Почетна / Култура / Српска књижевност (и њен језик) у доба глобализације

Српска књижевност (и њен језик) у доба глобализације

Пише Весна Тријић
Тежњу за уклапањем српске књижевности у глобалне трендове најлакше је уочити у делима у којима се на горуће социјалне и културне проблеме наше средине одговара неким обликом поетичког или идеолошког елитизма. Тако тема савремених српских сеоба, на пример, то трауматско језгро епохе, још увек није нашло правог одјека у књижевности; аутори је користе за уопштена разматрања о непостојаности идентитета и историјског знања што је већ бајата интелектуална мода у Европи; њихове критике на рачун овдашњег менталитета препознају се као антисрпске

Разумевање нових појава у српској књижевности није могуће без увида у глобалне културне трендове који их условљавају; у њиховој је суштини намера да се сви традиционално утемељени лични и колективни идентитети поруше, а да се уместо њих успостави супернација потрошача и припадника разних друштвених група што се (само)одређују као мањинске и маргинализоване. Злоупотребљавајући појмове урбаног и космополитског, ова идеологија постаје нов дисциплински систем и све што се у њега не уклапа, а не да се неутралисати свођењем на туристичку атракцију, представљено је као инфериорно или претеће.

Положај књижевности у таквом контексту је противречан: с једне стране, она је актуелном културном инжењерингу неопходна због пропагандних потенцијала које има, али је са друге и опасна, јер је прибежиште критичке мисли и латентно увек субверзивна. Зато ново доба настоји да „преваспита“ стваралачке духове: данас је „нормално“ да се аутор у избору теме и жанра оријентише према њиховој исплативости, „природно“ је да се књижевна сцена угледа на естраду, „разумно“ је да се осредњост промовише као квалитет, а да тежња натпросечности буде непристојна или, чак, архаична. Многи људи у својству српских прозаиста и песника крстаре културним центрима у земљи и расејању и ни не помишљају да се објављивањем својих „остварења“ посредно пореде с Андрићем и Црњанским: они би да буду на књижевној сцени, али не и да се баве уметничким вредностима, да се представљају као писци, иако их читање нарочито не занима.

[restrictedarea]

Тежњу за уклапањем српске књижевности у глобалне трендове најлакше је уочити у делима где се на горуће социјалне и културне проблеме наше средине одговара неким обликом поетичког или идеолошког елитизма. Тако тема савремених српских сеоба, на пример, то трауматско језгро епохе, још увек није нашло правог одјека у књижевности; аутори је користе за уопштена разматрања о непостојаности идентитета и историјског знања што је већ бајата интелектуална мода у Европи; њихове критике на рачун овдашњег менталитета препознају се као антисрпске.

Међутим, ништа мање транснационални нису ни комерцијални романи у којима се садржаји из наше повести и предања обрађују у складу са визуелним и психолошким обрасцима холивудског спектакла; једина разлика је у томе што је имагинација саме публике већ у довољној мери американизована да се против оваквог облика одрођавања не буни; напротив, више га ни не примећује.

Иако су ове опције на домаћој књижевној сцени супротстављене као производи мањинског односно већинског погледа на свет, оне из шире перспективе посматране делују идеолошки, па и поетички комплементарно: приликом избора културног оријентира, обе су политичку/економску моћ изједначиле са узорним квалитетом према којем се, онда, односе као инфериорни имитатори, реализацију идеје о уклапању националне књижевности у глобалне токове замишљајући као беспоштедни конформизам.

Пратећа појава овог процеса јесте покушај промене улоге језика у стваралачком чину: приметна је тенденција да се језик сведе на медиј сам по себи неутралан, а чији би задатак био да преноси „истине“ што постоје пре и независно од самог уметничког дела. Тиме би његова естетска функција и улога коју у конституисању значења имају лексички и синтаксички поредак практично биле укинуте, а књижевност би раскинула везе са инспирацијом и престала да буде уметност речи. Сходно томе, у „мањинској“ опцији, у којој изостаје приврженост свему што је матерње и завичајно, језик на којем се ствара постаје заменљив (претпоставља се да је за уметничку вредност књижевног дела небитно пише ли се на српском или на језику позајмљеног завичаја, као да уметнички говор у оба случаја може да буде подједнако сугестиван), док у „већинској“, стил и израз као обележја личног идентитета уопште нису битни, те аутори с олакшањем прослеђују текстове лекторима, на формалну стандардизацију, што ће донекле замаскирати њихове језичке (не)способности.

Текућа књижевна критика је таквој ситуацији такође допринела, својим нечињењем: преко језичко-стилских омашки фаворизованих аутора прелази се ћутке, или зато што професионални читаоци нису довољно пажљиви да би могли да их уоче или зато што их и сами сматрају за „ситнице“, то, међутим, није сметња да синтагме попут „стилског мајсторства“ или „особеног, препознатљивог стила“ постану општа места у афирмативно интонираним критичким текстовима што више нико ни не покушава да поткрепи или објасни.

Матерњи језик, као баштиник векова искуства и спознајних напора својих говорника, већ је сам по себи носилац политичких значења, светски контекст, на посредан начин, управо то и открива. Упркос навикама из електронске комуникације, где се мисли замењују емотиконима, доводећи у питање човекову способност да се уопште служи речима, и упркос културној атмосфери где је блебетање моћније од аргументације и разума, што ствара гађење према говору уопште, неговање српског језика данас има значај субверзије, политичке некоректности, па и борбе за слободу. То не значи да би покушаји конзервирања неких од његових претходних стања имали смисла, већ да се једино у креативном искушавању његових експресивних и комуникативних могућности дају наћи продорни, људски одговори на рашчовечавајућу стварност.

Кроз даровите појединце, језик ће пронаћи начина да дише: примери језичке еруптивности и утопизма, појаве локалних говора и жаргона, сукоб са дискурсом политичког и других „адвертајзинга“, све су то средства помоћу којих савремени српски писци, и то с разних позиција у идеолошком спектру, неки свесно, а неки и потпуно спонтано, улазе у окршај са притисцима којима су изложени. Естетику епохе неће одлучити опонашање глобалних трендова, већ стваралачко надмудривање са њима, против њих.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *