Почетна / Култура / Сви би у Москву, зар не?

Сви би у Москву, зар не?

ПОВОДОМ ПРЕДСТАВЉАЊА СРБИЈЕ И СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТи НА 28. МЕЂУНАРОДНОМ САЈМУ КЊИГА У МОСКВИ

Пише Никола Маринковић

Критике из редова домаћих издавача, Жалба УКС-а и  незадовољство писаца ових дана прерастају у мали медијски рат, и чине да се догађај обликован као „национални успех” открива као стварни успех лобија одређене групе која је монополизовала право на репрезентовање наше књижевности. Ове оптужбе у ширем контексту подразумевају и фаворизовање одређеног поетичко-идеолошког светоназора, па би зато требало изнети неколико запажања која, надамо се, могу бити од помоћи за изгледнију  будућност наше културе

Наслов овога текста неупућеног читаоца може довести у заблуду. Откуд то да у Србији „на европском путу“ посета Москви буде ствар престижа и жеље? Који су то људи које, уместо на Запад, министар испраћа на Исток под варљивим светлом медија? Не, они нису падобранци (јер не иду на војну вежбу), али нису ни „обична сорта“ – у питању су писци. Наиме, чак је и „Курир“ пренео вест да је Србија специјални гост овогодишњег, јубиларног Сајма књига у Москви (2-6. септембар), да је оставила запажен утисак, а други су пренели, нимало небитно, да је штанд Србије лично посетио Сергеј Наришкин, председник Државне думе Руске Федерације, једно од лица са бриселског црног списка.

И руски (пропагандни) медији посветили су озбиљну пажњу српском штанду. Поред већ познате агенције „Спутњик“, и портал „Руска реч“ је пажљиво преносио вести са Сајма, урадивши и врло озбиљан интервју са Васом Павковићем, нашим угледним песником и књижевним критичарем, што се ретко дешава и у Србији. Очигледно је да је овај догађај од националног значаја за нас истовремено битан и за културну политику Русије. Наша страна одужила се позивницом да Русија буде гост нашег Сајма књига, а по његовом завршетку Музеј историје Југославије ће бити домаћин изузетно квалитетне изложбе руске авангарде. Овако интензивна институционална културна размена између Србије и Русије показује да је специјални статус Србије на Сајму књига у Москви део процеса релативизовања културног престижа Запада на овим просторима и повратка Русије на позиције које је заузимала од настанка модерне српске државе па све до распада СФРЈ. За очекивати је било да ће, као резултат промишљене културне политике (руске или српске?), наши представници договорити нове преводе српске књижевности на руски језик, а, како је изјавио Ласло Блашковић, в.д. управника Народне библиотеке Србије, у плану је и отварање Српског културног центра у Москви.

[restrictedarea]

ЈЕДНИМА ПАРЕ, ДРУГИМА – САВЕТ

Идиличну слику ипак кваре дисонантни тонови. У саопштењу од 3. септембра, када је одлазак у Русију већ био вест, председник УКС Радомир Андрић оштро је критиковао избор писаца који репрезентују српску књижевност, рекавши да је „више него чудно што су на пут отишли само аутори који су чланови Српског књижевног друштва и ПЕН центра“, те да „гости Русије нису права слика српске књижевности“. Министарство културе и информисања лаконски је одговорило на оптужбе, саветујући УКС да се директно обрати (испоставља се) конкурентским „струковним удружењима“, те да „Само кроз синергијски наступ и дефинисање заједничког циља српска књижевност може адекватно да се представи у свету.“ Да би нагласило позицију моћи, Министарство, свесно да егзистенција свих поменутих удружења зависи од новца које им додељује, у саопштењу наводи да удружења представљају „важан део цивилног сектора“. Радомир Андрић је у име УКС одговорио да Министарство дели „једнима паре а другима савет“ и по ко зна који пут поновио да је УКС угрожен, што је тужна судбина и СКЗ-а и Матице српске. Читаву полемику нису пропустиле „Е-новине“, које у свом свеобухватном ништитељском замаху, равном оном Радомира Константиновића у завршним поглављима Философије паланке, са подједнаким жаром исмевају и писце који су отишли и оне који су остали. Жалба УКС-а тако је произвела мали медијски рат, који од догађаја обликованог као национални успех твори успех лобија одређене групе која је монополизовала право на репрезентовање наше књижевности. Ова оптужба у ширем контексту подразумева и фаворизовање одређеног поетичко-идеолошког светоназора, па би зато требало изнети неколико запажања која, надамо се, могу бити од помоћи за бољу будућност наше културе.

Руске државне институције, па и културне, раде готово искључиво са институцијама државе која је предмет интересовања. У том смислу, било је потпуно закономерно да се српска књижевност у Москви представи својим, у ширем смислу речи, модерним видом, јер је модерност, као нешто што се подразумева да припада Западу, део културне стратегије шире политичко-идеолошке парадигме у Србији. Писци традиционалније поетичке оријентације у оваквом механизму културне размене аутоматски не могу имати своје место. Ова бинарна опозиција, међутим, не важи ни за једну књижевност, па ни за српску, сем када се гледа из утилитаристичког, у овом случају идеолошког угла. Управо тај угао гледања и намеће мала полемика која се водила поводом Сајма књига у Москви. Питање репрезентативности српске књижевности је ипак сложеније.

ПРОБЛЕМАТИЧНИ КРИТЕРИЈУМИ

Дубоке везе српске и руске културе не подразумевају да се и даље морају истицати искључиво традиционални садржаји, јер се тако нападно подржава једна предрасуда да све што је модерно припада Западу, а све што је историјски превазиђено Истоку. Због тога је и потребно да се српска и руска књижевност међусобно упознају у модерном, савременом виду, иначе ће штета бити ненадокнадива. Пошто би истовремено требало очувати и стално присуство традиционално-историјских садржаја, једини начин да се колико-толико приближимо идеалу поуздане репрезентативности, што је у савременој књижевности готово утопистичка замисао, је да се вратимо критеријуму естетске вредности. Из тог угла, критеријум којим су бирани писци који би требало да иду у Москву није добар, јер заступљеност у преводима за руско тржиште не значи нужно да је у питању оно најквалитетније што српска књижевност може да пружи. Са друге стране, ни критеријум по којем би у својеврсну српску књижевну репрезентацију требало позивати представнике свих „клубова“, а који својом логиком подсећа на „Титов кључ“, такође није добар, јер уместо квалитета у први план ставља припадност одређеној фракцији, што неминовно има и непожељну идеолошко-политичку тежину. Зато не можемо рећи да је избор писаца који су отишли у Москву лош или нерепрезентативан, он, једноставно, није довољан. Иако, понављамо, репрезентативност једне модерне књижевности није могућа у потпуности, потребно је што је више могуће приближити се том циљу, и због тога се одговорном задатку будућих српских књижевних „репрезентација“ мора знатно озбиљније приступити, уколико је заиста циљ представљање српске књижевности као поетички хетерогене и богате књижевности.

…И ПРОБЛЕМАТИЧНИ ОДГОВОРИ

Одговором Министарства културе, међутим, не смеју бити задовољна ни „победничка“, ни „губитничка“ удружења у овом случају. Јер, ако су удружења писаца битан део „цивилног сектора“, то онда значи да су она пред властима у истој равни као нпр. невладине организације за заштиту животиња, удружења пчелара или студентске организације. Сви они заједно могу предлагати одређене пројекте, а Министарство ће, сходно владајућој идеологији, додељивати новац. На тај начин се политички императив да Европа нема алтернативу српским писцима и уметницима испоставља као ултиматум између Европе или смрти, јер ако сви равноправно конкуришу пред Министарством за средства за опстанак не би требало много мудрости да се погоди ко ће их добити и по којем критеријуму.

У светлу овакве политике Министарства, ругалачко прегнуће „Е-новина“ потпуно је закономерно. Оно је опомињуће упутство да нико није довољно подобан да макар и за тренутак изађе из нечасне игре која нам је свима наметнута. Идеологији и систему транснационалног капитала ниједна квалитетна књижевност није битна сем као инструмент пропаганде. Читава историја модерне лирике то показује, и верујемо да су тога сви свесни, колико год то сазнање потискивали у свакодневној борби за опстанак. Ту се, заправо, крије главна опасност, која се нашим наступом у Москви појавила раме уз раме са приликом која се пружа.

Да ли ће међусобним размирицама, политичко-идеолошким скривеним забранама и другим механизмима моћи нарастајућа српско-руска културна размена добити судбину српско-руске економске размене: одлична прилика која никако да се реализује? Ова могућност, ако једина одговорност и даље остане на институцијама „европске Србије“, чини се прилично реална. Једини начин да се она спречи је да се српски писци заиста удруже, али не у име „старјештва“, императива Министарства, српства или европејства, модерности или традиционализма, већ у име саме књижевности. Ако је капитализам на почетку двадесет првог века структурно сличан ономе са почетка деветнаестог (како пише Тома Пикети), тешко да ће књижевност у таквом систему имати различиту улогу. Непотребна као непрофитна животариће, а и писци са њом, на апсолутној друштвеној маргини, срећна ако јој са господарског стола падне покоја мрвица на под. Чувена Андрићева реченица:„Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо“ оствариће се у језивој изобличености – прво ће умрети тзв. традиционалистички књижевници, а после њих и модернистички, јер чему књижевност ако не доноси новац?

Пут којим идемо води у тамни вилајет: ко не прихвати игру службе глобализму кајаће се, ко прихвати кајаће се мало касније. Да ли ће у тој суморној будућности бити битно ко је ишао у Москву 2015. године?

Реч издавача – Жалосно и недолично

Удружење издавача и књижара Србије скреће пажњу јавности да су управо завршени наступи Републике Србије на сајмовима књига у Пекингу и Москви који су обележени многим мањкавостима, тиме и пропуштене велике прилике за представљање наше културе у иностранству.

Како је могуће да се после прошлогодишњег одличног наступа Републике Кине на Сајму књига у Београду, када су на најбољи начин представљени кинеска традиција и култура на штанду од 1.000 квадратних метара, о наступу Републике Србије у Пекингу готово ништа не зна? Да ли је и зашто Република Србија на Сајму књига у Пекингу, уместо као земља почасни гост, била представљена као нечији промотор? Ко је путовао у Пекинг и у чије име? Све су ово питања која болно одзвањају свакоме коме је стало до унапређења односа између две пријатељске земље.

Жалостан је утисак да је поред толико важних и успешних институција, установа, факултета, удружења, аутора и издавача нашу земљу у Пекингу и Москви представио само узак круг одабраних, по свој прилици на основу чланства у једном удружењу. Да ли смо пропустили прилику да присуствујемо наступима Републике Србије у Русији и Кини, а уместо тога само видели представљање одређених чланова ПЕН центра и њихових пријатеља који су значајан део буџетских вишемилионских средстава уложили у сопствене дневнице и путовања? Тако смо уместо благовремено и квалитетно организованог наступа у Москви на нашем бледом штанду могли само да видимо сенку онога што је могло бити урађено.

Зато, и поред темељно организованих „пи-ар“ активности за домаћу јавност и доносиоце одлука, све је очигледније да су пропуштене две јединствене прилике за промовисање српске културе, језика, књижевности, стваралаштва, издаваштва, историје и традиције, и за изградњу снажнијих културних и економских веза са Русијом и Кином.

Како би се предупредили овакви проблеми, Удружење издавача и књижара Србије је благовремено, почетком ове године, покренуло иницијативу за формирање кооординационог тела, састављеног од представника репрезентативних удружења, које би пратило рад на припреми наступа Репбулике Србије на сајмовима књига у иностранству. Међутим, наш предлог није прихваћен. Сматрајући да представљање наше земље превазилази било које удружење или организацију, као и до сада, искрено стојимо на располагању за сарадњу и овога пута јавно позивамо све релевантне субјекте да се што пре интензивирају припреме за наступ на Сајму књига у Франкфурту 14. октобра.

Владан Вукосављевић, Градски секретар за културу Београда:

КО ЋЕ КОМЕ, АКО НЕ СВОЈ СВОМЕ! (ИЛИ – КАКО ТО РАДИ СРПСКИ ПЕН ЦЕНТАР)

Упркос релативно запаженим наступима неколицине српских писаца, утисак је да нисмо у довољној мери искористили прилику коју су нам домаћини свесрдно пружили. Наиме, штанд Србије се простирао на двеста педесет квадратних метара, а на њему је био изложен веома мали број књига, свега неколико десетина, а на инфо-пулту ни пропагандног материјала није било довољно

У Москви сам био на челу мале делегације наше земље, заједно са Зораном Аврамовићем, председником Одбора Београдског сајма књига и Вуком Вукићевићем, представником Удружења издавача Србије, а са циљем посете Московском сајму књига и уговарања детаља  око наступа Русије у својству земље почасног госта на предстојећем Београдском међународном сајму књига. У руској престоници  смо се састали са представником Департмана за културу  града Москве, и том приликом разговарали о организовању великих  манифестација планираних за следећу годину. Реч је о ,,Данима Москве“ у Београду и „Данима Београда“ у Москви. Иначе, реч је о програмима према уговору који су представници Београда и Москве потписали почетком јуна у Београду,  а обухвата различите сегменте сарадње између два града, међу којима је и култура. Врло сам задовољан резултатом ове посете. Очекујемо веома запажен наступ Русије на овогодишњем Сајму књига у Београду, као и интензивирање сарадње у области културе између Москве и Београда.

Што се тиче мојих личних утисака о наступу наших представника на овогодишњем Сајму књига у Москви, напоменуо бих надасве да је ово представљање у надлежности Министарства културе Србије, те да Секретаријат за културу града Београда није надлежан за његову организацију. Министарство културе је организацију овог наступа поверило ПЕН центру, те је он и одредио писце који су гостовали и били поредстављени у оквиру манифестације. Упркос релативно запаженим наступима неколицине српских писаца, мој лични утисак је да нисмо у довољној мери искористили прилику коју су нам домаћини свесрдно пружили. Наиме, штанд Србије се простирао на двеста педесет квадратних метара, а на њему је био изложен веома мали број књига, свега неколико десетина и сматрам да није било довољно ни пропагандног материјала на инфо-пулту.

За разлику од Ирана, који је такође имао статус почасног госта на Сајму књига у Москви, Србија није искористила све  потенцијале које су јој повлашћени статус и величина штанда омогућавали.Такође, чини ми се, да је у претежној мери ПЕН центар представио тзв ,,своје писце“, а да је московска публика била ускраћена за могућност да се на свеобухватан начин упозна са српском књижевном традицијом и продукцијом. Наравно, то је утисак посматрача, али изгледа да се слична ствар десила и у Пекингу на Сајму књига који је завршен непосредно пре почетка московског, где је Србија такође имала статус почасног госта. Нажалост, наша земља је и на овом Сајму представљена на веома скромном штанду и  оскудном презентацијом.То је још једна пропуштена прилика из разлога који мени нису сасвим познати  и у које нисам довољно упућен.

Према многим оценама, представљање и наступи Србије на међународним сајмовима књига  током протеклих година нису у погледу обима и квалитета  оно што Србија заиста може, и што има да понуди. О томе је и претходних година  много писано у медијима. Наравно да увек има незадовољних и да није лако усагласити све аспекте једног тако сложеног посла као што је наступ на Сајму књига, али чест је утисак да земље из региона,  а нарочито Словенија и Хрватска  у том смислу предњаче, супериорне су у односу на Србију, тако да би озбиљно требало порадити на томе да се ситуација промени.

На мене, а што је важније, на представнике руске стране најзначајнији утисак са нашег наступа оставила је презентација Првог дела капиталног пројекта Филолошког факултета у Београду, едиција  од тридесет књига. Наступ декана Филолошког факултета Александре Вранеш и професорке Наде Половине, као и одјек њиховог наступа пред званичницима и публиком учинио је да се осећамо поносно. Ова чињеница говори о претпоставци да Србија и те како има шта да понуди на међународним скуповима ове врсте,  и да је веома важно да наши будући наступи не буду оптерећени партикуларним интересима и поступцима.

Напомињем да нисам упознат са детаљима, финесама и проблемима у овој области и износим само свој лични увид.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *