Почетна / Култура / Неугасла харизма Николе Милошевића

Неугасла харизма Николе Милошевића

СЕЋАЊЕ НА ИСТАКНУТОГ СРПСКОГ ФИЛОЗОФА И ПИСЦА

У каменим контурама његовог лика можемо потражити онај велики печат духа који – како је тврдо веровала Исидора Секулић – заувек остаје на материји

Плочу са барељефом Николе Милошевића, писца великог броја филозофских, књижевнотеоријских и херменеутичких књига и студија, изузетног и неупоредивог беседника, ангажованог и критичког интелектуалца демократске и либералне оријентације, академика и вишедеценијског председника Задужбине Милоша Црњанског, открио је прошле недеље у Београду (Невесињска 13) председник поменуте задужбине проф. др Мило Ломпар.
Том приликом, у беседи, Ломпар је казао: „У овом часу, док откривамо плочу са ликом Николе Милошевића, кроз сиве и ниске облаке прогревају сунчеви зраци. То као да је у дослуху са Његошевим стихом: ’Јунаку се често путах хоће/ ведро небо насмијат грохотом‘, У том стиху насмијат не значи подсмехнути него поздравити јунака: као да сунчани зраци поздрављају појављивање каменог лика великог јунака наше интелектуалне и јавне позорнице у другој половини XX века. Ко још то чини?
„Када је Друга књига Сеоба била сумњичена за традиционализам и мали уметнички домет, када је њен писац још био у емиграцији – у 1964. години – појавила се студија Николе Милошевића која је на потпуно нов начин одредила уметничко значење великог романа Црњанског. Њен домашај је био такав да му је Црњански, иначе неповерљив и према онима које је познавао, написао писмо у којем је оценио да је Никола Милошевић потпуно нова и неупоредива појава међу нашим проучаваоцима књижевности. Та оцена се показала као савршено тачна.
„Када се Црњански вратио у Београд и први пут – после 32 године – изашао пред публику, тј. пред 1100 људи у препуној сали Коларчевог народног универзитета, његово дело је представљао Никола Милошевић, који не само да је потом написао и прву књигу о Црњанском него је први у њему именовао највећег прозног писца српске књижевности. И та се оцена показала као савршено тачна. Он је, дакле, интелектуално и морално, огласио повратак Милоша Црњанског у српску књижевност. Отуд смо сматрали да нема ничег природнијег него да Милош Црњански – симболички, вишеструком делатношћу Задужбине која чува његова духовна и морална права и опредељења – подигне барељеф Николи Милошевићу, који је 27 година био председник Задужбине.
„Премда је становао на више београдских адреса, одлучили смо се за ову адресу: Невесињска 13. Зашто? Због ненаметљивог одзива на херцеговачко порекло по оцу? Због побуњеничког смисла невесињске пушке, јер је наш професор разносио дух интелектуалне и моралне побуне? Полазивши са овог места, Никола Милошевић је деценијама корачао дуж београдских улица ка својим студентима, ка бројним слушаоцима који су га пратили са места на место, у свом карактеристичном сивом капуту, са проседом косом која се знала вијорити на београдском ветру, као живи дух наше интелектуалне радозналости, као отелотворено искупљење за много тога што нисмо прочитали, проучили, разумели и били одважни да кажемо: и када све то нисмо знали или смели, он је био неко ко зна и сме.
„У чему је био његов значај? Интелектуални – огледао се у подручју филозофије, књижевности, историје идеја; морални – препознавао се у заступању демократских уверења у комунизму, у критици комунизма, у посткомунизму; педагошки – неисказан, али показиван кроз егзистенцијални позив младим људима да слободно мисле; усамљенички – веома важан за наше време, у којем се лажно оцртавају елите комунистичке епохе, јер он никада није припадао ниједној од владајућих и вечитих елита – комитетских или академијских – у нашем друштву: ни у време комунизма, ни у посткомунизму. Отуд у каменим контурама његовог лика можемо потражити онај велики печат духа који – како је тврдо веровала Исидора Секулић – „заувек остаје на материји.“

Пред поштоваоцима дела Николе Милошевића, међу којима су били чланови његове породице (супруга Сенка и син Душан), академици Коста Чавошки и Данило Баста, професори универзитета Драган Стојановић и Радомир Ђорђевић, познати интелектуалци Зоран Аврамовић и Драгољуб Којчић, политичари Санда Рашковић Ивић и Бошко Обрадовић, проф. др Мило Ломпар је у петак 23. октобра 2015. године, у подне, открио плочу са барељефом Николе Милошевића – рад академског вајара Љубише Манчића. Плоча се налази на улазу зграде у Невесињској 13, на општини Врачар (у непосредној близини Каленића пијаце).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *