Почетна / БРОЈ 385 / Подругљиви припадник српског духовног племства

Подругљиви припадник српског духовног племства

Стодвадесетогодишњица смрти Љубомира Ненадовића:

О ПУТОПИСЦУ КОЈИ ЈЕ ПЛЕНИО ДУХОВИТОШЋУ

Пише Рашко В. Јовановић

Следбеник Доситејев, који је своје настављаче стекао у Растку Петровићу и Милошу Црњанском, занимљивом путописном прозом нашим је читаоцима, пре готово два века, приближио многе европске земаље али су савременици о њему забележили и ово: Све тера на спрдњу; он то признаје. Баш тад кад је био у Напуљу, он пише Ђорђу Малетићу: „Пада ми на памет једно славно изреченије сиреч: колико је леп Напуљ, спрдња је још лепша, и, божа вера, ја ћу ти у шали и комедији читав мој живот провести“

Један од најпопуларнијих српских писаца током друге половине 19. века био је песник и путописац Љубомир П. Ненадовић, рођен 1826. у Бранковини код Ваљева, у познатој устаничкој породици: деда му је био оборкнез Алекса, који је војевао на страни Аустрије против Турске у Кочиној крајини (1788–1791) а погубљен je у Сечи кнезова, што је и изазвало Први српски устанак 1804. године. Његов је отац, Прота Матеја Ненадовић, био устанички војвода, потом први законодавац и први дипломата обновљене Србије, док је стриц Јаков био један од веома моћних нахијских господара у Карађорђевој Србији, а најмлађи стриц Сима, као војвода у Другом устанку, јуначки је погинуо у боју на Дубљу.

ПОЕЗИЈА ГА НИЈЕ НАДЖИВЕЛА

Љубомир Ненадовић завршио је гимназију у Београду, где се уписао и на Лицеј. Од 1844. до 1848. студирао је књижевност и филозофију на универзитетима у Прагу, Берлину и Хајделбергу; за време школских распуста обично је путовао по разним европским земљама. По завршеним студијама, Ненадовић постаје професор Лицеја у Београду, да би потом радио у министарствима просвете и унутрашњих послова; 1858. је био секретар посланства Србије у Цариграду, а наредне године начелник Министарства просвете, а 1869. је пензионисан. Иако у сродству са Карађорђевићима, он је за владе кнеза Михаила био поштован и нико га није узнемиравао. Међутим, после убиства кнежевог наступише и за Чика Љубу, како су га прозвали, црни дани. Његов рођени брат Светозар стрељан је као завереник, а читава породица Ненадовић била је прогоњена те је Чика Љуба морао у пензију. Кажу да убиство кнеза Михаила није ниједног српског књижевника толико потресло као Љубомира Ненадовића. Био је веома ожалошћен и растројених живаца, те се клонио друштва. Почетком 1869. године отпутовао је у Минхен и ту се задржао извесно време, па се упутио у позната рајнска купатила, у Хомбург и Визбаден, јер га је болела нога. У јесен те године помишљао је да пође у Америку или у Египат да присуствује отварању Суецкога канала. После кнежевог убиства није никако желео да се врати у Београд све до 1888, када је дошао да би присуствовао прослави Вукове стогодишњице. Потом је боравио у Ваљеву, не прихватајући се било каквих послова. Скоро да је прекинуо и књижевну активност. Изузетак је начинио само са „Писмима из Италије“, која ће објавити од почетка децембра 1868. до краја маја 1869. у листу „Србија“ Љубомира Каљевића, где су се као сарадници појављивали либерални и сви напредни елементи у Србији.

Како за студентских дана, тако и за време службовања, па и после, често је путовао по Француској, Немачкој, Италији и Црној Гори, у којој је и боравио од 1874. до 1878. године. Поезија коју је писао имала је захвалне читаоце, донела му је велику популарност, али га није надживела. Прво веће песничко дело Љубомир Ненадовић написао је у Хајделбергу у пролеће 1847, спев „Славенску вилу“, за који се инспирисао догађајима у Пољској претходне године, када је Аустрија начинила велики покољ да би, уз сагласност Русије и Пруске, могла да укине и анектира Краковску републику. Спев је једноставан и на почетку садржи опис словенске виле како на Карпатима оплакује судбину Пољске, а потом песник упућује прекоре и претње Аустрији, али и Русији и Пруској, а онда се, у патриотском гневу, обраћа словенским земљама – Пољској, Чешкој и Србији. Он је одраз искрених осећања аутора можда и зато што је тада био заљубљен у неку веома лепу Пољакињу, којој је посветио једну посебну песму. „Славенску вилу“ објавио је 1849, постигавши велики успех, тако да је исте године штампана и латиницом. Те године Љубомир Ненадовић објавиће још и књигу својих песама.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *