Srpska književnost (i njen jezik) u doba globalizacije

Piše Vesna Trijić

Težnju za uklapanjem srpske književnosti u globalne trendove najlakše je uočiti u delima u kojima se na goruće socijalne i kulturne probleme naše sredine odgovara nekim oblikom poetičkog ili ideološkog elitizma. Tako tema savremenih srpskih seoba, na primer, to traumatsko jezgro epohe, još uvek nije našlo pravog odjeka u književnosti; autori je koriste za uopštena razmatranja o nepostojanosti identiteta i istorijskog znanja što je već bajata intelektualna moda u Evropi; njihove kritike na račun ovdašnjeg mentaliteta prepoznaju se kao antisrpske

Razumevanje novih pojava u srpskoj književnosti nije moguće bez uvida u globalne kulturne trendove koji ih uslovljavaju; u njihovoj je suštini namera da se svi tradicionalno utemeljeni lični i kolektivni identiteti poruše, a da se umesto njih uspostavi supernacija potrošača i pripadnika raznih društvenih grupa što se (samo)određuju kao manjinske i marginalizovane. Zloupotrebljavajući pojmove urbanog i kosmopolitskog, ova ideologija postaje nov disciplinski sistem i sve što se u njega ne uklapa, a ne da se neutralisati svođenjem na turističku atrakciju, predstavljeno je kao inferiorno ili preteće.

Položaj književnosti u takvom kontekstu je protivrečan: s jedne strane, ona je aktuelnom kulturnom inženjeringu neophodna zbog propagandnih potencijala koje ima, ali je sa druge i opasna, jer je pribežište kritičke misli i latentno uvek subverzivna. Zato novo doba nastoji da „prevaspita“ stvaralačke duhove: danas je „normalno“ da se autor u izboru teme i žanra orijentiše prema njihovoj isplativosti, „prirodno“ je da se književna scena ugleda na estradu, „razumno“ je da se osrednjost promoviše kao kvalitet, a da težnja natprosečnosti bude nepristojna ili, čak, arhaična. Mnogi ljudi u svojstvu srpskih prozaista i pesnika krstare kulturnim centrima u zemlji i rasejanju i ni ne pomišljaju da se objavljivanjem svojih „ostvarenja“ posredno porede s Andrićem i Crnjanskim: oni bi da budu na književnoj sceni, ali ne i da se bave umetničkim vrednostima, da se predstavljaju kao pisci, iako ih čitanje naročito ne zanima.

Težnju za uklapanjem srpske književnosti u globalne trendove najlakše je uočiti u delima gde se na goruće socijalne i kulturne probleme naše sredine odgovara nekim oblikom poetičkog ili ideološkog elitizma. Tako tema savremenih srpskih seoba, na primer, to traumatsko jezgro epohe, još uvek nije našlo pravog odjeka u književnosti; autori je koriste za uopštena razmatranja o nepostojanosti identiteta i istorijskog znanja što je već bajata intelektualna moda u Evropi; njihove kritike na račun ovdašnjeg mentaliteta prepoznaju se kao antisrpske.

Međutim, ništa manje transnacionalni nisu ni komercijalni romani u kojima se sadržaji iz naše povesti i predanja obrađuju u skladu sa vizuelnim i psihološkim obrascima holivudskog spektakla; jedina razlika je u tome što je imaginacija same publike već u dovoljnoj meri amerikanizovana da se protiv ovakvog oblika odrođavanja ne buni; naprotiv, više ga ni ne primećuje.

Iako su ove opcije na domaćoj književnoj sceni suprotstavljene kao proizvodi manjinskog odnosno većinskog pogleda na svet, one iz šire perspektive posmatrane deluju ideološki, pa i poetički komplementarno: prilikom izbora kulturnog orijentira, obe su političku/ekonomsku moć izjednačile sa uzornim kvalitetom prema kojem se, onda, odnose kao inferiorni imitatori, realizaciju ideje o uklapanju nacionalne književnosti u globalne tokove zamišljajući kao bespoštedni konformizam.

Prateća pojava ovog procesa jeste pokušaj promene uloge jezika u stvaralačkom činu: primetna je tendencija da se jezik svede na medij sam po sebi neutralan, a čiji bi zadatak bio da prenosi „istine“ što postoje pre i nezavisno od samog umetničkog dela. Time bi njegova estetska funkcija i uloga koju u konstituisanju značenja imaju leksički i sintaksički poredak praktično bile ukinute, a književnost bi raskinula veze sa inspiracijom i prestala da bude umetnost reči. Shodno tome, u „manjinskoj“ opciji, u kojoj izostaje privrženost svemu što je maternje i zavičajno, jezik na kojem se stvara postaje zamenljiv (pretpostavlja se da je za umetničku vrednost književnog dela nebitno piše li se na srpskom ili na jeziku pozajmljenog zavičaja, kao da umetnički govor u oba slučaja može da bude podjednako sugestivan), dok u „većinskoj“, stil i izraz kao obeležja ličnog identiteta uopšte nisu bitni, te autori s olakšanjem prosleđuju tekstove lektorima, na formalnu standardizaciju, što će donekle zamaskirati njihove jezičke (ne)sposobnosti.

Tekuća književna kritika je takvoj situaciji takođe doprinela, svojim nečinjenjem: preko jezičko-stilskih omaški favorizovanih autora prelazi se ćutke, ili zato što profesionalni čitaoci nisu dovoljno pažljivi da bi mogli da ih uoče ili zato što ih i sami smatraju za „sitnice“, to, međutim, nije smetnja da sintagme poput „stilskog majstorstva“ ili „osobenog, prepoznatljivog stila“ postanu opšta mesta u afirmativno intoniranim kritičkim tekstovima što više niko ni ne pokušava da potkrepi ili objasni.

Maternji jezik, kao baštinik vekova iskustva i spoznajnih napora svojih govornika, već je sam po sebi nosilac političkih značenja, svetski kontekst, na posredan način, upravo to i otkriva. Uprkos navikama iz elektronske komunikacije, gde se misli zamenjuju emotikonima, dovodeći u pitanje čovekovu sposobnost da se uopšte služi rečima, i uprkos kulturnoj atmosferi gde je blebetanje moćnije od argumentacije i razuma, što stvara gađenje prema govoru uopšte, negovanje srpskog jezika danas ima značaj subverzije, političke nekorektnosti, pa i borbe za slobodu. To ne znači da bi pokušaji konzerviranja nekih od njegovih prethodnih stanja imali smisla, već da se jedino u kreativnom iskušavanju njegovih ekspresivnih i komunikativnih mogućnosti daju naći prodorni, ljudski odgovori na raščovečavajuću stvarnost.

Kroz darovite pojedince, jezik će pronaći načina da diše: primeri jezičke eruptivnosti i utopizma, pojave lokalnih govora i žargona, sukob sa diskursom političkog i drugih „advertajzinga“, sve su to sredstva pomoću kojih savremeni srpski pisci, i to s raznih pozicija u ideološkom spektru, neki svesno, a neki i potpuno spontano, ulaze u okršaj sa pritiscima kojima su izloženi. Estetiku epohe neće odlučiti oponašanje globalnih trendova, već stvaralačko nadmudrivanje sa njima, protiv njih.