Висока профитабилност дволичности

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Бизнис по сваку цену и упркос свему: енормна зарада на „патњама Грка“ (сто милијарди евра) и рекордни приходи од продаје оружја и тамо где се, по изричитим немачким прописима, то не би смело

Јакоб Аугштајн, једно од најпознатијих, ангажованих новинарских имена (релативно) млађе гарде (повремено цитиран и у „Печату“) сажео је и повезао, реско, две актуелне вести у – немачко лицемерство. Радило се о вестима из сфера које у овој земљи подижу, из различитих разлога, температуру и усковитлавају политичке страсти.

Прва звучи, заиста, неочекивано и спектакуларно: да је Немачка зарадила на грчкој кризи сто милијарди евра. Друга може да звучи очекивано, али је, опет, етички и политички, провокативно спектакуларна: ово ће бити најуспешнија година у извозу немачког оружја. Већ у првих шест месеци остварено је више прихода у овом (смртоносном) послу него читаве прошле године (близу шест милијарди евра) када се у томе нашла на трећем, шампионском месту, одмах после Сједињених Америчких Држава и Русије.

 

Шокантно и корисно

Немачка профитира, закључује Аугштајн, на патњи других. Бизнис је бизнис, па макар свет пропадао. Нема сукоба или рата без немачког оружја.

Најпре о првој вести, о енормној заради на грчкој патњи. Њу је обелоданио и документовао један угледни институт из Минхена (Лајбниц) и она је деловала заиста шокантно, а за канцеларку очигледно политички корисно и (веома) употребљиво.

Можда само стицајем околности, спектакуларна вест је „пала“ у „минут до дванаест“, непосредно пред расправу (и одлучивање) у Бундестагу (минула среда) о такозваном трећем пакету финансијске помоћи (кредита) Грчкој. Тамо, у парламенту, Ангела Меркел је недавно доживела прву велику „побуну“ посланика из редова њене сопствене странке: више од њих шездесет оштро се успротивило даљем (ра)сипању (немачког) новца у грчко буре без дна.

Показало се, међутим, да је то био високо профитабилан посао. Институт за економска истраживања из Халеа објаснио је „анатомију“ успеха о којем је чувар немачке касе, министар финансија Волфганг Шојбле, лукаво и упорно ћутао. Он је истовремено показивао мрзовољно и претеће лице Грцима и задовољно трљао руке. Што је ситуација на финансијским тржиштима и над Атином бивала туробнија, све више се разведравало немачко (финансијско) небо. Јагма за немачким државним обвезницама бивала је све већа, новац (инвеститора) тражио је поуздану и сигурну луку, камате су падале, а немачки буџет се пунио. Медијско хушкање против „непоузданих грчких расипника“, у чему је предњачио таблоидни, али високо тиражни, па тиме и у добром делу јавности (веома) утицајни „Билд“, навртало је воду на Шојблеову „воденицу“. Каса је била, без његовог већег напора и умећа, пунија него икад раније.

[restrictedarea]

 

Окретање новог листа

Та чињеница је очигледно помогла да Европа, кад је реч о грчкој дужничкој кризи, „коначно почне да функционише“ („Шпигл“).

Утицајни политички магазин је, у свом онлајн издању, обелоданио (уторак) окретање новог листа: Грци би коначно могли да рачунају и са отписом дуга иако се то, из уста немачке канцеларке, неће тако квалификовати. У њеној вербалној еквилибристици Атина ће моћи да рачуна, како је, опет програмирано, саопштено дан уочи расправе у Бундестагу (да је то саопштено који дан касније, посланици би констатовали да је парламент заобиђен а они изиграни) одсада на „шири маневарски простор“.

У немачком издању „Ханделсблата“ тај „шири маневарски простор“ представљен је и „прочитан“ као идеја да се на „мала врата“ практично уведе (макар делимични) отпис дуга. Грцима ће бити омогућен дужи рок отплате (чак шездесет година) отплата (повољнијих) камата почела би тек после десет година, а кад се камата не плаћа, „као да дуг не постоји“.

Превладао је разум у јавним наступима, констатује тим поводом  „Шпигл“. И поборници и противници помоћи Грчкој су схватили (оно што је, успут, и лаицима било одавно јасно) да Грчка,  под условима који су јој до сада наметани, а још ригорознији су они уз „трећи пакет“ који се управо политички и финансијски „пакује“, не може да врати дуг.

Сада о оној другој вести и поводом ње. Нема ништа необично у томе што толике земље зарађују извозећи (смртоносно) оружје. Па ни у томе што се Немачка, с обзиром на своје технолошке и индустријске могућности, нашла у светском врху извозника.

Рушење једног табуа

Па, ипак, та тема је увек била и остала, из историјских и моралних разлога, за Немце политички варничава и – проблематична. Немци су, наиме, „ослушкујући“ свет, сами себи наметнули, бар кад је реч о прописима, веома рестриктиван режим продаје производа моћне војне индустрије, која директно запошљава осамдесет хиљада људи, а индиректно обезбеђује триста хиљада радних места.

Годинама је, наиме, важио табу, под заветном паролом „Nie mehr Krieg“ (Никад више рата) и забрана извоза оружја у кризна подручја, земље захваћене ратом, земље са недемократским, диктаторским режимима, тамо где се не поштују и газе људска права.

Произвођачи оружја подвргнути су посебном извозном режиму. Не могу склапати послове у иностранству без изричите сагласности (одобрења) посебног владиног тела, Савета за националну безбедност, који чине канцелар(ка), шеф дипломатије, министри одбране, привреде и унутрашњих послова. У том телу се „вагају“ користи и политички ризици сваког извозног посла и обуздавају амбиције индустрије наоружања.

Послови испод жита

Случајеви кад се, „испод жита“, упркос заветно прокламованим ограничењима, да зелено светло за увек уносни бизнис с оружјем, а медији се тога докопају, уследи (велики) политички потрес. Било је случајева (продаја тенкова Саудијској Арабији, на пример) да се такав посао, усред реализације, напрасно прекине и претвори у аферу.

Својевремено је (сада већ почивши) немачки нобеловац Гинтер Грас усковитлао страсти песмом „Шта се мора рећи“ („Печат“ је извештавао о томе) у којој је (про)говорио о „дволичности Запада (и немачкој дволичности) од које не може да се дише“. Непосредан повод за критику западног, и немачког лицемерја биле су израелске ратне претње (увек проблематичним) „превентивним ударом“, који би могао да „уништи сав ирански народ“ (због потенцијалног израелског страха од иранске атомске бомбе) и немачким „саучесништвом“ (извоз специјалних подморница које би могле да се опреме нуклеарним пројектилима) у свему томе.

„Ми Немци“, опомињао је Грас, „оптерећени тешком кривицом (Холокауст) огрешићемо се сутра још гором кривицом испоручујући оружје за предвидив и предвиђен злочин, а наше (немачко) суделовање у том злочину неће моћи ничим да се оправда.“

Грас је због тих упозорења био суочен са јавним критикама и оспоравањима у земљи, а званични Израел га је прогласио непожељном особом.

Политичари који су се у предизборним кампањама залагали да се стриктно поштује рестриктивна политика у извозу оружја, убирали су, по обичају и дуго, поене. Ситуација се у последње време очигледно мења, захваљујући управо политичарима: извоз оружја постаје све више део и последица нове „активне“ немачке спољне политике, која је, на последњој Минхенској конференцији о безбедности, најављена с државног врха. Председник Републике Гаук је директно саопштио да се оружје, као „последња опција“, не може искључити, а министарка одбране Урсула фон дер Лајен и шеф дипломатије Франц Валтер Штајнмајер обзнанили су да Немачка више не може стајати скрштених руку и по страни.

 

Отварање бреше

„Смекшао“ је и Зигмар Габријел, вицеканцелар и шеф (некада пацифистичке, иако не увек и ревносно) Социјалдемократске партије (СПД). Велики поборник рестрикција у извозу оружја, сада у својству министра привреде, каже да се тај извоз не сме превише ограничавати.

„Шпигл“ је у неколико последњих бројева обелоданио да су се високи државни органи, до министарстава, „упрегли“ као претходница и истурена рука моћних концерна као што је „Тисен Круп“. У отварању „бреше“ ангажовала се, у неким случајевима, и сама канцеларка. Немачки магазин открива да се, у писму алжирском председнику, снажно залагала за продају фрегата из немачких бродоградилишта.

О томе да би враг могао да однесе шалу, говори забринутост коју су, ортачки, што се, иначе, ретко догађа, јавно изразили немачки протестанти и католици. Посебно смо забринути, саопштили су, због раста извоза немачког оружја у земље северне Африке и Блиског истока.

У политичкој равни све се то још одиграва у потаји. Шеф фабрике тенкова „Краус Мафај Вегман“, Франк Хаун, сликовито је ово описао: према нашој компанији сви се понашају као према љубавници, свима треба оно што нудимо, нико не жели да с нама буде виђен у јавности.

Осумњичени „хеклер“

Поруџбине стижу, међутим, несустало с разних страна. Сви хоће немачко оружје. Па и специјалну јуришну пушку Г 36, којом су опремљени и наши војни специјалци, упркос афери што већ неколико година потреса њеног произвођача, чувену фирму „Хеклер и Кох“.

Израчунато је да на сваких четрнаест минута (!) неко и негде у свету страда од метака испаљених из овог оружја, којег се наједном одриче његов највећи купац, немачка армија. Спорни (и гласовити) аутомат ће, по одлуци резолутне, иако наизглед физички крхке министарке одбране (прве жене, иначе, на том положају у Немачкој) Урсуле фон дер Лајен, бити поступно избациван из Бундесвера, који је већ у старту купио 180.000 пушака Г 36.

Тим потезом амбициозна министарка, по оцени политичких аналитичара, „избацује из игре“ за канцеларски трон, после Меркелове, потенцијално најопаснијег ривала Томаса де Мезијера. Иако ће морати још да причекају – Меркелова нема намеру да брзо баци копље у трње – ривалство се рачуна и на поене.

Некада десна рука Меркелове, најпре као (важан) шеф канцеларског уреда, па министар одбране, Мезијер је прекомандован на ниже рангиран положај министра унутрашњих послова. Није томе превасходно допринела афера са „хеклером“ (бивши министар одбране је знао за његове недостатке и упркос томе одобрио је нову поруџбину) али јесте доста хаотична (посебно и управо у наоружању) ситуација у Бундесверу, коју женска рука сада покушава да „кроти“, реформишући немачку оружану силу.

 

Мит о савршеном немачком оружју

„Хеклер“ је само симбол те ситуације и чињенице да је велики број борбених средстава Бундесвера, укључујући авионе и хеликоптере, „ван строја“.

Мит о савршеном немачком оружју најпре су, на примеру „хеклера“, „начели“ најутицајнији немачки политички магазин „Шпигл“ и таблоид „Билд“. Из тајних папира извукли су мане аутомата Г 36: прегрева се, након неколико рафално испаљених метака прецизност му драстично (о)пада кад је циљ удаљен 200 до 300 метара, већ на сто метара прецизност варира за педесет до шездесет центиметара.

Компанија је тврдила да је све то кампања против њеног угледа, а министар (Мезијер) стао је у одбрану „хеклера“, тврдећи да је „поуздан“. Бизнис и профит су, очигледно, однели превагу над политиком и одговорношћу. Мезијерова наследница наредила је нову истрагу и вештачење. Ушла је у директан сукоб са моћном фирмом „Хеклер и Кох“ и стекла политичке поене. Наредила је ново вештачење. Извештај комисије, у чијем саставу су се налазили представници армије, ревизорских кућа и Института Фраунхофер, сачињен на готово четири стотине страна, открио је да су проблеми с „хеклером“ већи него што се мислило. Цев аутомата (једини метални део) загрева се више него што би смело и без рафалне паљбе, само ако је изложена сунцу. Утврђено је и да је фирма подваљивала коришћењем јефтиније пластике уместо полиамида прожетог карбонским и стакленим влакнима.

„Рат“ око осумњиченог „хеклера“ се наставља. Фирма тражи нову, „независну“ комисију и намерава да тужи – Министарство одбране.

[/restrictedarea]