Visoka profitabilnost dvoličnosti

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Biznis po svaku cenu i uprkos svemu: enormna zarada na „patnjama Grka“ (sto milijardi evra) i rekordni prihodi od prodaje oružja i tamo gde se, po izričitim nemačkim propisima, to ne bi smelo

Jakob Augštajn, jedno od najpoznatijih, angažovanih novinarskih imena (relativno) mlađe garde (povremeno citiran i u „Pečatu“) sažeo je i povezao, resko, dve aktuelne vesti u – nemačko licemerstvo. Radilo se o vestima iz sfera koje u ovoj zemlji podižu, iz različitih razloga, temperaturu i uskovitlavaju političke strasti.

Prva zvuči, zaista, neočekivano i spektakularno: da je Nemačka zaradila na grčkoj krizi sto milijardi evra. Druga može da zvuči očekivano, ali je, opet, etički i politički, provokativno spektakularna: ovo će biti najuspešnija godina u izvozu nemačkog oružja. Već u prvih šest meseci ostvareno je više prihoda u ovom (smrtonosnom) poslu nego čitave prošle godine (blizu šest milijardi evra) kada se u tome našla na trećem, šampionskom mestu, odmah posle Sjedinjenih Američkih Država i Rusije.

 

Šokantno i korisno

Nemačka profitira, zaključuje Augštajn, na patnji drugih. Biznis je biznis, pa makar svet propadao. Nema sukoba ili rata bez nemačkog oružja.

Najpre o prvoj vesti, o enormnoj zaradi na grčkoj patnji. Nju je obelodanio i dokumentovao jedan ugledni institut iz Minhena (Lajbnic) i ona je delovala zaista šokantno, a za kancelarku očigledno politički korisno i (veoma) upotrebljivo.

Možda samo sticajem okolnosti, spektakularna vest je „pala“ u „minut do dvanaest“, neposredno pred raspravu (i odlučivanje) u Bundestagu (minula sreda) o takozvanom trećem paketu finansijske pomoći (kredita) Grčkoj. Tamo, u parlamentu, Angela Merkel je nedavno doživela prvu veliku „pobunu“ poslanika iz redova njene sopstvene stranke: više od njih šezdeset oštro se usprotivilo daljem (ra)sipanju (nemačkog) novca u grčko bure bez dna.

Pokazalo se, međutim, da je to bio visoko profitabilan posao. Institut za ekonomska istraživanja iz Halea objasnio je „anatomiju“ uspeha o kojem je čuvar nemačke kase, ministar finansija Volfgang Šojble, lukavo i uporno ćutao. On je istovremeno pokazivao mrzovoljno i preteće lice Grcima i zadovoljno trljao ruke. Što je situacija na finansijskim tržištima i nad Atinom bivala turobnija, sve više se razvedravalo nemačko (finansijsko) nebo. Jagma za nemačkim državnim obveznicama bivala je sve veća, novac (investitora) tražio je pouzdanu i sigurnu luku, kamate su padale, a nemački budžet se punio. Medijsko huškanje protiv „nepouzdanih grčkih rasipnika“, u čemu je prednjačio tabloidni, ali visoko tiražni, pa time i u dobrom delu javnosti (veoma) uticajni „Bild“, navrtalo je vodu na Šojbleovu „vodenicu“. Kasa je bila, bez njegovog većeg napora i umeća, punija nego ikad ranije.

[restrictedarea]

 

Okretanje novog lista

Ta činjenica je očigledno pomogla da Evropa, kad je reč o grčkoj dužničkoj krizi, „konačno počne da funkcioniše“ („Špigl“).

Uticajni politički magazin je, u svom onlajn izdanju, obelodanio (utorak) okretanje novog lista: Grci bi konačno mogli da računaju i sa otpisom duga iako se to, iz usta nemačke kancelarke, neće tako kvalifikovati. U njenoj verbalnoj ekvilibristici Atina će moći da računa, kako je, opet programirano, saopšteno dan uoči rasprave u Bundestagu (da je to saopšteno koji dan kasnije, poslanici bi konstatovali da je parlament zaobiđen a oni izigrani) odsada na „širi manevarski prostor“.

U nemačkom izdanju „Handelsblata“ taj „širi manevarski prostor“ predstavljen je i „pročitan“ kao ideja da se na „mala vrata“ praktično uvede (makar delimični) otpis duga. Grcima će biti omogućen duži rok otplate (čak šezdeset godina) otplata (povoljnijih) kamata počela bi tek posle deset godina, a kad se kamata ne plaća, „kao da dug ne postoji“.

Prevladao je razum u javnim nastupima, konstatuje tim povodom  „Špigl“. I pobornici i protivnici pomoći Grčkoj su shvatili (ono što je, usput, i laicima bilo odavno jasno) da Grčka,  pod uslovima koji su joj do sada nametani, a još rigorozniji su oni uz „treći paket“ koji se upravo politički i finansijski „pakuje“, ne može da vrati dug.

Sada o onoj drugoj vesti i povodom nje. Nema ništa neobično u tome što tolike zemlje zarađuju izvozeći (smrtonosno) oružje. Pa ni u tome što se Nemačka, s obzirom na svoje tehnološke i industrijske mogućnosti, našla u svetskom vrhu izvoznika.

Rušenje jednog tabua

Pa, ipak, ta tema je uvek bila i ostala, iz istorijskih i moralnih razloga, za Nemce politički varničava i – problematična. Nemci su, naime, „osluškujući“ svet, sami sebi nametnuli, bar kad je reč o propisima, veoma restriktivan režim prodaje proizvoda moćne vojne industrije, koja direktno zapošljava osamdeset hiljada ljudi, a indirektno obezbeđuje trista hiljada radnih mesta.

Godinama je, naime, važio tabu, pod zavetnom parolom „Nie mehr Krieg“ (Nikad više rata) i zabrana izvoza oružja u krizna područja, zemlje zahvaćene ratom, zemlje sa nedemokratskim, diktatorskim režimima, tamo gde se ne poštuju i gaze ljudska prava.

Proizvođači oružja podvrgnuti su posebnom izvoznom režimu. Ne mogu sklapati poslove u inostranstvu bez izričite saglasnosti (odobrenja) posebnog vladinog tela, Saveta za nacionalnu bezbednost, koji čine kancelar(ka), šef diplomatije, ministri odbrane, privrede i unutrašnjih poslova. U tom telu se „vagaju“ koristi i politički rizici svakog izvoznog posla i obuzdavaju ambicije industrije naoružanja.

Poslovi ispod žita

Slučajevi kad se, „ispod žita“, uprkos zavetno proklamovanim ograničenjima, da zeleno svetlo za uvek unosni biznis s oružjem, a mediji se toga dokopaju, usledi (veliki) politički potres. Bilo je slučajeva (prodaja tenkova Saudijskoj Arabiji, na primer) da se takav posao, usred realizacije, naprasno prekine i pretvori u aferu.

Svojevremeno je (sada već počivši) nemački nobelovac Ginter Gras uskovitlao strasti pesmom „Šta se mora reći“ („Pečat“ je izveštavao o tome) u kojoj je (pro)govorio o „dvoličnosti Zapada (i nemačkoj dvoličnosti) od koje ne može da se diše“. Neposredan povod za kritiku zapadnog, i nemačkog licemerja bile su izraelske ratne pretnje (uvek problematičnim) „preventivnim udarom“, koji bi mogao da „uništi sav iranski narod“ (zbog potencijalnog izraelskog straha od iranske atomske bombe) i nemačkim „saučesništvom“ (izvoz specijalnih podmornica koje bi mogle da se opreme nuklearnim projektilima) u svemu tome.

„Mi Nemci“, opominjao je Gras, „opterećeni teškom krivicom (Holokaust) ogrešićemo se sutra još gorom krivicom isporučujući oružje za predvidiv i predviđen zločin, a naše (nemačko) sudelovanje u tom zločinu neće moći ničim da se opravda.“

Gras je zbog tih upozorenja bio suočen sa javnim kritikama i osporavanjima u zemlji, a zvanični Izrael ga je proglasio nepoželjnom osobom.

Političari koji su se u predizbornim kampanjama zalagali da se striktno poštuje restriktivna politika u izvozu oružja, ubirali su, po običaju i dugo, poene. Situacija se u poslednje vreme očigledno menja, zahvaljujući upravo političarima: izvoz oružja postaje sve više deo i posledica nove „aktivne“ nemačke spoljne politike, koja je, na poslednjoj Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, najavljena s državnog vrha. Predsednik Republike Gauk je direktno saopštio da se oružje, kao „poslednja opcija“, ne može isključiti, a ministarka odbrane Ursula fon der Lajen i šef diplomatije Franc Valter Štajnmajer obznanili su da Nemačka više ne može stajati skrštenih ruku i po strani.

 

Otvaranje breše

„Smekšao“ je i Zigmar Gabrijel, vicekancelar i šef (nekada pacifističke, iako ne uvek i revnosno) Socijaldemokratske partije (SPD). Veliki pobornik restrikcija u izvozu oružja, sada u svojstvu ministra privrede, kaže da se taj izvoz ne sme previše ograničavati.

„Špigl“ je u nekoliko poslednjih brojeva obelodanio da su se visoki državni organi, do ministarstava, „upregli“ kao prethodnica i isturena ruka moćnih koncerna kao što je „Tisen Krup“. U otvaranju „breše“ angažovala se, u nekim slučajevima, i sama kancelarka. Nemački magazin otkriva da se, u pismu alžirskom predsedniku, snažno zalagala za prodaju fregata iz nemačkih brodogradilišta.

O tome da bi vrag mogao da odnese šalu, govori zabrinutost koju su, ortački, što se, inače, retko događa, javno izrazili nemački protestanti i katolici. Posebno smo zabrinuti, saopštili su, zbog rasta izvoza nemačkog oružja u zemlje severne Afrike i Bliskog istoka.

U političkoj ravni sve se to još odigrava u potaji. Šef fabrike tenkova „Kraus Mafaj Vegman“, Frank Haun, slikovito je ovo opisao: prema našoj kompaniji svi se ponašaju kao prema ljubavnici, svima treba ono što nudimo, niko ne želi da s nama bude viđen u javnosti.

Osumnjičeni „hekler“

Porudžbine stižu, međutim, nesustalo s raznih strana. Svi hoće nemačko oružje. Pa i specijalnu jurišnu pušku G 36, kojom su opremljeni i naši vojni specijalci, uprkos aferi što već nekoliko godina potresa njenog proizvođača, čuvenu firmu „Hekler i Koh“.

Izračunato je da na svakih četrnaest minuta (!) neko i negde u svetu strada od metaka ispaljenih iz ovog oružja, kojeg se najednom odriče njegov najveći kupac, nemačka armija. Sporni (i glasoviti) automat će, po odluci rezolutne, iako naizgled fizički krhke ministarke odbrane (prve žene, inače, na tom položaju u Nemačkoj) Ursule fon der Lajen, biti postupno izbacivan iz Bundesvera, koji je već u startu kupio 180.000 pušaka G 36.

Tim potezom ambiciozna ministarka, po oceni političkih analitičara, „izbacuje iz igre“ za kancelarski tron, posle Merkelove, potencijalno najopasnijeg rivala Tomasa de Mezijera. Iako će morati još da pričekaju – Merkelova nema nameru da brzo baci koplje u trnje – rivalstvo se računa i na poene.

Nekada desna ruka Merkelove, najpre kao (važan) šef kancelarskog ureda, pa ministar odbrane, Mezijer je prekomandovan na niže rangiran položaj ministra unutrašnjih poslova. Nije tome prevashodno doprinela afera sa „heklerom“ (bivši ministar odbrane je znao za njegove nedostatke i uprkos tome odobrio je novu porudžbinu) ali jeste dosta haotična (posebno i upravo u naoružanju) situacija u Bundesveru, koju ženska ruka sada pokušava da „kroti“, reformišući nemačku oružanu silu.

 

Mit o savršenom nemačkom oružju

„Hekler“ je samo simbol te situacije i činjenice da je veliki broj borbenih sredstava Bundesvera, uključujući avione i helikoptere, „van stroja“.

Mit o savršenom nemačkom oružju najpre su, na primeru „heklera“, „načeli“ najuticajniji nemački politički magazin „Špigl“ i tabloid „Bild“. Iz tajnih papira izvukli su mane automata G 36: pregreva se, nakon nekoliko rafalno ispaljenih metaka preciznost mu drastično (o)pada kad je cilj udaljen 200 do 300 metara, već na sto metara preciznost varira za pedeset do šezdeset centimetara.

Kompanija je tvrdila da je sve to kampanja protiv njenog ugleda, a ministar (Mezijer) stao je u odbranu „heklera“, tvrdeći da je „pouzdan“. Biznis i profit su, očigledno, odneli prevagu nad politikom i odgovornošću. Mezijerova naslednica naredila je novu istragu i veštačenje. Ušla je u direktan sukob sa moćnom firmom „Hekler i Koh“ i stekla političke poene. Naredila je novo veštačenje. Izveštaj komisije, u čijem sastavu su se nalazili predstavnici armije, revizorskih kuća i Instituta Fraunhofer, sačinjen na gotovo četiri stotine strana, otkrio je da su problemi s „heklerom“ veći nego što se mislilo. Cev automata (jedini metalni deo) zagreva se više nego što bi smelo i bez rafalne paljbe, samo ako je izložena suncu. Utvrđeno je i da je firma podvaljivala korišćenjem jeftinije plastike umesto poliamida prožetog karbonskim i staklenim vlaknima.

„Rat“ oko osumnjičenog „heklera“ se nastavlja. Firma traži novu, „nezavisnu“ komisiju i namerava da tuži – Ministarstvo odbrane.

[/restrictedarea]