Podrugljivi pripadnik srpskog duhovnog plemstva

Stodvadesetogodišnjica smrti Ljubomira Nenadovića:

O PUTOPISCU KOJI JE PLENIO DUHOVITOŠĆU

Piše Raško V. Jovanović

Sledbenik Dositejev, koji je svoje nastavljače stekao u Rastku Petroviću i Milošu Crnjanskom, zanimljivom putopisnom prozom našim je čitaocima, pre gotovo dva veka, približio mnoge evropske zemalje ali su savremenici o njemu zabeležili i ovo: Sve tera na sprdnju; on to priznaje. Baš tad kad je bio u Napulju, on piše Đorđu Maletiću: „Pada mi na pamet jedno slavno izrečenije sireč: koliko je lep Napulj, sprdnja je još lepša, i, boža vera, ja ću ti u šali i komediji čitav moj život provesti“

Jedan od najpopularnijih srpskih pisaca tokom druge polovine 19. veka bio je pesnik i putopisac Ljubomir P. Nenadović, rođen 1826. u Brankovini kod Valjeva, u poznatoj ustaničkoj porodici: deda mu je bio oborknez Aleksa, koji je vojevao na strani Austrije protiv Turske u Kočinoj krajini (1788–1791) a pogubljen je u Seči knezova, što je i izazvalo Prvi srpski ustanak 1804. godine. Njegov je otac, Prota Mateja Nenadović, bio ustanički vojvoda, potom prvi zakonodavac i prvi diplomata obnovljene Srbije, dok je stric Jakov bio jedan od veoma moćnih nahijskih gospodara u Karađorđevoj Srbiji, a najmlađi stric Sima, kao vojvoda u Drugom ustanku, junački je poginuo u boju na Dublju.

POEZIJA GA NIJE NADŽIVELA

Ljubomir Nenadović završio je gimnaziju u Beogradu, gde se upisao i na Licej. Od 1844. do 1848. studirao je književnost i filozofiju na univerzitetima u Pragu, Berlinu i Hajdelbergu; za vreme školskih raspusta obično je putovao po raznim evropskim zemljama. Po završenim studijama, Nenadović postaje profesor Liceja u Beogradu, da bi potom radio u ministarstvima prosvete i unutrašnjih poslova; 1858. je bio sekretar poslanstva Srbije u Carigradu, a naredne godine načelnik Ministarstva prosvete, a 1869. je penzionisan. Iako u srodstvu sa Karađorđevićima, on je za vlade kneza Mihaila bio poštovan i niko ga nije uznemiravao. Međutim, posle ubistva kneževog nastupiše i za Čika Ljubu, kako su ga prozvali, crni dani. Njegov rođeni brat Svetozar streljan je kao zaverenik, a čitava porodica Nenadović bila je progonjena te je Čika Ljuba morao u penziju. Kažu da ubistvo kneza Mihaila nije nijednog srpskog književnika toliko potreslo kao Ljubomira Nenadovića. Bio je veoma ožalošćen i rastrojenih živaca, te se klonio društva. Početkom 1869. godine otputovao je u Minhen i tu se zadržao izvesno vreme, pa se uputio u poznata rajnska kupatila, u Homburg i Vizbaden, jer ga je bolela noga. U jesen te godine pomišljao je da pođe u Ameriku ili u Egipat da prisustvuje otvaranju Sueckoga kanala. Posle kneževog ubistva nije nikako želeo da se vrati u Beograd sve do 1888, kada je došao da bi prisustvovao proslavi Vukove stogodišnjice. Potom je boravio u Valjevu, ne prihvatajući se bilo kakvih poslova. Skoro da je prekinuo i književnu aktivnost. Izuzetak je načinio samo sa „Pismima iz Italije“, koja će objaviti od početka decembra 1868. do kraja maja 1869. u listu „Srbija“ Ljubomira Kaljevića, gde su se kao saradnici pojavljivali liberalni i svi napredni elementi u Srbiji.

Kako za studentskih dana, tako i za vreme službovanja, pa i posle, često je putovao po Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i Crnoj Gori, u kojoj je i boravio od 1874. do 1878. godine. Poezija koju je pisao imala je zahvalne čitaoce, donela mu je veliku popularnost, ali ga nije nadživela. Prvo veće pesničko delo Ljubomir Nenadović napisao je u Hajdelbergu u proleće 1847, spev „Slavensku vilu“, za koji se inspirisao događajima u Poljskoj prethodne godine, kada je Austrija načinila veliki pokolj da bi, uz saglasnost Rusije i Pruske, mogla da ukine i anektira Krakovsku republiku. Spev je jednostavan i na početku sadrži opis slovenske vile kako na Karpatima oplakuje sudbinu Poljske, a potom pesnik upućuje prekore i pretnje Austriji, ali i Rusiji i Pruskoj, a onda se, u patriotskom gnevu, obraća slovenskim zemljama – Poljskoj, Češkoj i Srbiji. On je odraz iskrenih osećanja autora možda i zato što je tada bio zaljubljen u neku veoma lepu Poljakinju, kojoj je posvetio jednu posebnu pesmu. „Slavensku vilu“ objavio je 1849, postigavši veliki uspeh, tako da je iste godine štampana i latinicom. Te godine Ljubomir Nenadović objaviće još i knjigu svojih pesama.

[restrictedarea]

PUTOPISI I DANAS ČITANI

Nenadovićevi putopisi objavljeni u književnom listu „Šumadinka“, koji je uređivao i izdavao, odmah su stekli brojne privržene i stalne čitaoce i imaju ih sve do naših dana. Prvo je objavio „Pisma iz Švajcarske“ i povodom njih napisao sledeću napomenu: „Ova putnička pisma nisu pisana s tom namerom da se igde pečataju, koje će se iz njiovog prostog i sasvim iskrenog pripovedanja viditi – no kad se u svet puštaju, svaki čitatelj, kome je volja, može držati da su upravo njemu pisana, počem njega radi samo se i pečataju.“ Zaista, ne samo pisma iz Švajcarske nego i sva ostala Nenadovićeva pisma što ih je objavio u „Šumadinki“ – iz severne Nemačke i iz Pariza – veoma su zanimljiva i imaju jednu prijatnu, reklo bi se prijateljsku neposrednost u obraćanju čitaocu. Što je najvažnije, Nenadovićevi putopisi odaju spisatelja koji ima istančanu moć zapažanja i ume da uoči i slikovito opiše najkarakterističnije životne pojedinosti u sredini gde se nalazi – ljude i njihovo ponašanje, običaje i događaje, izgled gradova i spomenika u njima, kao i okolne pejzaže. Njegovo glavno delo ovoga žanra – „Pisma iz Italije“, objavljeno 1868, značajno je i zbog toga što u njemu podrobno opisuje i svoj susret u Napulju sa Njegošem, crnogorskim vladikom, pesnikom i vladarem Crne Gore, sa kojim je posle boravio u Rimu i putovao od Livorna do Firence. Upravo ti zapisi o razgovorima sa Njegošem značajna su svedočanstva za bolje upoznavanje njegovog lika i dela, ali i ideja i nazora koji su ga rukovodili u obavljanju državničkih poslova.

Njegoš je u Nenadovićevoj projekciji slobodouman čovek, svestan delikatne pozicije u kojoj se nalazi ali i odlučan da sačuva slobodu svoje države i na taj način osigura njen napredak. U suštini, ovaj putopis donosi pažljivo izrađen portret crnogorskog vladike, koji je, bez obzira što je reč o dokumentarnoj prozi, uistinu jedan književni lik i obuzima čitalačku pažnju pre svega zbog toga što je prikazan u punoj životnoj aktivnosti, iako se nalazi u Italiji gde je došao da se odmori i potraži leka svojoj bolesti.

Nenadović prikazuje Njegoša anegdotski živo i duhovito, opisujući njegova interesovanja i saopštavajući duhovite opaske o svemu što je zapazio u italijanskoj sredini, posebno ono što je govorio posmatrajući različite istorijske znamenitosti ili pak pojedina značajna umetnička dela. Vladika je bio neobično zadovoljan jer se susreo sa Nenadovićem u Napulju i to mu je odmah saopštio: „Sam vas je Bog poslao da me u ovoj samoći razgovorite.“ Van sumnje – on je to mogao i umeo, bez obzira što Njegoševa dela nije mnogo čitao, pa je i „Gorski vijenac“ ovlaš poznavao, budući da je sam napisao: „Za ‚Gorski vijenac‘ vrlo sam malo tada znao; samo sam ga dotle bio jedanput površno pročitao.“ Zato je morao ćutati kad ga je Njegoš pitao šta je bolje – „Vijenac“ ili „Lažni car Šćepan Mali“, koji je upravo tada izišao. „Ja sam zaćutao što upravo nisam se mogao opomenuti kakva je sadržina ‚Gorskoga vijenca‘.“ Da ironija bude veća, vladika je Ljubu Nenadovića, već kad su se prvi put videli, pitao: „Je li vaša ‚Slavenska vila‘ i novine ‚Šumadinka‘?“

LEP NAPULJ, ALI SPRDNJA – LEPŠA

Još od mladih dana, Ljubomir Nenadović važio je za veseljaka i obešenjaka, umeo je da bude pravo zadirkivalo i „komedijaš“, kako su ga nazivali. Slobodan Jovanović je jednom rekao kako je Nenadović „imao više nestašluka i lakomislenosti nego prave borbenosti“. Bio je uvek pripravan da napravi kakvu šalu, ali i da je primi, i zbog toga mu je bilo sve dozvoljeno. „Jeste li čuli kako govore da hoće da me uzmu za ministra?“, upitao je Nenadović jednog poznanika. „Nisam, ko govori?“, odgovori ovaj. „Pa ja govorim.“ Nije uzalud Pavle Popović zabeležio: „Sve je terao na sprdnju; on to priznaje. Baš tad kad je bio u Napulju, on piše Đorđu Maletiću: ‚Pada mi na pamet jedno slavno izrečenije sireč: Koliko je lep Napulj, sprdnja je još lepša, i, boža vera, ja ću ti u šali i komediji čitav moj život provesti‘.“

Godine 1850, u Beogradu, Ljubomir Nenadović pokrenuo je „Šumadinku“, list za književnost, zabavu i novosti, koji je najpre izlazio jednom sedmično, da bi ga zbog liberalnih ideja već u avgustu vlast zabranila. U želji da zbog toga ismeje nadležne vlasti, Nenadović je pod nekim izgovorom platio da taj događaj oglase zvona sa beogradske crkve. Crkveni tutor, ne znajući u čemu je stvar, prihvatio je njegov predlog i oglasila se duga zvonjava. O tome se čulo nadaleko i izvan Srbije – čak do Carigrada, gde je ministar spoljnih poslova Ali-paša, smejući se, razgovarao o zvonjavi u Beogradu sa srpskim diplomatskim predstavnikom. Dabome, zbog te šale vlasti su tužile Nenadovića što je „praviteljstvo naše ismejati hoteo“. Na raspravi u upravi varoši on se branio na svoj način – nestašno i sa podsmehom. Pitao je: „Kako zvono na crkvi topčiderskoj zvoni da se krave praviteljstvene poju, i to besplatno, a ja sam propisanu taksu u jedan dukat crkvi platio?“ Knez Aleksandar Karađorđević je Nenadoviću oprostio krivicu, ali je, uz molbu koju je ovaj podneo da mu odobri odsustvo za putovanje (i odobrio ju je) izrazio nadu „da će rečeni Nenadović sad, u stranim zemljama, gde nauke produžavati i učiti namerava, i srce i duh svoj nemirni i raskalašni popraviti, i u otečestvo svoje kao čovek moralnog karaktera vratiti se“.

Kao urednik „Šumadinke“, koju će ponovo pokrenuti 1852, Nenadović nastavlja po starom: ne smiruje svoju duhovitost, već još britkije ismeva pojave u tadašnjoj Srbiji. U vidu komentara plasira svoje šale i satirične opservacije. „Tu ima nestašnih komentara političkih događaja, zatim čiste šale, ‚šegačenja‘, ‚ludačenja‘, u prividno ozbiljnom tonu, logike natraške, lakrdija kao kad se ko pravi da ne razume kud njegova dosetka ide, katkad poklapanja gde im se čovek najmanje nada, i sličnih smešnih stvari“, piše Pavle Popović. Ljubomir Nenadović plasirao je šale i uz vesti. Tako objavljuje da su ga obavestili kako je u crnorečkom okrugu zavladala velika zima, te su sve česme i bunari zamrzli i ljudi „ne znadu šta će bez vode“, i tu vest propratio ovako: „Nek piju vino.“ Pravio je dosetke i oko pretplate na list. Tako jednom prilikom izveštava kako je neko poslao pretplatu za jednu siroticu za koju ne zna „gdi obitava“ a ime joj je Pravda. Zato uredništvo uzaludno traži gde je adresat. U gluvim pedesetim godinama 19. veka u Srbiji, Nenadović se u „Šumadinki“ otvoreno zalagao za slobodoumna načela: bilo je to vreme posle poraza revolucije, kada je u čitavoj Evropi, pa i u Srbiji, došlo do gušenja i progona demokratskih i liberalnih pokreta.

ODLIČJE ZA „ŠUMADINKU”

Iako je „Šumadinka“ stekla veliki ugled, naročito među mlađim čitaocima, list je teško opstajao. Kada ga je 1852. godine obnovio, pretplatnici su poslali jednu pesmu kao pozdrav obnovljenoj „Šumadinki“ u kojoj postoji i stih: „‚Šumadinku‘ čitaćemo kao i do sada.“ Na to je uredništvo odgovorilo: „‚Šumadinku‘ vi čitajte kao i do sada, ali najpre novce dajte, a ne k‘o do sada.“ „Šumadinka“ je imala veliki broj pretplatnika i van Srbije – u Austriji, Bosni, Bugarskoj i Rumuniji. Sve vreme izlaženja lista Nenadović se neprestano borio sa cenzurom i pretplatničkom neažurnošću. Zbog toga je u nekoliko mahova prestajao izlaziti, dok 31. decembra 1857. nije sasvim obustavljen. Jovan Skerlić označio je „Šumadinku“ kao jedan od najranijih i najboljih književnih listova u Srbiji.

Završni period svoga stvaranja Nenadović je posvetio Crnoj Gori i Crnogorcima. Još u mladosti je romantično pevao o njima, a kad se upoznao sa Njegošem, postao im je sasvim privržen. Godine 1857, novembra meseca, na poziv kneza Danila došao je u Crnu Goru i boravio tamo do proleća naredne godine. Tada je bolje upoznao Crnogorce i zavoleo ih. Ima podataka da je 1861. posetio Kotor. Godine 1874. došao je na Cetinje i verovatno se zadržao cele sledeće, što će ponoviti i od marta 1877. do marta 1878, kada je počeo pisati svoju knjigu „O Crnogorcima“, sa podnaslovom „Pisma sa Cetinja 1878. godine“, koju poznavaoci dela Ljubomira Nenadovića stavljaju u isti red sa njegovim „Pismima iz Italije“. Bez sumnje, knjiga „O Crnogorcima“ na neki način je njihov nastavak, jer su dva poglavlja posvećena Njegošu, a u ostalima su anegdote slične onima o vladikinoj sviti u Italiji. Na početku 12. poglavlja Nenadović piše: „Kazao sam da su Crnogorci ozbiljni; pa treba da vam kažem da imaju i svoje šale. Ozbiljnim ljudima lepo stoji šala; oni je najbolje znaju upotrebiti.“ Potom je uvrstio više šala što ih je u Crnoj Gori čuo od kojih ćemo ovde navesti dve. „Kad su se nekom prilikom razgovarali: da Rusija nema otkuda napasti na Tursku nego preko Vlaške, rekne jedan Primorac: ‚Ali neće Vlaška Rusiju!‘ Na tome mu jedan Crnogorac odgovori: ‚Ko neće Rusiju, hoće njega Rusija!‘“ Druga se odnosi na posetu nekog Crnogorca Kotoru. „Neki Crnogorac u Kotoru prošao pored kasarne; pa, misleći da je to crkva, skine kapu, prekrsti se i pomoli se Bogu. Drugi što je išao za njim, poviče: ‚Šta to učini, jadan?! To nije crkva!‘ Ovaj, kad vidi da to zaista nije crkva, odgovori: ‚Mnoge mi je molitve đavo odnio, pa neka nosi i tu!‘“ Savremena istorija književnosti ispravno je uočila da ovo Nenadovićevo delo po svojim osobinama stoji između putopisa i etnografske monografije. Pored toga što dosta govori o Njegošu, kao i o potonjim crnogorskim vladarima, Nenadović podrobno opisuje crnogorski život, običaje i međusobne odnose, način obraćanja i govora, koristeći brojne anegdote i usmena kazivanja aktera negdašnjih zbivanja, odnosno bojeva sa Turcima. Pri tome koristi narodne umotvorine, istorijske, geografske i etnološke podatke i stvara jednu romantičarski intoniranu, ali u osnovi vernu i celovitu sliku ove zemlje i njenog naroda, obuhvatajući prošlost i savremene događaje, povezujući ih sa vlastitim doživljajima i viđenjima. Izlaganje je živo i neposredno, zanimljivo i dokumentovano, stilski jasno i privlačno, tako da se mora prihvatiti ocena prema kojoj je ovo najbolja Nenadovićeva knjiga.

„Pisma iz Nemačke“, objavljena petnaest godina pre knjige „O Crnogorcima“, kao da je napisao neki drugi autor, a ne Nenadović. Pisao ih je kada je, bolestan i razočaran posle ubistva kneza Mihaila, napustio Srbiju, početkom 1869, i doputovao u Nemačku na lečenje. „Kakav je to putopis kad ga piše čovek koga bole noge i koji ne može da makne iz sobe? Polovina knjige odista – prvih deset pisama iz Homburga – odnosi se na to stanje; tek s jedanaestim pismom, iz Visbadena, počinje neki pokret, šetnja jednog rekonvalescenta, prvo izlaženje van varoši i po okolini. Pa i tu je samo najbliža okolina u pitanju: vožnja lađom do Majnca i Frankfurta“ – konstatuje Pavle Popović. U ovim pismima raspravlja o karakteristikama Nemaca, Francuza i Engleza. Ima u njima puno duha i originalnih zapažanja. Nailazimo i na humorističke epizode. Kao i na duhovite opise susreta sa pojedinim Nemcima ili Englezima. I pored toga, u ovoj knjizi vidno je kako pisac, ne jednom, traga za duhovitostima pa i po cenu da ponekad bude vulgaran. Takođe, zaključci o sagovornicima, najčešće su to Francuzi i Englezi, obično su konvencionalni i odavno poznati. Ako bi se jednom reči moglo ovo delo situirati u opusu Nenadovićevom, i pored izgrađenoga stila označava stagnaciju njegovog književnog stvaralaštva, što će on za koju godinu prevazići pišući o Crnogorcima.

UTEMELJITELJ JEDNOG ŽANRA

Popularan i rado čitan tokom čitave druge polovine 19. veka, Ljubomir Nenadović je jedan od retkih srpskih pisaca koji je za života objavio svoja sabrana dela, a „Srpska književna zadruga“ štampala mu je tri knjige: „Pisma iz Italije“, „Pisma iz Nemačke“ i „O Crnogorcima“. Dositejev sledbenik ne samo kao putnik i putopisac nego i po shvatanju uloge književnosti u nacionalnoj kulturi, Ljubomir Nenadović bio je stvaralac koji je Evropu i evropski duh približio srpskoj čitalačkoj publici. Doprineo je utemeljenju srpske putopisne literature i pripremio teren za ostvarenja toga žanra koja će realizovati Rastko Petrović i Miloš Crnjanski. Iako romantičar u osnovi, Nenadović na svojim najboljim stranicama prevazilazi putopisni žanr i stvara realistička dela, koja se približavaju književnim i etnološkim studijama. Zahvaljujući nesvakidašnjoj moći opažanja i duhovitosti, dela mu nisu ništa izgubila od zanimljivosti ni danas.

[/restrictedarea]