Oslobodilac, ujedinitelj, mučenik

Vladar države sazidane na trošnim temeljima

Povodom 81. godišnjice atentata u marselju

Piše JOVO BAJIĆ

Marseljski atentat – ubistvo srpskog i jugoslovenskog kralja Aleksandra Karađorđevića – izazvao je veliku pažnju ne samo jugoslovenske nego i evropske javnosti. Aleksandar I, koji je još za života dobio ime Ujedinitelj, zbog načina na koji je skončao, nazvan je i Kraljem Mučenikom. Tim tragičnim krajem bavili su se umetnici, publicisti, ali najviše istoričari. Raznoglasja o njemu kao vladaru i kao čoveku bilo je čak i u njegovoj državi Kraljevini Jugoslaviji

Kada bi neki srednjovekovni srpski slikar fresaka ustao iz mrtvih da neki manastirski zid prekrije slikama Beograda, sigurno bi prikazao kralja na odru kako plovi iznad grada; a da bi ta freska bila pravi simbol, ona bi morala pokazati i kako se kraljevo nepokolebljivo i suzdržano lice izmenilo sumnjom, kako se njegova suzdržanost slama i otkriva sumnju da je njegova nepokolebljivost bila od kakve koristi.“

Ova slika kralja koji na odru plovi iznad Beograda preuzeta je iz knjige Rebeke Vest „Crno jagnje i sivi soko“, napisane na engleskom jeziku, a štampane u Njujorku 1941. godine. Taj kralj je Aleksandar I Karađorđević. Posle toliko godina i dalje se nije našao zograf koji bi u nekom beogradskom hramu, ili na nekakvom gradskom zidu, naslikao ovakav prizor – Aleksandra na odru kako plovi iznad Beograda.

Knjiga Rebeke Vest, gde se nalazi predloženo pomenuto likovno rešenje, predstavlja svojevrsno slavoslovlje Kraljevini Jugoslaviji, ali i pohvalu kralju Aleksandru, tvorcu te države. Priča o čudesnoj zemlji i njenom vladaru počinje atentatom koji se desio u Marselju 9. oktobra 1934. godine, a taj datum faktički je označio početak kraja te države.

ZATIRANJE TRAGOVA

Atentat na kralja Aleksandra I Karađorđevića pokazao je svu trošnost i nedorečenost jugoslovenske ideje na kojoj je bila sazdana jugoslovenska država, čije je posebno oličenje i simbol bio njen vladar. Životarila je ta ideja posle atentata, živela je i na njoj je zasnovana, na drugi način presazdana, nova jugoslovenska država, sve dok njen kraj u Zagrebu 1991. godine nije oglasio hrvatski političar Stipe Mesić, tada jedan od najviših funkcionera te iste države. Mesić je kraj jugoslovenske ideje i jugoslovenske države označio ovim rečima: „Mislim da sam obavio zadatak. Jugoslavije više nema.“ Sve do pre nekoliko meseci u javnim nastupima zvaničnika i u srpskim medijima prostor koji je obuhvatala Jugoslavija nazivan je prostorom „bivše Jugoslavije“, „postjugoslovenskim prostorom“, „eksjugoslovenskim prostorom“. Sada ni toga više nema. Odnekle, iz Evrope, iz Brisela, stigli su i prihvaćeni novi pojmovi „Zapadni Balkan“, a poslednjih meseci, kako bi se zatro svaki trag i sećanje na bivšu jugoslovensku državu, čiji je jedan od najvažnijih tvoraca kralj Aleksandar, smišljen je novi termin – „region“. Ovaj pojam – „region“ umesto pojma „prostor bivše Jugoslavije“ uporno danas ponavljaju politički zvaničnici i mediji u Srbiji.

Jugoslovenska ideja, na kojoj je sazdana i jugoslovenska država, začeta je ne u Beogradu nego u Zagrebu, gde je 1991. godine označen i njen kraj. Glavno uporište te ideje bila je Jugoslovenska akademija znanosti i umjetnosti. Sedamdesetih godina devetnaestoga veka ona je iskreno prihvaćena u Beogradu, u Srpskom učenom društvu, i kasnije u Srpskoj kraljevskoj akademiji. Njen najodaniji pristalica bio je srpski političar i naučnik Stojan Novaković, koji je imao svoju političku partiju i zauzimao značajne pozicije u srpskoj državi, ali i u Srpskom učenom društvu. Novaković je, budući da je posedovao vlast u rukama, nastojao da priguši svaki glas suprotstavljanja jugoslovenskoj ideji. Posebno je, po cenu velikih ustupaka, nastojao da neguje bratstvo s Hrvatima i Bugarima. Zalagao se za stvaranje federacije balkanskih naroda, formiranje makedonske nacije, a napisao je i prvi makedonski bukvar.

Posle je sve krenulo svojim tokom. Stvorena je jugoslovenska država, plaćena ogromnim srpskim žrtvama (u nju su ugrađene pobede srpske vojske izvojevane u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu), i velikim ustupcima „bratskim“ jugoslovenskim narodima, koji su se u ovim ratovima borili protiv Srba.

[restrictedarea]

BOŽANSKO PRAVO NA VLADAVINU

„Crno jagnje i sivi soko“ – roman o Jugoslaviji kralja Aleksandra Karađorđevića – velika engleska književnica Rebeka Vest (1892–1983) otpočela je posle atentata na Aleksandra, za koji je čula dok je ležala u bolničkoj postelji. Ovaj događaj zabeležen je na filmskoj traci, i odmah se kao filmski žurnal počeo prikazivati u zapadnoevropskim bioskopima, kada ga je gledala i Rebeka Vest, i tim viđenjem započela prve stranice svog romana.

Ovako je Rebeka Vest videla kralja Aleksandra u prvim kadrovim filma dok silazi sa broda u marseljskoj luci i prilazi automobilu u kome će biti ubijen: „Lice mu je bilo suviše ispijeno bolešću, sve do kosti, da bi mogao biti smiren, čak i lep, i to je nametalo utisak neke suve pedanterije, neprirodne za čoveka koji je tek prešao četrdesetu. Ali on je izgledao kao veliki čovek, što ne znači dobar čovek, ili mudar čovek, već znači da je imao onaj istorijski kvalitet koji se stiče intenzivnim usredsređenjem na neki važan predmet. (…) U svim njegovim reakcijama videla se ona grčevita hitrina koja dolazi od duge budnosti. Bilo je to prirodno. Još kao dečak bio je vojnik, a od Velikog rata stalno mu je pretila smrt, iznutra od tuberkuloze a izvana od atentatorske ruke Hrvata ili Makedonaca koji su želeli nezavisnost umesto unije sa Srbijom. Ali taj strah nije bio njegova preokupacija. Bila je to bez sumnje Jugoslavija. Imao je izgled jednog od onih ljudi koji polažu božansko pravo na svoju vladavinu, bez obzira da li su kraljevi ili predsednici, stoga što svojim umom zaštitnički obuhvataju svoje zemlje u celini, uključujući i nebo.“

Zatim opisuje kralja, neposredno posle atentata: „Ležao je gotovo ispružen na zadnjem sedištu i bio je u istom stanju kao ja posle anestetika. Nije znao šta se dešava, još uvek je bio napola obuzet zadovoljstvom sopstvene nostalgije. (…) Izvesno je da umire, pošto je u središtu pažnje svih živih koji su izgubili prisebnost šokirani prisustvom smrti. Miluju ga mnoge ruke. Ruke dolaze odsvakud, preko zadnjeg dela automobila, sa strana, kroz prozore, da beskrajno nežno pomiluju umirućeg Kralja. Ruke su nežnije nego što lica mogu ikad biti, jer lica podsećaju na novozavetnu Martu.“

RAZNOGLASJA O VLADARU I ČOVEKU

Marseljski atentat na kralja Aleksandra izazvao je veliku pažnju ne samo jugoslovenske nego i evropske javnosti. Aleksandar I, koji je još za života dobio ime Ujedinitelj, zbog načina na koji je skončao, nazvan je i Kraljem Mučenikom. Tim tragičnim krajem bavili su se umetnici, publicisti, ali najviše istoričari. Raznoglasja o njemu kao vladaru i kao čoveku bilo je čak i u njegovoj državi Kraljevini Jugoslaviji. Posle Drugog svetskog rata na srpskohrvatskom jeziku objavljeno je više knjiga o vremenu i vladavini kralja Aleksandra, a u tim knjigama on nije dobro prošao, najčešće je prikazivan kao diktator i sebičnjak. Posebno su u tome prednjačili hrvatski istoričari Ferdo Šišić, Ferdo Čulinović i Bogdan Krizman.

U poslednje vreme slika o kralju Aleksandru se menja.

Srpski istoričar Branislav Gligorijević bavio se životom i ovoga vladara o kome je napisao trotomno delo, objavljeno pre desetak godina. Predgovor knjige „Kralj Aleksandar Karađorđević: u ratovima za nacionalno oslobođenje“ ovako započinje: „O kralju Aleksandru Karađorđeviću do sada se u nas nije pisalo. Verovatno ne postoji nijedna ličnost takvog značaja koja je toliko dugo i uporno ignorisana i brisana iz pamćenja svoga naroda, ili su o njemu, bez ispitivanja stvarnih činjenica, izricani najnepovoljniji sudovi, davane najteže kvalifikacije. Pravu porugu istorije predstavlja odvajanje od njegove vojske, koju je predvodio, donosio sudbonosne odluke, hrabrio i slavio svoje borce i najviše učinio za njihovo spasavanje pri prelasku preko Albanije. Brisane su čak i posvete i napisi na spomenicima i zadužbinama izginulim ratnicima, koje je podizao u njihovu slavu. Ideološke pobude svega toga su nam znane, a pod njima se povijala i naša istoriografija. A narod, kome je uskraćeno istorijsko pamćenje, kome je istorija sterilizovana, može potpuno nespreman doživeti razaranje svoga bića.“

KNJIGA DUHOVNE POBUNE

Sve što je Branislav Gligorijević rekao u predgovoru svoje knjige o kralju Aleksandru Karađorđeviću i državi Južnih Slovena koju je on stvorio, moglo bi poslužiti kao sažetak onoga što je na svojih hiljadu stranica pre pet i po decenija saopštavala čudesna knjiga Rebeke Vest „Crno jagnje i sivi soko“, prvi put i u nešto skraćenom izdanju štampana na srpskom jeziku 1989, u prevodu Nikole Koljevića. U punom obimu, u prevodu Ane Selić, knjiga je objavljena tek 2004. godine. Jedna od vodećih evropskih pisaca svoga vremena Rebeka Vest, svoju priču počinje od atentata na kralja, a završava je 1941. godine, kada Hitler, za koga kažu da je jedan od organizatora ovog atentata, razara Aleksandrovu državu, Kraljevinu Jugoslaviju. Kroz čudesnu zemlju Južnih Slovena Rebeku Vest provode tri izuzetno zanimljive ličnosti, tri srpska intelektualca: pisac Stanislav Vinaver, filozof i klasični filolog Anica Savić Rebac i njen muž orijentalista, pariski student, publicista Hasan Rebac, Srbin muslimanske vere,  srpski komita i dobrovoljac u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu.

Posle tog puta rađa se „Crno jagnje i sivi soko“ koje je za Nikolu Koljevića ujedno putopis-reportaža, putopis-roman i putopis-istorija. Knjiga Rebeke Vest, čim se pojavila u Njujorku, kako kaže Koljević, „bila je obasuta krupnim rečima. O njoj se pisalo kao o jednoj od ‚velikih knjiga duhovne pobune protiv dvadesetog veka‘ (Njujorker), kao o ‚monumentalnoj hronici‘(Njujork tajms), i kao o ‚ljubavnoj aferi‘ sa Jugoslavijom koja podseća na Hemingvejev zanos sa Španijom (Njujork-Herald tribjun). Koliko je interesovanje ova knjiga izazvala u anglosaksonskom svetu svedoči i činjenica da je doživela i brojna izdanja.“

Pišući o kralju Aleksandru, Rebeka Vest pokušala je da prodre u njegovu ličnost, baveći se i jednim događajem iz njegove mladosti, njegovom prvom tragičnom ljubavlju. Dok je bio pitomac vojne akademije u Rusiji, u Sankt Peterburgu, zaljubio se u Olgu Romanov, ćerku ruskoga cara Nikolaja II. O tim osećanjima pričao je svome ocu kralju Petru, koji je od cara Nikolaja zatražio dozvolu da se Aleksandar „može pojaviti kao prosac kad tome dođe vreme“ – usledio je ohrabrujući odgovor. U januaru 1914. godine, po završetku Balkanskih ratova, srpski predsednik Vlade, gospodin Pašić je posetio Rusiju i dobio odobrenje da Aleksandar može početi sa udvaranjem. Da nije izbio rat, Aleksandar bi se time verovatno vrlo brzo pozabavio pošto je bio proglašen za regenta.

„U martu 1917. godine stigla je vest da je car abdicirao i zajedno sa porodicom pao u ruke revolucionara. Negde u julu 1918. godine, dok se Aleksandar znojio u makedonskim ravnicama, cela porodica je streljana u Jekaterinburgu. Aleksandrova mržnja prema boljševicima potiče odatle bar koliko i iz njegovog karaktera i političkih predrasuda.“ Nasuprot toj mržnji, kralj je iskazao bratsku ljubav prema beloj ruskoj emigraciji koja je našla utočište u Kraljevini Jugoslaviji.

UNIFORMA ZA CEO ŽIVOT

Kao i njegov otac, kralj Petar I, regent, a docnije i kralj, Aleksandar I Karađorđević uniformu je nosio celoga života. Uniforma je ukazivala na jednu crtu njegovoga karaktera: u mirnodopskim uslovima više je bio vojnik, vojskovođa nego političar.

Kralj Aleksandar se po mnogo čemu izdvajao kao izuzetna ličnost. Bio je jedan od najmlađih vojskovođa predvodnika trupa u Prvom svetskom ratu. Na početku Balkanskih ratova imenovan je za komandanta Prve srpske armije koja je pobedonosno krenula u oslobađanje Stare Srbije. Prva armija je odigrala ključnu ulogu u Kumanovskoj bici, 23. i 24. oktobra 1912. godine, sa kojom je ušao u Skoplje i Bitolj. Nametnuti rat sa Austrougarskom, započet u leto 1914. godine, teške i pobedonosne bitke na Ceru, Kolubari i prilikom odbrane Beograda, povećale su ratnički ugled regenta Aleksandra, stalno prisutnog na frontu. Krajem 1915. godine povlači se sa svojom vojskom preko Crne Gore i Albanije, dospeva do Valone, odakle je jednim od poslednjih brodova, koji su evakuisali srpsku vojsku, dospeo na Krf.

Učestvovao je sa srpskim snagama u proboju Solunskog fronta. Bio je na položajima 1. septembra 1918. i komandovao da se na liniji Soko – Dobro Polje – Veternik, uz kanonadu od 580 topova, krene u proboj. Srpska vojska, potpomognuta nekim savezničkim jedinicama, probila je bugarske i nemačke odbrambene linije i nezadrživo krenula napred, dok je na istočnom krilu fronta koji su držali Englezi i Grci bilo kolebanja. Tada je regent Aleksandar izdao onu svoju čuvenu naredbu: „Napred, u slavu ili smrt!“

GLAVNI ARHITEKTA NOVE DRŽAVE

Regent Aleksandar bio je glavni arhitekta novonastale države, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Posle smrti kralja Petra, u novembru 1921. godine krunisan je za kralja nove države, koja je od samog početka prolazila kroz velike krize. Teško je reći da li mu je bilo teže u ratu ili u miru. O prilikama u tadašnjoj jugoslovenskoj državi vrlo upečatljivo svedoči pesnik Jovan Dučić, iskreni prijatelj kralja Aleksandra: „Ceo život je morao opštiti sa zakavženim političarima, lišenim svake opšte kulture, i generalima vrlo tvrdim i kao kamen otpornim svakom tuđem razlogu. Zemlja je bila uvek postavljena na ivicu provalije: Hrvati su sve činili da je upropaste, a Srbi nisu ništa činili da je spasu. Sa prestankom dejstva srpskih stranaka u životu političkom, dejstvovali su pojedinci, bivši lideri, improvizirani državnici, slučajni ljudi, što je bilo još gore. Bez ičije kontrole, oni su lako održavali dodir među sobom, iako stari neprijatelji, ili sasvim skorašnji prijatelji. – U toj gomili ljudi male pameti i skoro većinom vrlo sumnjivog morala, morao je provesti svoje poslednje godine ovaj plemeniti Kralj. Ovi varvari su držali skoro u duhovnom zatočenju ovog vladara, stvorenog za više uzlete, i ne znajući ni sami koliko su mu oni prvi zla uradili. Kralj je govorio jednom da ima samo tri čoveka sa kojima može razgovarati: njegov rođak Pavle, Ivan Meštrović i Jovan Dučić. Knez je, međutim, razorio njegovu državu, a Meštrović je u Zagreb poneo najgore uvrede njegovom imenu. – Kralj Aleksandar je bio žrtva kada je svako mislio da je tiranin.

„(…) Niko svakako među vladarima nije imao školovane ljude onako lošeg kvaliteta kao ovaj naš kralj. Niko nije sebi uskraćivao pravo da o njemu govori i onda kad je on bio daleko od stvari, u ime njegovo činjenih sablazni, koje on nije inspirisao, ali koje on nije mogao ni sprečiti. Bilo je postalo u Srbiji kuražnom vrlinom i građanskom hrabrošću bacati uvek kamen gore, i ‚rušiti Dvor‘; a docnije će ovu sklonost Srba iskoristiti Hrvati da u nas stvaraju republikanstvo, već od vremena mira u Parizu, ili deklaracija u Ženevi. Trebalo je, dakle, smatrati građanskom čašću i ličnom smelošću, naprotiv, reći dobru reč za vladara svoje zemlje. Ovaj kralj, u ovom narodu najpopularniji od sviju koji su mu prethodili, bio je u jednom delu beogradskoga društva optuženik već od početka nove države, nečasno proglašen krivcem, i zlikovački presuđen.“

VELIKA ILUZIJA

Zanimljivo svedočanstvo o kralju Aleksandru Karađorđeviću u knjizi „Naš veliki kralj“, objavljenoj 1936. godine, ostavio je njegov maršal dvora, divizijski đeneral Aleksandar R. Dimitrijević, koga je za kralja Aleksandra vezivalo prijateljstvo i kumstvo i u čijoj je neposrednoj blizini proveo oko dve decenije. Već na početku knjige Dimitrijević obrazlaže onu poslednju rečenicu: „Čuvajte mi Jugoslaviju“, koju je kralj Aleksandar izgovorio izdišući u Marselju. Pokazujući koliko je kralj Aleksandar bio opčinjen novom velikom jugoslovenskom državom, general Dimitrijević podseća na jednu scenu: Kralj je, okružen saradnicima, stojeći jednom prilikom pred velikom kartom Jugoslavije u zanosu govorio: „Gledajte kako je lepa i kako je velika Jugoslavija! Gledajte, ovo je narodno delo, ovo je delo naših vojnika!

„(…) Gledajte, pogledajte lepu Slovenačku, zelenu i ispunjenu šumama; gledajte ravnu i plodnu Hrvatsku; pogledajte naš Misir: Slavoniju, Srem, Banat i Bačku, – sve je ravno kao dlan; pa naša lepa Šumadija, na koju je, i u kojoj je Bog sve blagodeti sručio: i polja i šume, bogatstvo i na zemlji i u zemlji! Evo i Moje Južne Srbije, Moga ideala od rane mladosti. Koliko je volim i koliko sam idealisao za njom! To je Moj alem kamen, to je Moj prvenac. Gledajte gordu Crnu Goru, moje rodno mesto Cetinje. Kao da gledam kršne Crnogorce, ponosne i gorde. Crnogorci su svi plemići sa urođenom im pesničkom dušom, gordi na svoju prošlost i svoju istoriju, a ponosni sa svojim stenjem i urvinama. Iz stena su ponikli, stene su ih odgajile, a i čvrsti su u karakteru kao i stenje njihove Crne Gore! Vidite Bosnu i Hercegovinu; bogatstvo u šumama kakvog nema u Evropi! Moja Bosna i junačka Hercegovina, gde puče prva puška nevesinjska, koja nagovesti današnjicu i ovo veliko delo! Pogledajte naš Jadran, naše more, lepotu prirode i najkitnjastiju obalu sveta! Sve je to naše, sve je to delo mojih vojnika, sve je to Jugoslavija!“

Bila je to velika iluzija. Na tu Jugoslaviju, na to delo kralja Aleksandra i njegovih vojnika ubrzo su se okomile štetočine o kojima je govorio Jovan Dučić i kao moljci je iznutra izgrizli i rastočili. Onaj zanos koji je narod iskazao u Beogradu 27. marta 1941. godine, posle potpisivanja Trojnog pakta, bio je samo „labudova pesma“ Aleksandrove Jugoslavije kojoj nije bilo leka. U tim danima malo ko je u Beogradu pominjao kralja Aleksandra. Ali pomenuli su ga tada neočekivano na jednom drugom mestu, u Marselju gde je ubijen. O tome svedoče poslednji redovi knjige „Crno jagnje i sivi soko“ Rebeke Vest: „Vest o tome da se Jugoslavija suprotstavila Hitleru obasjala je poput sunčeve svetlosti sve zemlje koje je on progutao i ponizio, obećavajući proleće. U Marselju su neki ljudi ubrali cveće u svojim baštama, a drugi su naručili vence u cvećarnicama i pošli su sa cvećem u pravcu Ulice Kanebijer. Policija je shvatila njihovu nameru i zaustavila ih je na ulici. Ali ljudi su ušli u tramvaje koji su tuda prolazili. Vozači tramvaja vozili su tako sporo da su ljudi mogli posuti cvećem ono mesto na kojem je bio ubijen Aleksandar, kralj Jugoslavije.“

Ekskluzivno

Sloboda se ne osvaja ropskom poslušnošću…

Objavljujemo odlomke iz knjige Radoslava Laleta Pavlovića „Aleksandar Prvi Karađorđević“, koja će se uskoro (u izdanju Zavoda za udžbenike iz Beograda) pojaviti pred čitaocima

Palata Ahileon, u daljini stari grad Krf, iza palate izdužio se raskošan park sa visokim čempresima. Na čelu parka stražari ogromna Ahilova statua sa štitom i teškim grčkim kopljem. Niz brdo ustalasano tamno more izbodeno kapima kiše.

Na zidu palate je veliki crveni krst, medicinsko osoblje žuri tremom i peristilom, oporavljeni ranjenici, lekari, tihe i brižne časne sestre sa zavojima, lekovima..

Uzbrdicom ka palati brekće mali kamion sa francuskim vojnim obeležjima, zastaje pred kapijom parka, pozadi na šljunak skoči Stanislav, popravi uniformu, priđe brkatom vozaču, govori se francuski.

STANISLAV: Hvala, generale.

VOZAČ: Nema na čemu maršale.

Mahne i ode.

Palata, Stanislav iz džepa izvadi zlatni lanac sa drvenim krstom i uđe u bolnicu.

Freske u stilu klasicizma slikaju prizore iz grčke mitologije, hodnici sobe pune ranjenika, široko stepenište koje vodi na gornji sprat, kraj stočića u prizemlju francuski podoficir.

STANISLAV: Dobar dan, tražim poručnika Marića.

Podoficir lista knjigu, traži, Stanislav se premešta sa noge na nogu.

Pantelija Marić.

 

PODOFICIR: Pantel? Sestra Margarita brine o njemu, a ona je, nema je sad. Poslednja soba na kraju. Imate li kakav dokument?

Stanislav iz džepa vadi vojnu knjižicu.

Kako je poručnik?

Podoficir gleda po gužvi u foajeu.

PODOFICIR: Pitajte pukovnika, doktor Morijak.

Stanislav stoji pred onižim, punim čovekom oko četrdeset godina starim ispod mantila mu se vide pantalone sa širitom i konjičke čizme, sa užurbanim zanimanjem gleda oficira pred sobom.

MORIJAK: Šta ste vi ranjeniku, gospodine poručniče?

Stanislav klimne glavom.

STANISLAV: Shvatam, hvala.

MORIJAK: On je divan momak, ima ovde najbolju negu. Došli ste na vreme, biće on, tu, još dan-dva.

Raširi ruke, ode. Stanisav tiho hukne, povuče bluzu nadole, okrene se ka hodniku koji vodi u sobe. Foajeom prolazi časna sestra u plavoj mantiji sa belom kapom, prelepog lica, drži u ruci gusku prekrivenu gazom.

PODOFICIR: Sestro Margarita, gospodin traži poručnika Pantela.

Sestra stane, pogleda Stanislava, pogled joj se stuži, klimne glavom, pođe, Stanislav za njom.

Idu hodnikom. Govori se francuski.

STANISLAV: Kako je moj prijatelj?

Margarita ga pogleda u hodu, živog oka.

MARGARITA: On je dobro, mlad je, mladi se brzo oporavljaju. Bog je milostiv.

Soba sa šest ranjenika, na krevetu preko puta prozora leži Pantelija jako bled, ruku poleglih uz telo, jastuk uzdignut da vidi vrhove čempresa i tanku liniju mora.

Stanislav tiho uđe za Margaritom, Pantelija ga ugleda, na usnama mu se pojavi radost. Pruži polako levu ruku.

PANTELIJA: Stanislav? Bando stara, Staša mi je rekao da si na ostrvu. Izvini što ne mogu da ustanem, rana još nije zarasla. Namučio sam se na brodu, kad smo se vozili ovamo. Ne volim more. Eh, baš si me obradovao.

Margarita podiže jastuk, pomera zavesu, učvršćuje krevet, pokriva vrhove prstiju, skloni mu pramen oznojene kose sa čela.

Ovo je Stanislav, drug iz Beograda, on je regentov ađutant, ratnik od trinaeste godine, ni sam ne zna koliko jezika govori, ali je bandit, čist… da je rođen na moru bio bi gusar, takvi su moji drugovi.

Margarita ga gleda sa odobravanjem, Stanislav u čudu, upita tiho.

STANISLAV: Ona govori srpski?

PANTELIJA: Ne, ali razume, oseća o čemu pričam, ona je razumela svet do kraja i davno je sve oprostila. I meni je oprostila.

STANISLAV: Šta je tebi oprostila?

PANTELIJA: Što ne mogu da je zaštitim.

STANISLAV: Od čega ti da je zaštitiš?

PANTELIJA: Od života. Život je podlac. Znaš ti to.

Margarita mu stavi šaku na usta, on ućuti, miran.

MARGARITA: Mora da odmori.

Iznenađena pogleda ka prozoru, kiša je stala, kroz sive oblake gura se snažan zrak sunca, oboji zlatom Pantelijin krevet.

STANISLAV: Ćutaćemo. Časna reč.

Ona klimne glavom, obiđe još dva bolesnika i žurno izađe. Stanislav i Pantelija gledaju osunčani park.

Neobično mi je kad sija sunce. Ovde je divan park, znaš? Znaš. Da te odnesem u park?

Pantelija prošapće.

PANTELIJA: Neće dati. Doktor. Morijak.

STANISLAV: Da pitam?

Margarita žurno ide hodnikom, mimoilazi se sa sestrama, lekarima, priđe vratima iza stubova, izvadi ključ iz mantije, otključa, uđe u ostavu za lekove, zaključa, tu su još jedna vrata, otvori ih, unutra su složene bale čaršava i ćebadi, zatvori vrata, sedne na jednu balu, stavi lice u šake, iz nje provali plač.

Park palate Ahileon, peristil, Stanislav i tri francuska podoficira iznose krevet sa Pantelijom, na njegovom belom licu zadovoljstvo.

Park, na dnu kreveta sedi Stanislav, gleda čemprese.

STANISLAV: Ovo je sagradila carica Sisi, Švabica, žena ovog što nam pije krv, Franca Jozefa. Ubio je neki Italijan kad je imala 60 godina.

PANTELIJA: Znam. Ovde se sunčao nemački car onog dana kad su Srbi ubili Franca Ferdinanda, odavde je otišao u rat protiv nas. A mi smo bežeći od njega došli u njegovu kuću.

Peristilom uplašena žuri Margarita, ugleda krevet i Stanislava, umiri se, prilazi laganim korakom.

STANISLAV: Evo je ide, pss. Ne smem da govorim, ljuti se.

Margarita stoji i gazom briše Pantelijino oznojeno čelo, on je gleda sa osmehom srećnog čoveka.

Lep dan.

 

MARGARITA: Božjom voljom sviće i pada noć.

STANISLAV: Da donesem stolice?

MARGARITA: Morate pitati doktora.

STANISLAV: Pitao sam, rekao je služite se.

MARGARITA: Hoće li i Pantel kad ozdravi biti nevaljao kao vi?

Osunčani park, levo i desno uz krevet sede Margarita i Stanislav. Pantelija spava, Margarita gleda njegovo lice, govori šapatom.

Bog je milostiv, pomaže dobrima, a on je dobar. Odrasli ste u istom gradu?

 

STANISLAV: On je iz dela gde su same bašte, a ja sam odrastao uz rimsku tvrđavu. Zajedno smo pošli u vojnu akademiju. Ovo nam je treći rat.

MARGARITA: A još ste deca.

Ćute, nad morem se mrgode oblaci. Zacvrkuću ptice…

Stalno priča o Beogradu. U njegovom kartonu piše da ima dva brata i sestru i žive roditelje.

Nakratko se nasmeši, Stanislav uzdahne.

STANISLAV: U ova tri rata, video sam, hiljade smrti, ali ništa me nije tako potreslo, kao, ovo, ovaj park.

Ćute. Margarita gleda Pantelijino usnulo lice.

MARGARITA: Od kako sam obukla ovu odeću, pokajala sam se samo jednom, kad sam ugledala njega. Bog je veliki, njemu će vratiti zdravlje a meni oprostiti moje kajanje.

STANISLAV: Moram nazad u kamp, pozvaću vojnike da ga vratimo u sobu.

MARGARITA: Ja ću to, vi samo idite, dugo nije ovako spavao, bez bola.

STANISLAV: Doći ću ja sutra.

MARGARITA: Bog neka vas čuva gospodine poručniče.

Kiša, regentov auto, vozač, Draškić, regent i Stanislav, gardista na stepeniku, svi u kabanicama.

Auto staje ispred palate Ahileon. Kiša prelazi u pljusak, regent ostavlja kabanicu u autu, žurno ide ka ulazu u palatu, na ulazu pod tremom stoje doktor Morijak i maršal dvora Ostojić. Morijak pozdravi vojnički, Aleksandar pruži ruku, govore francuski.

MORIJAK: Dobro došli.

ALEKSANDAR: Hteo bih da prvo obiđem ranjenike savezničkih vojski. To je u redu? Stanislav za mnom.

Uđe u Ahileon, Morijak za njim.

Aleksandar ide hodnikom sa svitom.

Sad ćemo da obiđemo naše momke. Krakov je slobodan da ode kod svog prijatelja.

Ulazi u sobu sa ranjenicima, kroz prozor sobe prostre se sunčev zrak.

Stanislav sa tri vojnika iznosi Pantelijin krevet u osunčani park.

Park. Stanislav sedi kraj kreveta, Margarita iz gaze cedi vodu na Pantelijine usne, stavi mu ruku na čelo. Stanislav prošapće na francuskom.

STANISLAV: Da pozovem sveštenika?

U Margaritinim očima blesne ljutnja.

MARGARITA: Zašto? Bog je milostiv, ustaće on, vratiće se kući, kako smete da ne verujete u to?

Stanislav otćuti, gleda svoje dlanove položene na kolena.

Peristilom ide Aleksandar u pratnji Draškića i Ostojića, Stanislav čuje korake, okrene se, Aleksandar sretne tužni pogled, digne ruku, pratnja stane, sam se spusti, Stanislav ustane, Pantelija otvori oči, ugleda regenta, nasmeši se.

PANTELIJA: Visočanstvo, oprostite što ne mogu da ustanem, šrapnel me je, po stomaku.

ALEKSANDAR: Polako, ustaćeš.

PANTELIJA: Ja se nadam ako Bog da, da se vratim u četu do Vaskrsa.

Aleksandar pogleda Margaritu i njenu lepotu.

ALEKSANDAR: Smem li da sednem?

Margarita klimne glavom, Aleksandar sedne, osvrne se oko sebe, prvi put osmotri park i statuu Ahilovu. Stanislav stane više Pantelijine glave, ovaj bi nešto da ga pita, Stanislav sagne glavu do njegovih usana.

PANTELIJA: Ko je ovaj čovek u uniformi pukovnika što sedi kraj mene?

Stanislav se nasmeši, ugrize za usnu.

STANISLAV: To je, jedan naš prijatelj, iz Beograda.

PANTELIJA: Beograda? U Beogradu smo? Opet smo zajedno, mislio sam od ovog drveća da su čempresi i da smo na moru, zaboravio sam kako je naša kuća lepa… Margarita…

Periferija Beograda, godina 1916, kuća sa dvorištem punim voćki i cveća, Pantelija u oficirskim pantalonama i čizmama, bela košulja blista, drži Margaritu za ruku: ona u odeći redovnice bez kape, raspletene kose.

Ovo je cveće majka zasadila, one livade, onaj vinograd, to je naše, voćke sam sam kalemio, tamo smo se mi kadeti mačevali, ovuda jure potoci kad su kiše, kao male reke teku u Dunav, ono su moji roditelji, moja sestra Dragojla, ona je lepa kao ti, nije se još udavala..

Pred srpskom građanskom kućom s kraja 19. veka stoje roditelji, devojka od sedamnaestak godina čedne lepote i dva vitka mladića u uniformama srpske vojske sa ordenjem na prsima.

… o hvalim te Bože, braća su se vratila iz rata, nešto su se umudrili, ćute.

Pantelija i Margarita stoje kraj cvetne aleje, Margarita se nagne da pomiriše cvet, roditelji stoje sa Dragojlom, gledaju ih.

OTAC: Ko je ona sine?

DRAGOJLA: Ona je neka dobra, sigurno je valjala našem Panteliji u tuđem svetu, pa je poveo da joj pokaže kako je lepa naša Srbija..

Pantelija kao da je čuo sestrine reči, okrene se ka njoj i široko nasmeši.

Park palate Ahileon, na krevetu leži Pantelija, na njegovom lepom licu nema života, samo zaleđeni osmeh sreće. Margarita drži Pantelijinu ruku, gleda osmeh, niz nemo lice joj teku suze, Stanislav na čas zacvili, savlada se.

Regent ustane, klekne kraj kreveta na desno koleno, Stanislav ga sledi, gore na peristilu klekne i svita, regent i Stanislav govore tiho.

„Upokoji gospode dušu usnulog sluge Pantelije i oprosti mu sva sagrešenja voljna i nevoljna i daruj mu carstvo nebesko. Amin.“

Ustanu, regent se prekrsti i ode na peristil, Stanislav iz džepa bluze izvadi zlatan lanac sa krstom od tisovine, stavi ga u otvorenu levu Pantelijinu šaku, ode šljunkovitom stazom. Ostane Margarita, u svojim malim šakama drži dlan Pantelijine desne ruke. Počnu da dobuju kapi kiše.

Litica nad modrosivim morem, manastir sa nebeskoplavom crkvenom kupolom, beo kao mleko, pod njim rajska plaža i strme stene.

Manastirski plato, zimzeleno drveće, uz ogradu preko puta crkve stoje dva kapetana i jedan major u uniformama srpske vojske. Puše u tišini.

Na plato se žurno penje regent, u pratnji samo Draškić. Oficiri se zgledaju, pogase cigarete, Aleksandar otvori vrata i uđe u crkvu, Draškić stane uz zid.

Oficiri ga podsmešljivo posmatraju.

Unutrašnjost crkve, ikona zaštitnice Device Marije, gore sveće i kandila, na uzvišenju pred ikonostasom do kog se ide preko dva stepenika kleči Dragutin Dimitrijević; jaka pleća, nagnuta proćelava glava, oči sklopljene. Monahinja u sivoj odori nečujno menja dogorele sveće.

Aleksandar na vratima, prekrsti se, tiho i pažljivo sedne u prvi red.

Pred crkvom na platou Draškić i tri oficira. Oficiri razgovaraju, najglasniji je plavokosi kapetan.

PETROVIĆ: Došao Nosonja tobože samo u pratnji Draškića, a pred manastirom ga čeka pedeset gardista. Sto?

Draškić gleda, ćuti.

Pričaju ljudi da mu je pola muškosti ostalo u Lješu. Tako kažu. Gospodine pukovniče, oprostite, vi čuvate regenta ili mu kad se vozi autom na krivini zanosite preostale elemente?

Sva trojica se iskreno nasmeju. Draškić govori tiho.

DRAŠKIĆ: Sad mi se lepo izvinite gospodine kapetane. Morali ste da pazite šta govorite Petroviću

PETROVIĆ: Da? A ako se ne izvinim?

DRAŠKIĆ: Išamaraću vas.

PETROVIĆ: A ja ću pucati u vas.

DRAŠKIĆ: Kad budete pucali znajte da pucate u svoju majku i sve najmilije. Imam četiri rođena brata i šestoro braće od strica, ubite me i oni će izvršiti istragu nad Petrovićima.

PETROVIĆ: Uh, uplašio sam se joj.

DRAŠKIĆ: Pucajte ili mi se izvinite.

PETROVIĆ: Jedi govna Draškiću.

Draškić iskorači, pukne težak šamar, oficiri zatečeni, kapetan se sapliće unazad prema ogradi rukama hvatajući vazduh. Major izvadi pištolj, uperi ga Draškiću u prsa, i dalje nema vike.

DRAŠKIĆ: Napred Miletiću, jednim hicem ubi oba svoja sina.

Umeša se drugi kapetan.

KAPETAN: Gospodo, ovo je ružno i besmisleno, majore molim vas.

Major vrati pištolj u futrolu, Draškić pokazuje rukom prema crkvi.

DRAŠKIĆ: Onaj tamo je vrhovni komandant. Ja sam bio u „Crnoj ruci“, zakleo sam se onda kad vi još niste bili ni kadeti, da ćemo da dignemo Srbiju, a ne da je udavimo. U to se nisam zakleo.

 

Stane levo od ulaza u crkvu, ćuti odsutan. Plavokosi kapetan drži šaku na vrelom obrazu.

Crkva Device Marije, Apis ustane, ugleda Aleksandra, na njegovom licu se ne vidi nikakva promena, pođe ka izlazu iz crkve.

ALEKSANDAR: Gospodine Dimitrijeviću moramo da razgovaramo.

APIS: Kad moramo, razgovarajmo.

ALEKSANDAR: Podno manastira je lepa plaža.

APIS: Znam.

Paleokastrica, plaža, stoje Aleksandar i Apis, zagledani u more.

Gore na steni stoji Draškić, nekoliko metara od njega major i dva kapetana, plavom kapetanu otečen obraz.

ALEKSANDAR: Gospodine Dimitrijeviću, mesto vojnog atašea u Britaniji je odličan način da se razreši naš odnos.

APIS: Prešli ste toliki put da mi to kažete? Promenili ste se, odrasli, ne mogu da prepoznam onog dečaka čijeg smo oca doveli na presto Srbije.

ALEKSANDAR: Mog oca je dovela Skupština.

Apis se široko, grleno nasmeje.

APIS: Bilo bi zanimljivo videti šta bi se desilo uvaženim poslanicima da su odbili naš zahtev.

Aleksandar ga gleda, pravog pogleda, susretnu im se oči.

ALEKSANDAR: Vas se ljudi plaše, plaši vas se i moj otac. Kad je hteo da postavi maršala dvora i ordonanse koji nisu bili iz organizacije „Crna ruka“ vi ste pocepali ukaz. Bili ste major onda.

APIS: Ne sećam se. Ako je istina, dobro sam uradio.

ALEKSANDAR: Moj otac slovi za hrabrog čoveka, tukao se u Legiji stranaca, učestvovao u Hercegovačkom ustanku, ali vas se bojao i sklanjao vam se s puta.

„Jesi li čuo šta kaže gospodin Dimitrijević, čuo si…?“ govorio mi je. Ali, dok sam ja živ oficiri neće voditi politiku u Srbiji.

APIS: Zar ne vidite kako se sve menja na naše oči? Srušile su se velike građevine, Osmansko i Austrougarsko carstvo. Još juče to um nije mogao da zamisli. Mi menjamo svet, izvlačimo cigle iz temelja tih građevina. Kako na nas možete da gledate kao na oficire koji primaju plate, nadaju se unapređenju, preskaču preko leđa svojih kolega, raduju se službi u Britaniji?

Kiša neprestano sitno pršti, oni ne obraćaju pažnju.

ALEKSANDAR: Ko ste vi Dragutine Dimitrijeviću da palite vatru u ime Srbije, njoj iza leđa? Zbog ubistva nadvojvode carevina je napala Srbiju, vi, vi ste jedan, neodgovoran stvor.

Apis se nasmeje, s visine.

APIS: Načelnik austrougarskog štaba baron Konrad Fon Hecendorf je od cara tražio dozvolu za preventivni napad na Srbiju 1906, 1908, 1909, 1912, 1913, i u maju 1914, pre atentata. Samo u godini 1913. tražio je preventivni rat dvadeset pet puta.

ALEKSANDAR: I vi ste mu onda pomogli da ne traži više nego da napadne? Jeste li im uslugu učinili nehotice ili kao prijatelj?

Apis ga gleda, ozbiljan.

APIS: Sloboda se ne osvaja ropskom poslušnošću, vaš predak Karađorđe uzeo je slobodu na sablju. Da je u vama preteklo njegove krvi ne bismo stajali ovde kao beskućnici nego biste vi na vreme naredili napad na Bugare, ne biste čekali da nam zabodu nož u leđa u času dok se bijemo i sa Nemcima i Austrijancima. Vi ste nas upropastili, visočanstvo.

Apis pali cigaretu, vetar davi plamen šibice.

ALEKSANDAR: Ili ćete vi mene kao podređeni slušati ili…

APIS: Ili šta? Dovešćemo nekog engleskog princa za kralja Srbije, oni izgledaju pristojno i uzdržani su. To je evropsko rešenje. Grčku vodi danska dinastija Gliksburg, Bugarsku austrijski Koburzi, Rumuniju nemački Zingmartingeni.

Kiša se pojača.

ALEKSANDAR: Ja sam se vama divio gospodine Dimitrijeviću, zato što vas nisam poznavao. Plašio sam vas se i divio vam se.

Apis ga podrugljivo pogleda.

I sad, ja se divim vašoj ličnosti i vašoj volji i moći da menjate svet. Ali Srbija ne sme da učestvuje u toj promeni sveta ako želi da postoji, u to sam siguran, kao što sam siguran da će vaša smrt biti dostojna junaka.

Drhti mu donja usna, Apis se grleno nasmeje.

APIS: Vi to nećete dočekati.

ALEKSANDAR: I ako dočekam neću biti veseo zbog toga. Velika je nesreća za jednu vojsku kad Vrhovni komandant mora da se obračuna sa svojim oficirima ili oni sa njim. Tom obračunu se može radovati samo bolestan um.

Okrene se i ode uzbrdo prema Draškiću, Apis ostane na žalu sa cigaretom u ruci.

 

KRALJ ALEKSANDAR I KARAĐORĐEVIĆ

Kralj Aleksandar I Karađorđević rođen je 1888. godine u Cetinju u vladarskom dvoru njegovog dede po majci knjaza Nikole Petrovića. Direktni je potomak Karađorđa, a njegovi preci su i Sveti Petar Cetinjski i pesnik i vladika Petar II Petrović Njegoš. Školovao se u Ženevi, a zatim je školovanje nastavio u Petrogradu.
Sa petnaest godina Aleksandar je postao redov, a sa dvadeset šest komandant celokupne srpske vojske. Na početku Balkanskih ratova imenovan je za komandanta Prve srpske armije, koja je odigrala ključnu ulogu u Kumanovskoj bici, sa kojom je izvojevao pobede u Balkanskim ratovima.
U predahu između Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, kralj Petar je 24. juna 1914. godine potpisao ukaz da se zbog starosti i bolesti povlači i da njegov sin Aleksandar preuzima regentske dužnosti i kraljevske obaveze.
Nametnuti rat sa Austrougarskom, posle Sarajevskog atentata, koji je započeo u leto 1914. godine, teške i pobedonosne bitke na Ceru, Kolubari i prilikom odbrane Beograda povećale su ratnički ugled regenta Aleksandra, stalno prisutnog na frontu. Krajem 1915. godine povlači se sa svojom vojskom preko Crne Gore i Albanije i dospeva na Krf. U to vreme zaoštrili su se njegovi odnosi sa „Crnom rukom“, što se završilo hapšenjem Dragutina Dimitrijevića Apisa i nekih njegovih saradnika, suđenjem i potom streljanjem pomenutog.
Predvodio je srpsku vojsku koja je 1. septembra 1918. godine krenula u proboj Solunskog fronta, oslobodila Srbiju i delove Austrougarske, kasnije pripojene jugoslovenskoj državi.
Bio je glavni arhitekta novonastale države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Posle smrti kralja Petra, on je u novembru 1921. krunisan za kralja nove države, a naredne godine venčao se s rumunskom princezom Marijom, koja mu je rodila sinove Petra, Tomislava i Andreja, i s kojom je živeo u skladnom braku.
Nova država prolazila je kroz velike krize. Iako su dve stare srpske države Srbija i Crna Gora u novu državnu zajednicu ugradile svoj suverenitet, rano se pokazalo da njeni narodi – Hrvati i Slovenci – ne žele da žive u toj državi. Kralj Aleksandar bio je jedan od najvatrenijih sledbenika jugoslovenske ideje, a novu državu pokušavao je da spasava i zavođenjem diktature.
Uz podršku tajnih službi Italije, Nemačke, možda i još nekih zemalja, ubijen je prilikom posete Francuskoj 9. oktobra 1934. godine. Atentat su organizovali zajedno hrvatski ustaški i bugarski VMRO teroristi, ubio ga je Bugarin Vlado Černozemski.

[/restrictedarea]