Почетна / Култура / Подругљиви припадник српског духовног племства

Подругљиви припадник српског духовног племства

Стодвадесетогодишњица смрти Љубомира Ненадовића:

О ПУТОПИСЦУ КОЈИ ЈЕ ПЛЕНИО ДУХОВИТОШЋУ

Пише Рашко В. Јовановић

Следбеник Доситејев, који је своје настављаче стекао у Растку Петровићу и Милошу Црњанском, занимљивом путописном прозом нашим је читаоцима, пре готово два века, приближио многе европске земаље али су савременици о њему забележили и ово: Све тера на спрдњу; он то признаје. Баш тад кад је био у Напуљу, он пише Ђорђу Малетићу: „Пада ми на памет једно славно изреченије сиреч: колико је леп Напуљ, спрдња је још лепша, и, божа вера, ја ћу ти у шали и комедији читав мој живот провести“

Један од најпопуларнијих српских писаца током друге половине 19. века био је песник и путописац Љубомир П. Ненадовић, рођен 1826. у Бранковини код Ваљева, у познатој устаничкој породици: деда му је био оборкнез Алекса, који је војевао на страни Аустрије против Турске у Кочиној крајини (1788–1791) а погубљен je у Сечи кнезова, што је и изазвало Први српски устанак 1804. године. Његов је отац, Прота Матеја Ненадовић, био устанички војвода, потом први законодавац и први дипломата обновљене Србије, док је стриц Јаков био један од веома моћних нахијских господара у Карађорђевој Србији, а најмлађи стриц Сима, као војвода у Другом устанку, јуначки је погинуо у боју на Дубљу.

ПОЕЗИЈА ГА НИЈЕ НАДЖИВЕЛА

Љубомир Ненадовић завршио је гимназију у Београду, где се уписао и на Лицеј. Од 1844. до 1848. студирао је књижевност и филозофију на универзитетима у Прагу, Берлину и Хајделбергу; за време школских распуста обично је путовао по разним европским земљама. По завршеним студијама, Ненадовић постаје професор Лицеја у Београду, да би потом радио у министарствима просвете и унутрашњих послова; 1858. је био секретар посланства Србије у Цариграду, а наредне године начелник Министарства просвете, а 1869. је пензионисан. Иако у сродству са Карађорђевићима, он је за владе кнеза Михаила био поштован и нико га није узнемиравао. Међутим, после убиства кнежевог наступише и за Чика Љубу, како су га прозвали, црни дани. Његов рођени брат Светозар стрељан је као завереник, а читава породица Ненадовић била је прогоњена те је Чика Љуба морао у пензију. Кажу да убиство кнеза Михаила није ниједног српског књижевника толико потресло као Љубомира Ненадовића. Био је веома ожалошћен и растројених живаца, те се клонио друштва. Почетком 1869. године отпутовао је у Минхен и ту се задржао извесно време, па се упутио у позната рајнска купатила, у Хомбург и Визбаден, јер га је болела нога. У јесен те године помишљао је да пође у Америку или у Египат да присуствује отварању Суецкога канала. После кнежевог убиства није никако желео да се врати у Београд све до 1888, када је дошао да би присуствовао прослави Вукове стогодишњице. Потом је боравио у Ваљеву, не прихватајући се било каквих послова. Скоро да је прекинуо и књижевну активност. Изузетак је начинио само са „Писмима из Италије“, која ће објавити од почетка децембра 1868. до краја маја 1869. у листу „Србија“ Љубомира Каљевића, где су се као сарадници појављивали либерални и сви напредни елементи у Србији.

Како за студентских дана, тако и за време службовања, па и после, често је путовао по Француској, Немачкој, Италији и Црној Гори, у којој је и боравио од 1874. до 1878. године. Поезија коју је писао имала је захвалне читаоце, донела му је велику популарност, али га није надживела. Прво веће песничко дело Љубомир Ненадовић написао је у Хајделбергу у пролеће 1847, спев „Славенску вилу“, за који се инспирисао догађајима у Пољској претходне године, када је Аустрија начинила велики покољ да би, уз сагласност Русије и Пруске, могла да укине и анектира Краковску републику. Спев је једноставан и на почетку садржи опис словенске виле како на Карпатима оплакује судбину Пољске, а потом песник упућује прекоре и претње Аустрији, али и Русији и Пруској, а онда се, у патриотском гневу, обраћа словенским земљама – Пољској, Чешкој и Србији. Он је одраз искрених осећања аутора можда и зато што је тада био заљубљен у неку веома лепу Пољакињу, којој је посветио једну посебну песму. „Славенску вилу“ објавио је 1849, постигавши велики успех, тако да је исте године штампана и латиницом. Те године Љубомир Ненадовић објавиће још и књигу својих песама.

[restrictedarea]

ПУТОПИСИ И ДАНАС ЧИТАНИ

Ненадовићеви путописи објављени у књижевном листу „Шумадинка“, који је уређивао и издавао, одмах су стекли бројне привржене и сталне читаоце и имају их све до наших дана. Прво је објавио „Писма из Швајцарске“ и поводом њих написао следећу напомену: „Ова путничка писма нису писана с том намером да се игде печатају, које ће се из њиовог простог и сасвим искреног приповедања видити – но кад се у свет пуштају, сваки читатељ, коме је воља, може држати да су управо њему писана, почем њега ради само се и печатају.“ Заиста, не само писма из Швајцарске него и сва остала Ненадовићева писма што их је објавио у „Шумадинки“ – из северне Немачке и из Париза – веома су занимљива и имају једну пријатну, рекло би се пријатељску непосредност у обраћању читаоцу. Што је најважније, Ненадовићеви путописи одају списатеља који има истанчану моћ запажања и уме да уочи и сликовито опише најкарактеристичније животне појединости у средини где се налази – људе и њихово понашање, обичаје и догађаје, изглед градова и споменика у њима, као и околне пејзаже. Његово главно дело овога жанра – „Писма из Италије“, објављено 1868, значајно је и због тога што у њему подробно описује и свој сусрет у Напуљу са Његошем, црногорским владиком, песником и владарем Црне Горе, са којим је после боравио у Риму и путовао од Ливорна до Фиренце. Управо ти записи о разговорима са Његошем значајна су сведочанства за боље упознавање његовог лика и дела, али и идеја и назора који су га руководили у обављању државничких послова.

Његош је у Ненадовићевој пројекцији слободоуман човек, свестан деликатне позиције у којој се налази али и одлучан да сачува слободу своје државе и на тај начин осигура њен напредак. У суштини, овај путопис доноси пажљиво израђен портрет црногорског владике, који је, без обзира што је реч о документарној прози, уистину један књижевни лик и обузима читалачку пажњу пре свега због тога што је приказан у пуној животној активности, иако се налази у Италији где је дошао да се одмори и потражи лека својој болести.

Ненадовић приказује Његоша анегдотски живо и духовито, описујући његова интересовања и саопштавајући духовите опаске о свему што је запазио у италијанској средини, посебно оно што је говорио посматрајући различите историјске знаменитости или пак поједина значајна уметничка дела. Владика је био необично задовољан јер се сусрео са Ненадовићем у Напуљу и то му је одмах саопштио: „Сам вас је Бог послао да ме у овој самоћи разговорите.“ Ван сумње – он је то могао и умео, без обзира што Његошева дела није много читао, па је и „Горски вијенац“ овлаш познавао, будући да је сам написао: „За ‚Горски вијенац‘ врло сам мало тада знао; само сам га дотле био једанпут површно прочитао.“ Зато је морао ћутати кад га је Његош питао шта је боље – „Вијенац“ или „Лажни цар Шћепан Мали“, који је управо тада изишао. „Ја сам заћутао што управо нисам се могао опоменути каква је садржина ‚Горскога вијенца‘.“ Да иронија буде већа, владика је Љубу Ненадовића, већ кад су се први пут видели, питао: „Је ли ваша ‚Славенска вила‘ и новине ‚Шумадинка‘?“

ЛЕП НАПУЉ, АЛИ СПРДЊА – ЛЕПША

Још од младих дана, Љубомир Ненадовић важио је за весељака и обешењака, умео је да буде право задиркивало и „комедијаш“, како су га називали. Слободан Јовановић је једном рекао како је Ненадовић „имао више несташлука и лакомислености него праве борбености“. Био је увек приправан да направи какву шалу, али и да је прими, и због тога му је било све дозвољено. „Јесте ли чули како говоре да хоће да ме узму за министра?“, упитао је Ненадовић једног познаника. „Нисам, ко говори?“, одговори овај. „Па ја говорим.“ Није узалуд Павле Поповић забележио: „Све је терао на спрдњу; он то признаје. Баш тад кад је био у Напуљу, он пише Ђорђу Малетићу: ‚Пада ми на памет једно славно изреченије сиреч: Колико је леп Напуљ, спрдња је још лепша, и, божа вера, ја ћу ти у шали и комедији читав мој живот провести‘.“

Године 1850, у Београду, Љубомир Ненадовић покренуо је „Шумадинку“, лист за књижевност, забаву и новости, који је најпре излазио једном седмично, да би га због либералних идеја већ у августу власт забранила. У жељи да због тога исмеје надлежне власти, Ненадовић је под неким изговором платио да тај догађај огласе звона са београдске цркве. Црквени тутор, не знајући у чему је ствар, прихватио је његов предлог и огласила се дуга звоњава. О томе се чуло надалеко и изван Србије – чак до Цариграда, где је министар спољних послова Али-паша, смејући се, разговарао о звоњави у Београду са српским дипломатским представником. Дабоме, због те шале власти су тужиле Ненадовића што је „правитељство наше исмејати хотео“. На расправи у управи вароши он се бранио на свој начин – несташно и са подсмехом. Питао је: „Како звоно на цркви топчидерској звони да се краве правитељствене поју, и то бесплатно, а ја сам прописану таксу у један дукат цркви платио?“ Кнез Александар Карађорђевић је Ненадовићу опростио кривицу, али је, уз молбу коју је овај поднео да му одобри одсуство за путовање (и одобрио ју је) изразио наду „да ће речени Ненадовић сад, у страним земљама, где науке продужавати и учити намерава, и срце и дух свој немирни и раскалашни поправити, и у отечество своје као човек моралног карактера вратити се“.

Као уредник „Шумадинке“, коју ће поново покренути 1852, Ненадовић наставља по старом: не смирује своју духовитост, већ још бриткије исмева појаве у тадашњој Србији. У виду коментара пласира своје шале и сатиричне опсервације. „Ту има несташних коментара политичких догађаја, затим чисте шале, ‚шегачења‘, ‚лудачења‘, у привидно озбиљном тону, логике натрашке, лакрдија као кад се ко прави да не разуме куд његова досетка иде, каткад поклапања где им се човек најмање нада, и сличних смешних ствари“, пише Павле Поповић. Љубомир Ненадовић пласирао је шале и уз вести. Тако објављује да су га обавестили како је у црноречком округу завладала велика зима, те су све чесме и бунари замрзли и људи „не знаду шта ће без воде“, и ту вест пропратио овако: „Нек пију вино.“ Правио је досетке и око претплате на лист. Тако једном приликом извештава како је неко послао претплату за једну сиротицу за коју не зна „гди обитава“ а име јој је Правда. Зато уредништво узалудно тражи где је адресат. У глувим педесетим годинама 19. века у Србији, Ненадовић се у „Шумадинки“ отворено залагао за слободоумна начела: било је то време после пораза револуције, када је у читавој Европи, па и у Србији, дошло до гушења и прогона демократских и либералних покрета.

ОДЛИЧЈЕ ЗА „ШУМАДИНКУ”

Иако је „Шумадинка“ стекла велики углед, нарочито међу млађим читаоцима, лист је тешко опстајао. Када га је 1852. године обновио, претплатници су послали једну песму као поздрав обновљеној „Шумадинки“ у којој постоји и стих: „‚Шумадинку‘ читаћемо као и до сада.“ На то је уредништво одговорило: „‚Шумадинку‘ ви читајте као и до сада, али најпре новце дајте, а не к‘о до сада.“ „Шумадинка“ је имала велики број претплатника и ван Србије – у Аустрији, Босни, Бугарској и Румунији. Све време излажења листа Ненадовић се непрестано борио са цензуром и претплатничком неажурношћу. Због тога је у неколико махова престајао излазити, док 31. децембра 1857. није сасвим обустављен. Јован Скерлић означио је „Шумадинку“ као један од најранијих и најбољих књижевних листова у Србији.

Завршни период свога стварања Ненадовић је посветио Црној Гори и Црногорцима. Још у младости је романтично певао о њима, а кад се упознао са Његошем, постао им је сасвим привржен. Године 1857, новембра месеца, на позив кнеза Данила дошао је у Црну Гору и боравио тамо до пролећа наредне године. Тада је боље упознао Црногорце и заволео их. Има података да је 1861. посетио Котор. Године 1874. дошао је на Цетиње и вероватно се задржао целе следеће, што ће поновити и од марта 1877. до марта 1878, када је почео писати своју књигу „О Црногорцима“, са поднасловом „Писма са Цетиња 1878. године“, коју познаваоци дела Љубомира Ненадовића стављају у исти ред са његовим „Писмима из Италије“. Без сумње, књига „О Црногорцима“ на неки начин је њихов наставак, јер су два поглавља посвећена Његошу, а у осталима су анегдоте сличне онима о владикиној свити у Италији. На почетку 12. поглавља Ненадовић пише: „Казао сам да су Црногорци озбиљни; па треба да вам кажем да имају и своје шале. Озбиљним људима лепо стоји шала; они је најбоље знају употребити.“ Потом је уврстио више шала што их је у Црној Гори чуо од којих ћемо овде навести две. „Кад су се неком приликом разговарали: да Русија нема откуда напасти на Турску него преко Влашке, рекне један Приморац: ‚Али неће Влашка Русију!‘ На томе му један Црногорац одговори: ‚Ко неће Русију, хоће њега Русија!‘“ Друга се односи на посету неког Црногорца Котору. „Неки Црногорац у Котору прошао поред касарне; па, мислећи да је то црква, скине капу, прекрсти се и помоли се Богу. Други што је ишао за њим, повиче: ‚Шта то учини, јадан?! То није црква!‘ Овај, кад види да то заиста није црква, одговори: ‚Многе ми је молитве ђаво однио, па нека носи и ту!‘“ Савремена историја књижевности исправно је уочила да ово Ненадовићево дело по својим особинама стоји између путописа и етнографске монографије. Поред тога што доста говори о Његошу, као и о потоњим црногорским владарима, Ненадовић подробно описује црногорски живот, обичаје и међусобне односе, начин обраћања и говора, користећи бројне анегдоте и усмена казивања актера негдашњих збивања, односно бојева са Турцима. При томе користи народне умотворине, историјске, географске и етнолошке податке и ствара једну романтичарски интонирану, али у основи верну и целовиту слику ове земље и њеног народа, обухватајући прошлост и савремене догађаје, повезујући их са властитим доживљајима и виђењима. Излагање је живо и непосредно, занимљиво и документовано, стилски јасно и привлачно, тако да се мора прихватити оцена према којој је ово најбоља Ненадовићева књига.

„Писма из Немачке“, објављена петнаест година пре књиге „О Црногорцима“, као да је написао неки други аутор, а не Ненадовић. Писао их је када је, болестан и разочаран после убиства кнеза Михаила, напустио Србију, почетком 1869, и допутовао у Немачку на лечење. „Какав је то путопис кад га пише човек кога боле ноге и који не може да макне из собе? Половина књиге одиста – првих десет писама из Хомбурга – односи се на то стање; тек с једанаестим писмом, из Висбадена, почиње неки покрет, шетња једног реконвалесцента, прво излажење ван вароши и по околини. Па и ту је само најближа околина у питању: вожња лађом до Мајнца и Франкфурта“ – констатује Павле Поповић. У овим писмима расправља о карактеристикама Немаца, Француза и Енглеза. Има у њима пуно духа и оригиналних запажања. Наилазимо и на хумористичке епизоде. Као и на духовите описе сусрета са појединим Немцима или Енглезима. И поред тога, у овој књизи видно је како писац, не једном, трага за духовитостима па и по цену да понекад буде вулгаран. Такође, закључци о саговорницима, најчешће су то Французи и Енглези, обично су конвенционални и одавно познати. Ако би се једном речи могло ово дело ситуирати у опусу Ненадовићевом, и поред изграђенога стила означава стагнацију његовог књижевног стваралаштва, што ће он за коју годину превазићи пишући о Црногорцима.

УТЕМЕЉИТЕЉ ЈЕДНОГ ЖАНРА

Популаран и радо читан током читаве друге половине 19. века, Љубомир Ненадовић је један од ретких српских писаца који је за живота објавио своја сабрана дела, а „Српска књижевна задруга“ штампала му је три књиге: „Писма из Италије“, „Писма из Немачке“ и „О Црногорцима“. Доситејев следбеник не само као путник и путописац него и по схватању улоге књижевности у националној култури, Љубомир Ненадовић био је стваралац који је Европу и европски дух приближио српској читалачкој публици. Допринео је утемељењу српске путописне литературе и припремио терен за остварења тога жанра која ће реализовати Растко Петровић и Милош Црњански. Иако романтичар у основи, Ненадовић на својим најбољим страницама превазилази путописни жанр и ствара реалистичка дела, која се приближавају књижевним и етнолошким студијама. Захваљујући несвакидашњој моћи опажања и духовитости, дела му нису ништа изгубила од занимљивости ни данас.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *