексклузивно

Слобода се не осваја ропском послушношћу…

Oбјављујемо одломке из књиге Радослава Лалета Павловића „Александар Први Карађорђевић“, која ће се ускоро (у издању Завода за уџбенике из Београда) појавити пред читаоцима

Палата Ахилеон, у даљини стари град Крф, иза палате издужио се раскошан парк са високим чемпресима. На челу парка стражари огромна Ахилова статуа са штитом и тешким грчким копљем. Низ брдо усталасано тамно море избодено капима кише.

На зиду палате је велики црвени крст, медицинско особље жури тремом и перистилом, опорављени рањеници, лекари, тихе и брижне часне сестре са завојима, лековима..

Узбрдицом ка палати брекће мали камион са француским војним обележјима, застаје пред капијом парка, позади на шљунак скочи Станислав, поправи униформу, приђе бркатом возачу, говори се француски.

СТАНИСЛАВ: Хвала, генерале.

ВОЗАЧ: Нема на чему маршале.

Махне и оде.

Палата, Станислав из џепа извади златни ланац са дрвеним крстом и уђе у болницу.

Фреске у стилу класицизма сликају призоре из грчке митологије, ходници собе пуне рањеника, широко степениште које води на горњи спрат, крај сточића у приземљу француски подофицир.

СТАНИСЛАВ: Добар дан, тражим поручника Марића.

Подофицир листа књигу, тражи, Станислав се премешта са ноге на ногу.

Пантелија Марић.

 

ПОДОФИЦИР: Пантел? Сестра Маргарита брине о њему, а она је, нема је сад. Последња соба на крају. Имате ли какав документ?

Станислав из џепа вади војну књижицу.

Како је поручник?

Подофицир гледа по гужви у фоајеу.

ПОДОФИЦИР: Питајте пуковника, доктор Моријак.

Станислав стоји пред онижим, пуним човеком око четрдесет година старим испод мантила му се виде панталоне са ширитом и коњичке чизме, са ужурбаним занимањем гледа официра пред собом.

МОРИЈАК: Шта сте ви рањенику, господине поручниче?

Станислав климне главом.

СТАНИСЛАВ: Схватам, хвала.

МОРИЈАК: Он је диван момак, има овде најбољу негу. Дошли сте на време, биће он, ту, још дан-два.

Рашири руке, оде. Станисав тихо хукне, повуче блузу надоле, окрене се ка ходнику који води у собе. Фоајеом пролази часна сестра у плавој мантији са белом капом, прелепог лица, држи у руци гуску прекривену газом.

ПОДОФИЦИР: Сестро Маргарита, господин тражи поручника Пантела.

Сестра стане, погледа Станислава, поглед јој се стужи, климне главом, пође, Станислав за њом.

Иду ходником. Говори се француски.

СТАНИСЛАВ: Како је мој пријатељ?

Маргарита га погледа у ходу, живог ока.

МАРГАРИТА: Он је добро, млад је, млади се брзо опорављају. Бог је милостив.

Соба са шест рањеника, на кревету преко пута прозора лежи Пантелија јако блед, руку полеглих уз тело, јастук уздигнут да види врхове чемпреса и танку линију мора.

Станислав тихо уђе за Маргаритом, Пантелија га угледа, на уснама му се појави радост. Пружи полако леву руку.

ПАНТЕЛИЈА: Станислав? Бандо стара, Сташа ми је рекао да си на острву. Извини што не могу да устанем, рана још није зарасла. Намучио сам се на броду, кад смо се возили овамо. Не волим море. Ех, баш си ме обрадовао.

Маргарита подиже јастук, помера завесу, учвршћује кревет, покрива врхове прстију, склони му прамен ознојене косе са чела.

Ово је Станислав, друг из Београда, он је регентов ађутант, ратник од тринаесте године, ни сам не зна колико језика говори, али је бандит, чист… да је рођен на мору био би гусар, такви су моји другови.

Маргарита га гледа са одобравањем, Станислав у чуду, упита тихо.

СТАНИСЛАВ: Она говори српски?

ПАНТЕЛИЈА: Не, али разуме, осећа о чему причам, она је разумела свет до краја и давно је све опростила. И мени је опростила.

СТАНИСЛАВ: Шта је теби опростила?

ПАНТЕЛИЈА: Што не могу да је заштитим.

СТАНИСЛАВ: Од чега ти да је заштитиш?

ПАНТЕЛИЈА: Од живота. Живот је подлац. Знаш ти то.

Маргарита му стави шаку на уста, он ућути, миран.

МАРГАРИТА: Мора да одмори.

Изненађена погледа ка прозору, киша је стала, кроз сиве облаке гура се снажан зрак сунца, обоји златом Пантелијин кревет.

СТАНИСЛАВ: Ћутаћемо. Часна реч.

Она климне главом, обиђе још два болесника и журно изађе. Станислав и Пантелија гледају осунчани парк.

Необично ми је кад сија сунце. Овде је диван парк, знаш? Знаш. Да те однесем у парк?

Пантелија прошапће.

ПАНТЕЛИЈА: Неће дати. Доктор. Моријак.

СТАНИСЛАВ: Да питам?

Маргарита журно иде ходником, мимоилази се са сестрама, лекарима, приђе вратима иза стубова, извади кључ из мантије, откључа, уђе у оставу за лекове, закључа, ту су још једна врата, отвори их, унутра су сложене бале чаршава и ћебади, затвори врата, седне на једну балу, стави лице у шаке, из ње провали плач.

Парк палате Ахилеон, перистил, Станислав и три француска подофицира износе кревет са Пантелијом, на његовом белом лицу задовољство.

Парк, на дну кревета седи Станислав, гледа чемпресе.

СТАНИСЛАВ: Ово је саградила царица Сиси, Швабица, жена овог што нам пије крв, Франца Јозефа. Убио је неки Италијан кад је имала 60 година.

ПАНТЕЛИЈА: Знам. Овде се сунчао немачки цар оног дана кад су Срби убили Франца Фердинанда, одавде је отишао у рат против нас. А ми смо бежећи од њега дошли у његову кућу.

Перистилом уплашена жури Маргарита, угледа кревет и Станислава, умири се, прилази лаганим кораком.

СТАНИСЛАВ: Ево је иде, псс. Не смем да говорим, љути се.

Маргарита стоји и газом брише Пантелијино ознојено чело, он је гледа са осмехом срећног човека.

Леп дан.

 

МАРГАРИТА: Божјом вољом свиће и пада ноћ.

СТАНИСЛАВ: Да донесем столице?

МАРГАРИТА: Морате питати доктора.

СТАНИСЛАВ: Питао сам, рекао је служите се.

МАРГАРИТА: Хоће ли и Пантел кад оздрави бити неваљао као ви?

Осунчани парк, лево и десно уз кревет седе Маргарита и Станислав. Пантелија спава, Маргарита гледа његово лице, говори шапатом.

Бог је милостив, помаже добрима, а он је добар. Одрасли сте у истом граду?

 

СТАНИСЛАВ: Он је из дела где су саме баште, а ја сам одрастао уз римску тврђаву. Заједно смо пошли у војну академију. Ово нам је трећи рат.

МАРГАРИТА: А још сте деца.

Ћуте, над морем се мргоде облаци. Зацвркућу птице…

Стално прича о Београду. У његовом картону пише да има два брата и сестру и живе родитеље.

Накратко се насмеши, Станислав уздахне.

СТАНИСЛАВ: У ова три рата, видео сам, хиљаде смрти, али ништа ме није тако потресло, као, ово, овај парк.

Ћуте. Маргарита гледа Пантелијино уснуло лице.

МАРГАРИТА: Од како сам обукла ову одећу, покајала сам се само једном, кад сам угледала њега. Бог је велики, њему ће вратити здравље а мени опростити моје кајање.

СТАНИСЛАВ: Морам назад у камп, позваћу војнике да га вратимо у собу.

МАРГАРИТА: Ја ћу то, ви само идите, дуго није овако спавао, без бола.

СТАНИСЛАВ: Доћи ћу ја сутра.

МАРГАРИТА: Бог нека вас чува господине поручниче.

Киша, регентов ауто, возач, Драшкић, регент и Станислав, гардиста на степенику, сви у кабаницама.

Ауто стаје испред палате Ахилеон. Киша прелази у пљусак, регент оставља кабаницу у ауту, журно иде ка улазу у палату, на улазу под тремом стоје доктор Моријак и маршал двора Остојић. Моријак поздрави војнички, Александар пружи руку, говоре француски.

МОРИЈАК: Добро дошли.

АЛЕКСАНДАР: Хтео бих да прво обиђем рањенике савезничких војски. То је у реду? Станислав за мном.

Уђе у Ахилеон, Моријак за њим.

Александар иде ходником са свитом.

Сад ћемо да обиђемо наше момке. Краков је слободан да оде код свог пријатеља.

Улази у собу са рањеницима, кроз прозор собе простре се сунчев зрак.

Станислав са три војника износи Пантелијин кревет у осунчани парк.

Парк. Станислав седи крај кревета, Маргарита из газе цеди воду на Пантелијине усне, стави му руку на чело. Станислав прошапће на француском.

СТАНИСЛАВ: Да позовем свештеника?

У Маргаритиним очима блесне љутња.

МАРГАРИТА: Зашто? Бог је милостив, устаће он, вратиће се кући, како смете да не верујете у то?

Станислав отћути, гледа своје дланове положене на колена.

Перистилом иде Александар у пратњи Драшкића и Остојића, Станислав чује кораке, окрене се, Александар сретне тужни поглед, дигне руку, пратња стане, сам се спусти, Станислав устане, Пантелија отвори очи, угледа регента, насмеши се.

ПАНТЕЛИЈА: Височанство, опростите што не могу да устанем, шрапнел ме је, по стомаку.

АЛЕКСАНДАР: Полако, устаћеш.

ПАНТЕЛИЈА: Ја се надам ако Бог да, да се вратим у чету до Васкрса.

Александар погледа Маргариту и њену лепоту.

АЛЕКСАНДАР: Смем ли да седнем?

Маргарита климне главом, Александар седне, осврне се око себе, први пут осмотри парк и статуу Ахилову. Станислав стане више Пантелијине главе, овај би нешто да га пита, Станислав сагне главу до његових усана.

ПАНТЕЛИЈА: Ко је овај човек у униформи пуковника што седи крај мене?

Станислав се насмеши, угризе за усну.

СТАНИСЛАВ: То је, један наш пријатељ, из Београда.

ПАНТЕЛИЈА: Београда? У Београду смо? Опет смо заједно, мислио сам од овог дрвећа да су чемпреси и да смо на мору, заборавио сам како је наша кућа лепа… Маргарита…

Периферија Београда, година 1916, кућа са двориштем пуним воћки и цвећа, Пантелија у официрским панталонама и чизмама, бела кошуља блиста, држи Маргариту за руку: она у одећи редовнице без капе, расплетене косе.

Ово је цвеће мајка засадила, оне ливаде, онај виноград, то је наше, воћке сам сам калемио, тамо смо се ми кадети мачевали, овуда јуре потоци кад су кише, као мале реке теку у Дунав, оно су моји родитељи, моја сестра Драгојла, она је лепа као ти, није се још удавала..

Пред српском грађанском кућом с краја 19. века стоје родитељи, девојка од седамнаестак година чедне лепоте и два витка младића у униформама српске војске са ордењем на прсима.

… о хвалим те Боже, браћа су се вратила из рата, нешто су се умудрили, ћуте.

Пантелија и Маргарита стоје крај цветне алеје, Маргарита се нагне да помирише цвет, родитељи стоје са Драгојлом, гледају их.

ОТАЦ: Ко је она сине?

ДРАГОЈЛА: Она је нека добра, сигурно је ваљала нашем Пантелији у туђем свету, па је повео да јој покаже како је лепа наша Србија..

Пантелија као да је чуо сестрине речи, окрене се ка њој и широко насмеши.

Парк палате Ахилеон, на кревету лежи Пантелија, на његовом лепом лицу нема живота, само залеђени осмех среће. Маргарита држи Пантелијину руку, гледа осмех, низ немо лице јој теку сузе, Станислав на час зацвили, савлада се.

Регент устане, клекне крај кревета на десно колено, Станислав га следи, горе на перистилу клекне и свита, регент и Станислав говоре тихо.

„Упокоји господе душу уснулог слуге Пантелије и опрости му сва сагрешења вољна и невољна и даруј му царство небеско. Амин.“

Устану, регент се прекрсти и оде на перистил, Станислав из џепа блузе извади златан ланац са крстом од тисовине, стави га у отворену леву Пантелијину шаку, оде шљунковитом стазом. Остане Маргарита, у својим малим шакама држи длан Пантелијине десне руке. Почну да добују капи кише.

Литица над модросивим морем, манастир са небескоплавом црквеном куполом, бео као млеко, под њим рајска плажа и стрме стене.

Манастирски плато, зимзелено дрвеће, уз ограду преко пута цркве стоје два капетана и један мајор у униформама српске војске. Пуше у тишини.

На плато се журно пење регент, у пратњи само Драшкић. Официри се згледају, погасе цигарете, Александар отвори врата и уђе у цркву, Драшкић стане уз зид.

Официри га подсмешљиво посматрају.

Унутрашњост цркве, икона заштитнице Девице Марије, горе свеће и кандила, на узвишењу пред иконостасом до ког се иде преко два степеника клечи Драгутин Димитријевић; јака плећа, нагнута проћелава глава, очи склопљене. Монахиња у сивој одори нечујно мења догореле свеће.

Александар на вратима, прекрсти се, тихо и пажљиво седне у први ред.

Пред црквом на платоу Драшкић и три официра. Официри разговарају, најгласнији је плавокоси капетан.

ПЕТРОВИЋ: Дошао Носоња тобоже само у пратњи Драшкића, а пред манастиром га чека педесет гардиста. Сто?

Драшкић гледа, ћути.

Причају људи да му је пола мушкости остало у Љешу. Тако кажу. Господине пуковниче, опростите, ви чувате регента или му кад се вози аутом на кривини заносите преостале елементе?

Сва тројица се искрено насмеју. Драшкић говори тихо.

ДРАШКИЋ: Сад ми се лепо извините господине капетане. Морали сте да пазите шта говорите Петровићу

ПЕТРОВИЋ: Да? А ако се не извиним?

ДРАШКИЋ: Ишамараћу вас.

ПЕТРОВИЋ: А ја ћу пуцати у вас.

ДРАШКИЋ: Кад будете пуцали знајте да пуцате у своју мајку и све најмилије. Имам четири рођена брата и шесторо браће од стрица, убите ме и они ће извршити истрагу над Петровићима.

ПЕТРОВИЋ: Ух, уплашио сам се јој.

ДРАШКИЋ: Пуцајте или ми се извините.

ПЕТРОВИЋ: Једи говна Драшкићу.

Драшкић искорачи, пукне тежак шамар, официри затечени, капетан се саплиће уназад према огради рукама хватајући ваздух. Мајор извади пиштољ, упери га Драшкићу у прса, и даље нема вике.

ДРАШКИЋ: Напред Милетићу, једним хицем уби оба своја сина.

Умеша се други капетан.

КАПЕТАН: Господо, ово је ружно и бесмислено, мајоре молим вас.

Мајор врати пиштољ у футролу, Драшкић показује руком према цркви.

ДРАШКИЋ: Онај тамо је врховни командант. Ја сам био у „Црној руци“, заклео сам се онда кад ви још нисте били ни кадети, да ћемо да дигнемо Србију, а не да је удавимо. У то се нисам заклео.

 

Стане лево од улаза у цркву, ћути одсутан. Плавокоси капетан држи шаку на врелом образу.

Црква Девице Марије, Апис устане, угледа Александра, на његовом лицу се не види никаква промена, пође ка излазу из цркве.

АЛЕКСАНДАР: Господине Димитријевићу морамо да разговарамо.

АПИС: Кад морамо, разговарајмо.

АЛЕКСАНДАР: Подно манастира је лепа плажа.

АПИС: Знам.

Палеокастрица, плажа, стоје Александар и Апис, загледани у море.

Горе на стени стоји Драшкић, неколико метара од њега мајор и два капетана, плавом капетану отечен образ.

АЛЕКСАНДАР: Господине Димитријевићу, место војног аташеа у Британији је одличан начин да се разреши наш однос.

АПИС: Прешли сте толики пут да ми то кажете? Променили сте се, одрасли, не могу да препознам оног дечака чијег смо оца довели на престо Србије.

АЛЕКСАНДАР: Мог оца је довела Скупштина.

Апис се широко, грлено насмеје.

АПИС: Било би занимљиво видети шта би се десило уваженим посланицима да су одбили наш захтев.

Александар га гледа, правог погледа, сусретну им се очи.

АЛЕКСАНДАР: Вас се људи плаше, плаши вас се и мој отац. Кад је хтео да постави маршала двора и ордонансе који нису били из организације „Црна рука“ ви сте поцепали указ. Били сте мајор онда.

АПИС: Не сећам се. Ако је истина, добро сам урадио.

АЛЕКСАНДАР: Мој отац слови за храброг човека, тукао се у Легији странаца, учествовао у Херцеговачком устанку, али вас се бојао и склањао вам се с пута.

„Јеси ли чуо шта каже господин Димитријевић, чуо си…?“ говорио ми је. Али, док сам ја жив официри неће водити политику у Србији.

АПИС: Зар не видите како се све мења на наше очи? Срушиле су се велике грађевине, Османско и Аустроугарско царство. Још јуче то ум није могао да замисли. Ми мењамо свет, извлачимо цигле из темеља тих грађевина. Како на нас можете да гледате као на официре који примају плате, надају се унапређењу, прескачу преко леђа својих колега, радују се служби у Британији?

Киша непрестано ситно пршти, они не обраћају пажњу.

АЛЕКСАНДАР: Ко сте ви Драгутине Димитријевићу да палите ватру у име Србије, њој иза леђа? Због убиства надвојводе царевина је напала Србију, ви, ви сте један, неодговоран створ.

Апис се насмеје, с висине.

АПИС: Начелник аустроугарског штаба барон Конрад Фон Хецендорф је од цара тражио дозволу за превентивни напад на Србију 1906, 1908, 1909, 1912, 1913, и у мају 1914, пре атентата. Само у години 1913. тражио је превентивни рат двадесет пет пута.

АЛЕКСАНДАР: И ви сте му онда помогли да не тражи више него да нападне? Јесте ли им услугу учинили нехотице или као пријатељ?

Апис га гледа, озбиљан.

АПИС: Слобода се не осваја ропском послушношћу, ваш предак Карађорђе узео је слободу на сабљу. Да је у вама претекло његове крви не бисмо стајали овде као бескућници него бисте ви на време наредили напад на Бугаре, не бисте чекали да нам забоду нож у леђа у часу док се бијемо и са Немцима и Аустријанцима. Ви сте нас упропастили, височанство.

Апис пали цигарету, ветар дави пламен шибице.

АЛЕКСАНДАР: Или ћете ви мене као подређени слушати или…

АПИС: Или шта? Довешћемо неког енглеског принца за краља Србије, они изгледају пристојно и уздржани су. То је европско решење. Грчку води данска династија Гликсбург, Бугарску аустријски Кобурзи, Румунију немачки Зингмартингени.

Киша се појача.

АЛЕКСАНДАР: Ја сам се вама дивио господине Димитријевићу, зато што вас нисам познавао. Плашио сам вас се и дивио вам се.

Апис га подругљиво погледа.

И сад, ја се дивим вашој личности и вашој вољи и моћи да мењате свет. Али Србија не сме да учествује у тој промени света ако жели да постоји, у то сам сигуран, као што сам сигуран да ће ваша смрт бити достојна јунака.

Дрхти му доња усна, Апис се грлено насмеје.

АПИС: Ви то нећете дочекати.

АЛЕКСАНДАР: И ако дочекам нећу бити весео због тога. Велика је несрећа за једну војску кад Врховни командант мора да се обрачуна са својим официрима или они са њим. Том обрачуну се може радовати само болестан ум.

Окрене се и оде узбрдо према Драшкићу, Апис остане на жалу са цигаретом у руци.

 

KРАЉ АЛЕКСАНДАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ

Краљ Александар I Карађорђевић рођен је 1888. године у Цетињу у владарском двору његовог деде по мајци књаза Николе Петровића. Директни је потомак Карађорђа, а његови преци су и Свети Петар Цетињски и песник и владика Петар II Петровић Његош. Школовао се у Женеви, а затим је школовање наставио у Петрограду.
Са петнаест година Александар је постао редов, а са двадесет шест командант целокупне српске војске. На почетку Балканских ратова именован је за команданта Прве српске армије, која је одиграла кључну улогу у Кумановској бици, са којом је извојевао победе у Балканским ратовима.
У предаху између Балканских ратова и Првог светског рата, краљ Петар је 24. јуна 1914. године потписао указ да се због старости и болести повлачи и да његов син Александар преузима регентске дужности и краљевске обавезе.
Наметнути рат са Аустроугарском, после Сарајевског атентата, који је започео у лето 1914. године, тешке и победоносне битке на Церу, Колубари и приликом одбране Београда повећале су ратнички углед регента Александра, стално присутног на фронту. Крајем 1915. године повлачи се са својом војском преко Црне Горе и Албаније и доспева на Крф. У то време заоштрили су се његови односи са „Црном руком“, што се завршило хапшењем Драгутина Димитријевића Аписа и неких његових сарадника, суђењем и потом стрељањем поменутог.
Предводио је српску војску која је 1. септембра 1918. године кренула у пробој Солунског фронта, ослободила Србију и делове Аустроугарске, касније припојене југословенској држави.
Био је главни архитекта новонастале државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. После смрти краља Петра, он је у новембру 1921. крунисан за краља нове државе, а наредне године венчао се с румунском принцезом Маријом, која му је родила синове Петра, Томислава и Андреја, и с којом је живео у складном браку.
Нова држава пролазила је кроз велике кризе. Иако су две старе српске државе Србија и Црна Гора у нову државну заједницу уградиле свој суверенитет, рано се показало да њени народи – Хрвати и Словенци – не желе да живе у тој држави. Краљ Александар био је један од најватренијих следбеника југословенске идеје, а нову државу покушавао је да спасава и завођењем диктатуре.
Уз подршку тајних служби Италије, Немачке, можда и још неких земаља, убијен је приликом посете Француској 9. октобра 1934. године. Атентат су организовали заједно хрватски усташки и бугарски ВМРО терористи, убио га је Бугарин Владо Черноземски.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Витешки Краљ је био до првог Децембра 1918 године. После тога веше није био Краљ Србије јер је СВОЈУ КРАЉЕВИНУ гурнуо у нестајање. Није згодно ламетирати шта би било да није било. Али било је и настало време његовог краја. Ми Срби сада смо у тежем положају него ЊЕГОВ ПРАДЕДА КАРАЂОРЂЕ у оно време. Садашње време и стање српске нације и ЦРКВЕ је тотално другачије неповољније за Србе и Србију, јер смо изгубили осећај коме припадамо и космо.
    Кажу лепа замисао СХС, ALL RIGHT. Штаје оатало од Србије оне која
    је била и колика је била пре ВИДОВ-ДАНА 1914 године.Шта је саћувано од СХСа? НИШТА. Српско Војводство остало је без БАРАЊЕ И ЗАПАДНОГ СРЕМА. А где су Срби Западне Славоније, Баније Кордуна, Лике и Целе Далмације, не оптужујем творца СХСа резултати говоре о тој погрешној политици ВЕТЕШКОГ КРАЉА и масона којима је и сам припадао. Данашња штампа сем Печата ни речи нерече то говори о нама и погрешној политици Александра Карађорђевића.




    0



    0
  2. Najveci krivac za stvaranje Jugoslavije, bili smo na strani pobednika mogli smo da pravimo Srbiju kakvu smo hteli.
    Cetvrtinu stanovnista izgubili a primili one koji su se borili protiv nas a bore se i danas.
    Dinastija Obrenovic je mnogo vise dala Srbiji a nestali su dali je to slucajno?
    Njima se ta glupost nikad nebi dogodila, zamislite samo Milosa Obrenovica 1918 god na mestu kralja????????????
    Mislim da bi cuda napravio
    Pozdrav iz Zuricha
    savicic zoran




    0



    0
  3. Stvarno se čudim da se 9.oktobra ne nađe neko u zemlji Srbiji da tim povodom da objektivan sud o Kralju Mučeniku,pogotovo o svom zlu koje su nam nanijeli zli i lažni saveznici,više čak nego oni protiv kojih se direktno ratovalo !!To se sa ove vremenske distance mnogo bolje vidi,lažni saveznici nam i danas nanose još veće zlo nego vječiti dušmani !!To se posebno odnosi na Francusku i Englesku politiku prema nacionalnim interesima srpskog naroda !!Jugoslovenska ideja nije sigurno nastala i nestala u Zagrebu !!Ilirizam a kasnije Štrosmajerov „Jugoslavizam“ nije nastao od Hrvata već od Gaja i Štrosmajera,oba su germani !!Vidjeti šta genijalni J.Dučić piše o tome !!Veliko ne razumijevanje i pogubnost hrvatskog šovinizma pokazao je Svetozar Pribićević,gotovo isključivi krivac za katastrofu srpskog naroda sa ove strane Drine !!To je dobro uočio M. Samardžić,čudim se da se ne pojavljuje njegova studija o ovim katastrofalnim istorijskim događajima.Čudim se i komentarima da bi Miloš 1918.napravio čudo,sumnjam.Relativno je lako bilo biti Miloš poslije Karađorđa.Darovati Karađorđevu glavu Sultanu nisu mogle mnoge turske paše i silna vojsta koju su vodili!To je na prevaru uradio kum Miloš!!Tog prokletstva,laži i prevara,izdaji i danas se Srbi ne mogu osloboditi!!Napoleonov Generalštab napravio je plan uništenja Karađorđa,njegovi oficiri su,imajući sve obavješajne podatke,komandovali turskom vojskom !!Da ne pričamo o nastojanju zaustavljanja Srba po proboju Solunskog Fronta !!“U smrt ali stajanja nema“,odgovorio je genijalni Vojvoda Mišić Kralju Aleksandru kad mu je saopštio zahtjev savezničke komande !!Na kraju su i Kralju došli glave upravo oni koji su uništili i Karađorđa !!O tome treba da pišu današnji novinari i istoričari,ne o Kralju Mučeniku iz ugla neprijateljske lažno-savezničke a pogotovo ustaško-komunističke propagande !!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *