Постаје ли Деда Мраз држављанин Русије?

Битка за Северни пол

Пише Филип Родић

Осам година пошто је, помоћу подморнице, поставила титанијумску заставу на дно Северног пола, Русија је почетком месеца званично поднела захтев УН да јој се призна суверенитет над 1,2 милиона квадратних километара Арктичког мора где би се могло налазити око пет милијарди тона нафте и гаса

Можда су Американци први стигли на Месец, али су Руси, по свему судећи, први стигли на Северни пол. Почетком августа, Москва је званично Уједињеним нацијама предала ревидирани захтев за проширење своје територије у арктичком региону (оригиналан захтев предат је још 2001, али је 2002. одбијен због недостатка доказа да ова територија заиста представља продужетак руског континенталног појаса). У новом захтеву, Русија тврди да полаже право на подморје у површини од 1,2 милиона квадратних километара које се протеже на више од 350 наутичких миља (око 650 километара) а да би ово поткрепила, представила је велику количину научних података прикупљених током вишегодишњег истраживања Арктика. Русија наводи да је испитивањима установљено да делови Комплекса централноарктичких подводних узвишица, морских гребена Ломоносов и Мендељејев (Алфа) Чукотска узвишица и котлина Подводников која их дели и Чукотска котлина имају континентални карактер настанка и да су природни продужетак континенталне маргине. Ово је важно јер, према Конвенцији УН за право мора из 1982. године, поморска држава има право да успостави зону економске ексклузивности, где има апсолутну контролу над ресурсима, која се простире на 200 наутичких миља (370 километара) од обале, док се у случају продужавања континенталног прага (шелфа) иза овог оквира граница зоне може продужити до 350 наутичких миља. Конвенција, међутим, предвиђа да се, ако се континентална маргина протеже на више од 350 наутичких миља, ово ограничење укида. Дакле, уколико су руски научници успели да докажу, као што Москва тврди, како су ови морски гребени природан наставак континенталног прага Русије, онда ће ова земља добити приоритетно и ексклузивно право на експлоатацију свих ресурса на поменутом простору који обухвата и Северни пол.

[restrictedarea]

АРКТИЧКО БЛАГО САД

процењују да се под Арктиком налази око 15 одсто преосталих светских резерви нафте (око 90 милијарди барела) око 30 одсто резерви природног и 20 одсто резерви течног гаса. Поред овога, руски стручњаци верују да се у овом региону налазе и значајне наслаге дијаманата, јер се гребен Ломоносов налази испред Јакутије где су највеће залихе дијаманата у Русији. Лаптевско море, које се, такође, налази у овом региону, већ је доказано, има дијамантски „канал“ на површини свог шелфа. Поред ових природних богатстава, важан елемент за нарастајући геостратешки значај је и у томе што се, због топљења арктичког леда, отвара и поморски пут између Далеког истока и Европе који путовање смањује са 48 дана и 11.300 наутичких миља (око 21.000 километара) колико је потребно преко Суецког канала, на 35 дана и 7.600 наутичких миља (око 14.000 километара). У случају да Комисија УН за границе континенталног прага донесе одлуку у корист Русије, она би имала готово искључиву контролу над овом у будућности потенцијално врло значајном рутом.

Извесно је да руски захтев неће бити разматран у скорије време и да ће на коначно решење морати да се сачека доста дуго, и то из процедуралних, али објективних разлога. Комисија би, наиме, о њему могла да расправља тек у фебруару или марту 2016, али ће тачни датуми бити одређени на седници Генералне скупштине УН крајем децембра.

Како је рекао руски аналитичар Алексеј Колозов, „одлука да се прошири граница континенталног прага није само географске и економске природе него је и политичко питање“. „Пре или касније, међутим, ово питање ће највероватније бити решено на позитиван начин, али шелф неће постати део руске територије без борбе“, додао је он. И Русија је на ту борбу, по свему судећи, спремна, много спремнија од главног ривала – САД, пошто Данска, Норвешка и Канада, које такође могу да претендују на ову територију и нису нека опасност по Русију.

Да би учврстила своје позиције пред ову борбу, Русија је већ почела значајно побољшавање својих војних капацитета у региону. Пре свега, Москва је 2014. формирала Здружену стратешку команду „Север“ коју чине компоненте Северне флоте, ојачане људством и опремом из Западног, Централног и Источног војног дистрикта, стациониране у поларном региону, као и независна војна група новоформираних Ваздушно-космичких одбрамбених снага (ВКО). Северна флота, између осталог, тренутно располаже са: једним носачем авиона, четири крстарице, девет фрегата, десет стратешких нуклеарних подморница, четири вишенаменске нуклеарне подморнице, 14 нуклеарних нападних подморница и осам дизел-подморница. Русија планира и да широм арктичког обода отвори десет нових база за операције потраге и спасавања, 16 великих лука са дубоким пристаништима, 13 аеродрома и десет радарских станица противваздушне одбране.

Овакво деловање Русије изазвало је, сасвим природно, подозрење у САД. Један од првих који је реаговао јесте републикански сенатор Џон Мекејн, дугогодишњи присталица агресивнијег приступа Вашингтона према Русији, рекавши да је растуће војно присуство Русије у арктичком региону постало „проблем за националну безбедност“ САД.

 

ЈЕСУ ЛИ САД У ИГРИ? САД,

међутим, за сада нису у стању да се супротставе Русији у овом делу света. Како је почетком јула за Њузвик рекао командант америчке Обалске страже, адмирал Пол Цукунфт, Америка „не само да сада није у истој лиги са Русијом него уопште не игра ту игру“. Какав је однос снага, Цукунфт је илустровао на примеру ледоломаца, бродова од кључног значаја у овом региону, иако нису право војно оруђе. САД имају само два тешка дизел-ледоломца од којих је само један у функцији, док други чека поправку мотора од 2010. Са друге стране, Русија има шест функционалних нуклеарних ледоломаца и најмање десетак оних на дизел-погон. У 2017. очекује се испорука још једног нуклеарног брода. Колико је овај јаз велики, јасно се види из речи председавајућег америчке Комисије за истраживање Арктика Франа Улмера који је рекао да су „потребне године“ да се направи један ледоломац и да они по комаду коштају око милијарду долара.

Гомилање снага манифестује се и у све учесталијим и обимнијим војним маневрима и једне, и друге стране. Новембра прошле године Русија је продужила радијус патрола бомбардера великог долета изнад Арктика, а у марту су организовани петодневни маневри са 38.000 војника, више од 50 бродова и подморница и 110 авиона. Овај сценарио поновио се свега неколико месеци касније – 24. августа Северна флота започела је тактичке војне вежбе са око 1.000 војника и 14 авиона и 34 борбена и возила за специјалне намене са циљем да се побољша интеракција између различитих грана војске и процени способност деловања војника и опреме у арктичким условима.

Војне вежбе у арктичком региону одржао је крајем маја и НАТО. На њима је учествовало више од 4.000 војника из шест земаља, као и више од стотину авиона.

У ову игру ускоро би, по свему судећи, требало да се укључи и Кина. Како је шеф руске дипломатије Сергеј Лавров рекао, ова земља је „најзначајнији партнер“ Русије на Арктику. „Кина је један од посматрача у Арктичком савету. Кина има, сигурно, добре перспективе на том простору, јер има одговарајуће ресурсе, технологију и научни потенцијал. Наша сарадња на Арктику, међутим, не треба да се ограничава у оквиру Арктичког савета. Арктичка зона Руске Федерације је зона у којој можемо на билатералној основи да сарађујемо са многим партнерима. Наравно, Народна Република Кина је један од најважнијих партнера Руске Федерације“, рекао је Лавров 24. августа.

С обзиром на сва геополитичка дешавања, јасно је да Кина, и ако не рачуна на то да би и она могла имати користи од арктичких ресурса у случају да их се Русија докопа, има велики интерес у томе да Русија успостави и контролише „северни пут“ од Далеког истока до Европе. Ова веза је за Кину од суштинског значаја и, као што смо већ видели, она покушава да формирањем „Новог пута свиле“ нађе алтернативу за дуг и неизвестан поморски пут преко Индијског океана и Суецког канала. Ни „Нови пут свиле“ није потпуно сигурна опција за Пекинг, јер пролази кроз многе или потпуно нестабилне регионе, или оне под америчким утицајем. Северни морски пут под контролом Русије, као поузданог и дугорочног кинеског партнера, намеће се као скоро савршено решење.

Ширење на Исток

 

Русија се ове недеље, по истом моделу као што захтева и када је у питању Арктик, проширила за 50.000 квадратних километара у Охотском мору смештеном између Камчатке, спорних Курилских острва, острва Сахалин и Јапана. Премијер Русије Дмитриј Медведев потписао је у суботу 22. августа Декрет о померању границе у овом мору. Ово је омогућено одлуком Комисије УН за границе континенталног прага којој је Русија поднела захтев за ово фебруара 2013.

И у овом случају, као и код Арктика, суочавају се два блока – с једне стране Русија и све моћнија Кина, која у овом региону има бројне територијалне спорове са суседима, америчким савезницима и, с друге стране, земље попут Јужне Кореје, Јапана и САД. Иако није могао да се много буни због проширења руске границе, пошто је она сасвим легална и спроведена на основу одлуке УН, Јапан је имао претерану, бесну реакцију на посету руског премијера Медведева Курилским острвима. Шеф европског одељења у јапанском Министарству спољних послова Хаџиме Хајаши позвао је руског амбасадора у својој земљи и уложио му званичан протест оценивши да је ова посета „супротна позицији Јапана у вези са Северним територијама (како Јапан зове Курилска острва) и вређа осећања јапанског народа“. Медведев је Токију одговорио лаконски да су руски званичници „посећивали, посећују и посећиваће Курилска острва“ која су „део Русије“ и додао да је „то тако и тако ће бити“. Нешто даље од Медведева отишао је његов заменик Дмитриј Рогозин јер је у свом маниру поручио оним Јапанцима које „вређа“ то што је руски премијер посетио Курилска острва да не треба да „дижу дреку“, него да „као прави мушкарци, у складу са својом традицијом, почине харакири“.

[/restrictedarea]