Svi bi u Moskvu, zar ne?

POVODOM PREDSTAVLJANJA SRBIJE I SRPSKE KNJIŽEVNOSTi NA 28. MEĐUNARODNOM SAJMU KNJIGA U MOSKVI

Piše Nikola Marinković

Kritike iz redova domaćih izdavača, Žalba UKS-a i  nezadovoljstvo pisaca ovih dana prerastaju u mali medijski rat, i čine da se događaj oblikovan kao „nacionalni uspeh” otkriva kao stvarni uspeh lobija određene grupe koja je monopolizovala pravo na reprezentovanje naše književnosti. Ove optužbe u širem kontekstu podrazumevaju i favorizovanje određenog poetičko-ideološkog svetonazora, pa bi zato trebalo izneti nekoliko zapažanja koja, nadamo se, mogu biti od pomoći za izgledniju  budućnost naše kulture

Naslov ovoga teksta neupućenog čitaoca može dovesti u zabludu. Otkud to da u Srbiji „na evropskom putu“ poseta Moskvi bude stvar prestiža i želje? Koji su to ljudi koje, umesto na Zapad, ministar ispraća na Istok pod varljivim svetlom medija? Ne, oni nisu padobranci (jer ne idu na vojnu vežbu), ali nisu ni „obična sorta“ – u pitanju su pisci. Naime, čak je i „Kurir“ preneo vest da je Srbija specijalni gost ovogodišnjeg, jubilarnog Sajma knjiga u Moskvi (2-6. septembar), da je ostavila zapažen utisak, a drugi su preneli, nimalo nebitno, da je štand Srbije lično posetio Sergej Nariškin, predsednik Državne dume Ruske Federacije, jedno od lica sa briselskog crnog spiska.

I ruski (propagandni) mediji posvetili su ozbiljnu pažnju srpskom štandu. Pored već poznate agencije „Sputnjik“, i portal „Ruska reč“ je pažljivo prenosio vesti sa Sajma, uradivši i vrlo ozbiljan intervju sa Vasom Pavkovićem, našim uglednim pesnikom i književnim kritičarem, što se retko dešava i u Srbiji. Očigledno je da je ovaj događaj od nacionalnog značaja za nas istovremeno bitan i za kulturnu politiku Rusije. Naša strana odužila se pozivnicom da Rusija bude gost našeg Sajma knjiga, a po njegovom završetku Muzej istorije Jugoslavije će biti domaćin izuzetno kvalitetne izložbe ruske avangarde. Ovako intenzivna institucionalna kulturna razmena između Srbije i Rusije pokazuje da je specijalni status Srbije na Sajmu knjiga u Moskvi deo procesa relativizovanja kulturnog prestiža Zapada na ovim prostorima i povratka Rusije na pozicije koje je zauzimala od nastanka moderne srpske države pa sve do raspada SFRJ. Za očekivati je bilo da će, kao rezultat promišljene kulturne politike (ruske ili srpske?), naši predstavnici dogovoriti nove prevode srpske književnosti na ruski jezik, a, kako je izjavio Laslo Blašković, v.d. upravnika Narodne biblioteke Srbije, u planu je i otvaranje Srpskog kulturnog centra u Moskvi.

JEDNIMA PARE, DRUGIMA – SAVET

Idiličnu sliku ipak kvare disonantni tonovi. U saopštenju od 3. septembra, kada je odlazak u Rusiju već bio vest, predsednik UKS Radomir Andrić oštro je kritikovao izbor pisaca koji reprezentuju srpsku književnost, rekavši da je „više nego čudno što su na put otišli samo autori koji su članovi Srpskog književnog društva i PEN centra“, te da „gosti Rusije nisu prava slika srpske književnosti“. Ministarstvo kulture i informisanja lakonski je odgovorilo na optužbe, savetujući UKS da se direktno obrati (ispostavlja se) konkurentskim „strukovnim udruženjima“, te da „Samo kroz sinergijski nastup i definisanje zajedničkog cilja srpska književnost može adekvatno da se predstavi u svetu.“ Da bi naglasilo poziciju moći, Ministarstvo, svesno da egzistencija svih pomenutih udruženja zavisi od novca koje im dodeljuje, u saopštenju navodi da udruženja predstavljaju „važan deo civilnog sektora“. Radomir Andrić je u ime UKS odgovorio da Ministarstvo deli „jednima pare a drugima savet“ i po ko zna koji put ponovio da je UKS ugrožen, što je tužna sudbina i SKZ-a i Matice srpske. Čitavu polemiku nisu propustile „E-novine“, koje u svom sveobuhvatnom ništiteljskom zamahu, ravnom onom Radomira Konstantinovića u završnim poglavljima Filosofije palanke, sa podjednakim žarom ismevaju i pisce koji su otišli i one koji su ostali. Žalba UKS-a tako je proizvela mali medijski rat, koji od događaja oblikovanog kao nacionalni uspeh tvori uspeh lobija određene grupe koja je monopolizovala pravo na reprezentovanje naše književnosti. Ova optužba u širem kontekstu podrazumeva i favorizovanje određenog poetičko-ideološkog svetonazora, pa bi zato trebalo izneti nekoliko zapažanja koja, nadamo se, mogu biti od pomoći za bolju budućnost naše kulture.

Ruske državne institucije, pa i kulturne, rade gotovo isključivo sa institucijama države koja je predmet interesovanja. U tom smislu, bilo je potpuno zakonomerno da se srpska književnost u Moskvi predstavi svojim, u širem smislu reči, modernim vidom, jer je modernost, kao nešto što se podrazumeva da pripada Zapadu, deo kulturne strategije šire političko-ideološke paradigme u Srbiji. Pisci tradicionalnije poetičke orijentacije u ovakvom mehanizmu kulturne razmene automatski ne mogu imati svoje mesto. Ova binarna opozicija, međutim, ne važi ni za jednu književnost, pa ni za srpsku, sem kada se gleda iz utilitarističkog, u ovom slučaju ideološkog ugla. Upravo taj ugao gledanja i nameće mala polemika koja se vodila povodom Sajma knjiga u Moskvi. Pitanje reprezentativnosti srpske književnosti je ipak složenije.

PROBLEMATIČNI KRITERIJUMI

Duboke veze srpske i ruske kulture ne podrazumevaju da se i dalje moraju isticati isključivo tradicionalni sadržaji, jer se tako napadno podržava jedna predrasuda da sve što je moderno pripada Zapadu, a sve što je istorijski prevaziđeno Istoku. Zbog toga je i potrebno da se srpska i ruska književnost međusobno upoznaju u modernom, savremenom vidu, inače će šteta biti nenadoknadiva. Pošto bi istovremeno trebalo očuvati i stalno prisustvo tradicionalno-istorijskih sadržaja, jedini način da se koliko-toliko približimo idealu pouzdane reprezentativnosti, što je u savremenoj književnosti gotovo utopistička zamisao, je da se vratimo kriterijumu estetske vrednosti. Iz tog ugla, kriterijum kojim su birani pisci koji bi trebalo da idu u Moskvu nije dobar, jer zastupljenost u prevodima za rusko tržište ne znači nužno da je u pitanju ono najkvalitetnije što srpska književnost može da pruži. Sa druge strane, ni kriterijum po kojem bi u svojevrsnu srpsku književnu reprezentaciju trebalo pozivati predstavnike svih „klubova“, a koji svojom logikom podseća na „Titov ključ“, takođe nije dobar, jer umesto kvaliteta u prvi plan stavlja pripadnost određenoj frakciji, što neminovno ima i nepoželjnu ideološko-političku težinu. Zato ne možemo reći da je izbor pisaca koji su otišli u Moskvu loš ili nereprezentativan, on, jednostavno, nije dovoljan. Iako, ponavljamo, reprezentativnost jedne moderne književnosti nije moguća u potpunosti, potrebno je što je više moguće približiti se tom cilju, i zbog toga se odgovornom zadatku budućih srpskih književnih „reprezentacija“ mora znatno ozbiljnije pristupiti, ukoliko je zaista cilj predstavljanje srpske književnosti kao poetički heterogene i bogate književnosti.

…I PROBLEMATIČNI ODGOVORI

Odgovorom Ministarstva kulture, međutim, ne smeju biti zadovoljna ni „pobednička“, ni „gubitnička“ udruženja u ovom slučaju. Jer, ako su udruženja pisaca bitan deo „civilnog sektora“, to onda znači da su ona pred vlastima u istoj ravni kao npr. nevladine organizacije za zaštitu životinja, udruženja pčelara ili studentske organizacije. Svi oni zajedno mogu predlagati određene projekte, a Ministarstvo će, shodno vladajućoj ideologiji, dodeljivati novac. Na taj način se politički imperativ da Evropa nema alternativu srpskim piscima i umetnicima ispostavlja kao ultimatum između Evrope ili smrti, jer ako svi ravnopravno konkurišu pred Ministarstvom za sredstva za opstanak ne bi trebalo mnogo mudrosti da se pogodi ko će ih dobiti i po kojem kriterijumu.

U svetlu ovakve politike Ministarstva, rugalačko pregnuće „E-novina“ potpuno je zakonomerno. Ono je opominjuće uputstvo da niko nije dovoljno podoban da makar i za trenutak izađe iz nečasne igre koja nam je svima nametnuta. Ideologiji i sistemu transnacionalnog kapitala nijedna kvalitetna književnost nije bitna sem kao instrument propagande. Čitava istorija moderne lirike to pokazuje, i verujemo da su toga svi svesni, koliko god to saznanje potiskivali u svakodnevnoj borbi za opstanak. Tu se, zapravo, krije glavna opasnost, koja se našim nastupom u Moskvi pojavila rame uz rame sa prilikom koja se pruža.

Da li će međusobnim razmiricama, političko-ideološkim skrivenim zabranama i drugim mehanizmima moći narastajuća srpsko-ruska kulturna razmena dobiti sudbinu srpsko-ruske ekonomske razmene: odlična prilika koja nikako da se realizuje? Ova mogućnost, ako jedina odgovornost i dalje ostane na institucijama „evropske Srbije“, čini se prilično realna. Jedini način da se ona spreči je da se srpski pisci zaista udruže, ali ne u ime „starještva“, imperativa Ministarstva, srpstva ili evropejstva, modernosti ili tradicionalizma, već u ime same književnosti. Ako je kapitalizam na početku dvadeset prvog veka strukturno sličan onome sa početka devetnaestog (kako piše Toma Piketi), teško da će književnost u takvom sistemu imati različitu ulogu. Nepotrebna kao neprofitna životariće, a i pisci sa njom, na apsolutnoj društvenoj margini, srećna ako joj sa gospodarskog stola padne pokoja mrvica na pod. Čuvena Andrićeva rečenica:„Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo“ ostvariće se u jezivoj izobličenosti – prvo će umreti tzv. tradicionalistički književnici, a posle njih i modernistički, jer čemu književnost ako ne donosi novac?

Put kojim idemo vodi u tamni vilajet: ko ne prihvati igru službe globalizmu kajaće se, ko prihvati kajaće se malo kasnije. Da li će u toj sumornoj budućnosti biti bitno ko je išao u Moskvu 2015. godine?

Reč izdavača – Žalosno i nedolično

Udruženje izdavača i knjižara Srbije skreće pažnju javnosti da su upravo završeni nastupi Republike Srbije na sajmovima knjiga u Pekingu i Moskvi koji su obeleženi mnogim manjkavostima, time i propuštene velike prilike za predstavljanje naše kulture u inostranstvu.

Kako je moguće da se posle prošlogodišnjeg odličnog nastupa Republike Kine na Sajmu knjiga u Beogradu, kada su na najbolji način predstavljeni kineska tradicija i kultura na štandu od 1.000 kvadratnih metara, o nastupu Republike Srbije u Pekingu gotovo ništa ne zna? Da li je i zašto Republika Srbija na Sajmu knjiga u Pekingu, umesto kao zemlja počasni gost, bila predstavljena kao nečiji promotor? Ko je putovao u Peking i u čije ime? Sve su ovo pitanja koja bolno odzvanjaju svakome kome je stalo do unapređenja odnosa između dve prijateljske zemlje.

Žalostan je utisak da je pored toliko važnih i uspešnih institucija, ustanova, fakulteta, udruženja, autora i izdavača našu zemlju u Pekingu i Moskvi predstavio samo uzak krug odabranih, po svoj prilici na osnovu članstva u jednom udruženju. Da li smo propustili priliku da prisustvujemo nastupima Republike Srbije u Rusiji i Kini, a umesto toga samo videli predstavljanje određenih članova PEN centra i njihovih prijatelja koji su značajan deo budžetskih višemilionskih sredstava uložili u sopstvene dnevnice i putovanja? Tako smo umesto blagovremeno i kvalitetno organizovanog nastupa u Moskvi na našem bledom štandu mogli samo da vidimo senku onoga što je moglo biti urađeno.

Zato, i pored temeljno organizovanih „pi-ar“ aktivnosti za domaću javnost i donosioce odluka, sve je očiglednije da su propuštene dve jedinstvene prilike za promovisanje srpske kulture, jezika, književnosti, stvaralaštva, izdavaštva, istorije i tradicije, i za izgradnju snažnijih kulturnih i ekonomskih veza sa Rusijom i Kinom.

Kako bi se predupredili ovakvi problemi, Udruženje izdavača i knjižara Srbije je blagovremeno, početkom ove godine, pokrenulo inicijativu za formiranje kooordinacionog tela, sastavljenog od predstavnika reprezentativnih udruženja, koje bi pratilo rad na pripremi nastupa Repbulike Srbije na sajmovima knjiga u inostranstvu. Međutim, naš predlog nije prihvaćen. Smatrajući da predstavljanje naše zemlje prevazilazi bilo koje udruženje ili organizaciju, kao i do sada, iskreno stojimo na raspolaganju za saradnju i ovoga puta javno pozivamo sve relevantne subjekte da se što pre intenziviraju pripreme za nastup na Sajmu knjiga u Frankfurtu 14. oktobra.

Vladan Vukosavljević, Gradski sekretar za kulturu Beograda:

KO ĆE KOME, AKO NE SVOJ SVOME! (ILI – KAKO TO RADI SRPSKI PEN CENTAR)

Uprkos relativno zapaženim nastupima nekolicine srpskih pisaca, utisak je da nismo u dovoljnoj meri iskoristili priliku koju su nam domaćini svesrdno pružili. Naime, štand Srbije se prostirao na dvesta pedeset kvadratnih metara, a na njemu je bio izložen veoma mali broj knjiga, svega nekoliko desetina, a na info-pultu ni propagandnog materijala nije bilo dovoljno

U Moskvi sam bio na čelu male delegacije naše zemlje, zajedno sa Zoranom Avramovićem, predsednikom Odbora Beogradskog sajma knjiga i Vukom Vukićevićem, predstavnikom Udruženja izdavača Srbije, a sa ciljem posete Moskovskom sajmu knjiga i ugovaranja detalja  oko nastupa Rusije u svojstvu zemlje počasnog gosta na predstojećem Beogradskom međunarodnom sajmu knjiga. U ruskoj prestonici  smo se sastali sa predstavnikom Departmana za kulturu  grada Moskve, i tom prilikom razgovarali o organizovanju velikih  manifestacija planiranih za sledeću godinu. Reč je o ,,Danima Moskve“ u Beogradu i „Danima Beograda“ u Moskvi. Inače, reč je o programima prema ugovoru koji su predstavnici Beograda i Moskve potpisali početkom juna u Beogradu,  a obuhvata različite segmente saradnje između dva grada, među kojima je i kultura. Vrlo sam zadovoljan rezultatom ove posete. Očekujemo veoma zapažen nastup Rusije na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, kao i intenziviranje saradnje u oblasti kulture između Moskve i Beograda.

Što se tiče mojih ličnih utisaka o nastupu naših predstavnika na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Moskvi, napomenuo bih nadasve da je ovo predstavljanje u nadležnosti Ministarstva kulture Srbije, te da Sekretarijat za kulturu grada Beograda nije nadležan za njegovu organizaciju. Ministarstvo kulture je organizaciju ovog nastupa poverilo PEN centru, te je on i odredio pisce koji su gostovali i bili poredstavljeni u okviru manifestacije. Uprkos relativno zapaženim nastupima nekolicine srpskih pisaca, moj lični utisak je da nismo u dovoljnoj meri iskoristili priliku koju su nam domaćini svesrdno pružili. Naime, štand Srbije se prostirao na dvesta pedeset kvadratnih metara, a na njemu je bio izložen veoma mali broj knjiga, svega nekoliko desetina i smatram da nije bilo dovoljno ni propagandnog materijala na info-pultu.

Za razliku od Irana, koji je takođe imao status počasnog gosta na Sajmu knjiga u Moskvi, Srbija nije iskoristila sve  potencijale koje su joj povlašćeni status i veličina štanda omogućavali.Takođe, čini mi se, da je u pretežnoj meri PEN centar predstavio tzv ,,svoje pisce“, a da je moskovska publika bila uskraćena za mogućnost da se na sveobuhvatan način upozna sa srpskom književnom tradicijom i produkcijom. Naravno, to je utisak posmatrača, ali izgleda da se slična stvar desila i u Pekingu na Sajmu knjiga koji je završen neposredno pre početka moskovskog, gde je Srbija takođe imala status počasnog gosta. Nažalost, naša zemlja je i na ovom Sajmu predstavljena na veoma skromnom štandu i  oskudnom prezentacijom.To je još jedna propuštena prilika iz razloga koji meni nisu sasvim poznati  i u koje nisam dovoljno upućen.

Prema mnogim ocenama, predstavljanje i nastupi Srbije na međunarodnim sajmovima knjiga  tokom proteklih godina nisu u pogledu obima i kvaliteta  ono što Srbija zaista može, i što ima da ponudi. O tome je i prethodnih godina  mnogo pisano u medijima. Naravno da uvek ima nezadovoljnih i da nije lako usaglasiti sve aspekte jednog tako složenog posla kao što je nastup na Sajmu knjiga, ali čest je utisak da zemlje iz regiona,  a naročito Slovenija i Hrvatska  u tom smislu prednjače, superiorne su u odnosu na Srbiju, tako da bi ozbiljno trebalo poraditi na tome da se situacija promeni.

Na mene, a što je važnije, na predstavnike ruske strane najznačajniji utisak sa našeg nastupa ostavila je prezentacija Prvog dela kapitalnog projekta Filološkog fakulteta u Beogradu, edicija  od trideset knjiga. Nastup dekana Filološkog fakulteta Aleksandre Vraneš i profesorke Nade Polovine, kao i odjek njihovog nastupa pred zvaničnicima i publikom učinio je da se osećamo ponosno. Ova činjenica govori o pretpostavci da Srbija i te kako ima šta da ponudi na međunarodnim skupovima ove vrste,  i da je veoma važno da naši budući nastupi ne budu opterećeni partikularnim interesima i postupcima.

Napominjem da nisam upoznat sa detaljima, finesama i problemima u ovoj oblasti i iznosim samo svoj lični uvid.