Postaje li Deda Mraz državljanin Rusije?

Bitka za Severni pol

Piše Filip Rodić

Osam godina pošto je, pomoću podmornice, postavila titanijumsku zastavu na dno Severnog pola, Rusija je početkom meseca zvanično podnela zahtev UN da joj se prizna suverenitet nad 1,2 miliona kvadratnih kilometara Arktičkog mora gde bi se moglo nalaziti oko pet milijardi tona nafte i gasa

Možda su Amerikanci prvi stigli na Mesec, ali su Rusi, po svemu sudeći, prvi stigli na Severni pol. Početkom avgusta, Moskva je zvanično Ujedinjenim nacijama predala revidirani zahtev za proširenje svoje teritorije u arktičkom regionu (originalan zahtev predat je još 2001, ali je 2002. odbijen zbog nedostatka dokaza da ova teritorija zaista predstavlja produžetak ruskog kontinentalnog pojasa). U novom zahtevu, Rusija tvrdi da polaže pravo na podmorje u površini od 1,2 miliona kvadratnih kilometara koje se proteže na više od 350 nautičkih milja (oko 650 kilometara) a da bi ovo potkrepila, predstavila je veliku količinu naučnih podataka prikupljenih tokom višegodišnjeg istraživanja Arktika. Rusija navodi da je ispitivanjima ustanovljeno da delovi Kompleksa centralnoarktičkih podvodnih uzvišica, morskih grebena Lomonosov i Mendeljejev (Alfa) Čukotska uzvišica i kotlina Podvodnikov koja ih deli i Čukotska kotlina imaju kontinentalni karakter nastanka i da su prirodni produžetak kontinentalne margine. Ovo je važno jer, prema Konvenciji UN za pravo mora iz 1982. godine, pomorska država ima pravo da uspostavi zonu ekonomske ekskluzivnosti, gde ima apsolutnu kontrolu nad resursima, koja se prostire na 200 nautičkih milja (370 kilometara) od obale, dok se u slučaju produžavanja kontinentalnog praga (šelfa) iza ovog okvira granica zone može produžiti do 350 nautičkih milja. Konvencija, međutim, predviđa da se, ako se kontinentalna margina proteže na više od 350 nautičkih milja, ovo ograničenje ukida. Dakle, ukoliko su ruski naučnici uspeli da dokažu, kao što Moskva tvrdi, kako su ovi morski grebeni prirodan nastavak kontinentalnog praga Rusije, onda će ova zemlja dobiti prioritetno i ekskluzivno pravo na eksploataciju svih resursa na pomenutom prostoru koji obuhvata i Severni pol.

[restrictedarea]

ARKTIČKO BLAGO SAD

procenjuju da se pod Arktikom nalazi oko 15 odsto preostalih svetskih rezervi nafte (oko 90 milijardi barela) oko 30 odsto rezervi prirodnog i 20 odsto rezervi tečnog gasa. Pored ovoga, ruski stručnjaci veruju da se u ovom regionu nalaze i značajne naslage dijamanata, jer se greben Lomonosov nalazi ispred Jakutije gde su najveće zalihe dijamanata u Rusiji. Laptevsko more, koje se, takođe, nalazi u ovom regionu, već je dokazano, ima dijamantski „kanal“ na površini svog šelfa. Pored ovih prirodnih bogatstava, važan element za narastajući geostrateški značaj je i u tome što se, zbog topljenja arktičkog leda, otvara i pomorski put između Dalekog istoka i Evrope koji putovanje smanjuje sa 48 dana i 11.300 nautičkih milja (oko 21.000 kilometara) koliko je potrebno preko Sueckog kanala, na 35 dana i 7.600 nautičkih milja (oko 14.000 kilometara). U slučaju da Komisija UN za granice kontinentalnog praga donese odluku u korist Rusije, ona bi imala gotovo isključivu kontrolu nad ovom u budućnosti potencijalno vrlo značajnom rutom.

Izvesno je da ruski zahtev neće biti razmatran u skorije vreme i da će na konačno rešenje morati da se sačeka dosta dugo, i to iz proceduralnih, ali objektivnih razloga. Komisija bi, naime, o njemu mogla da raspravlja tek u februaru ili martu 2016, ali će tačni datumi biti određeni na sednici Generalne skupštine UN krajem decembra.

Kako je rekao ruski analitičar Aleksej Kolozov, „odluka da se proširi granica kontinentalnog praga nije samo geografske i ekonomske prirode nego je i političko pitanje“. „Pre ili kasnije, međutim, ovo pitanje će najverovatnije biti rešeno na pozitivan način, ali šelf neće postati deo ruske teritorije bez borbe“, dodao je on. I Rusija je na tu borbu, po svemu sudeći, spremna, mnogo spremnija od glavnog rivala – SAD, pošto Danska, Norveška i Kanada, koje takođe mogu da pretenduju na ovu teritoriju i nisu neka opasnost po Rusiju.

Da bi učvrstila svoje pozicije pred ovu borbu, Rusija je već počela značajno poboljšavanje svojih vojnih kapaciteta u regionu. Pre svega, Moskva je 2014. formirala Združenu stratešku komandu „Sever“ koju čine komponente Severne flote, ojačane ljudstvom i opremom iz Zapadnog, Centralnog i Istočnog vojnog distrikta, stacionirane u polarnom regionu, kao i nezavisna vojna grupa novoformiranih Vazdušno-kosmičkih odbrambenih snaga (VKO). Severna flota, između ostalog, trenutno raspolaže sa: jednim nosačem aviona, četiri krstarice, devet fregata, deset strateških nuklearnih podmornica, četiri višenamenske nuklearne podmornice, 14 nuklearnih napadnih podmornica i osam dizel-podmornica. Rusija planira i da širom arktičkog oboda otvori deset novih baza za operacije potrage i spasavanja, 16 velikih luka sa dubokim pristaništima, 13 aerodroma i deset radarskih stanica protivvazdušne odbrane.

Ovakvo delovanje Rusije izazvalo je, sasvim prirodno, podozrenje u SAD. Jedan od prvih koji je reagovao jeste republikanski senator Džon Mekejn, dugogodišnji pristalica agresivnijeg pristupa Vašingtona prema Rusiji, rekavši da je rastuće vojno prisustvo Rusije u arktičkom regionu postalo „problem za nacionalnu bezbednost“ SAD.

 

JESU LI SAD U IGRI? SAD,

međutim, za sada nisu u stanju da se suprotstave Rusiji u ovom delu sveta. Kako je početkom jula za Njuzvik rekao komandant američke Obalske straže, admiral Pol Cukunft, Amerika „ne samo da sada nije u istoj ligi sa Rusijom nego uopšte ne igra tu igru“. Kakav je odnos snaga, Cukunft je ilustrovao na primeru ledolomaca, brodova od ključnog značaja u ovom regionu, iako nisu pravo vojno oruđe. SAD imaju samo dva teška dizel-ledolomca od kojih je samo jedan u funkciji, dok drugi čeka popravku motora od 2010. Sa druge strane, Rusija ima šest funkcionalnih nuklearnih ledolomaca i najmanje desetak onih na dizel-pogon. U 2017. očekuje se isporuka još jednog nuklearnog broda. Koliko je ovaj jaz veliki, jasno se vidi iz reči predsedavajućeg američke Komisije za istraživanje Arktika Frana Ulmera koji je rekao da su „potrebne godine“ da se napravi jedan ledolomac i da oni po komadu koštaju oko milijardu dolara.

Gomilanje snaga manifestuje se i u sve učestalijim i obimnijim vojnim manevrima i jedne, i druge strane. Novembra prošle godine Rusija je produžila radijus patrola bombardera velikog doleta iznad Arktika, a u martu su organizovani petodnevni manevri sa 38.000 vojnika, više od 50 brodova i podmornica i 110 aviona. Ovaj scenario ponovio se svega nekoliko meseci kasnije – 24. avgusta Severna flota započela je taktičke vojne vežbe sa oko 1.000 vojnika i 14 aviona i 34 borbena i vozila za specijalne namene sa ciljem da se poboljša interakcija između različitih grana vojske i proceni sposobnost delovanja vojnika i opreme u arktičkim uslovima.

Vojne vežbe u arktičkom regionu održao je krajem maja i NATO. Na njima je učestvovalo više od 4.000 vojnika iz šest zemalja, kao i više od stotinu aviona.

U ovu igru uskoro bi, po svemu sudeći, trebalo da se uključi i Kina. Kako je šef ruske diplomatije Sergej Lavrov rekao, ova zemlja je „najznačajniji partner“ Rusije na Arktiku. „Kina je jedan od posmatrača u Arktičkom savetu. Kina ima, sigurno, dobre perspektive na tom prostoru, jer ima odgovarajuće resurse, tehnologiju i naučni potencijal. Naša saradnja na Arktiku, međutim, ne treba da se ograničava u okviru Arktičkog saveta. Arktička zona Ruske Federacije je zona u kojoj možemo na bilateralnoj osnovi da sarađujemo sa mnogim partnerima. Naravno, Narodna Republika Kina je jedan od najvažnijih partnera Ruske Federacije“, rekao je Lavrov 24. avgusta.

S obzirom na sva geopolitička dešavanja, jasno je da Kina, i ako ne računa na to da bi i ona mogla imati koristi od arktičkih resursa u slučaju da ih se Rusija dokopa, ima veliki interes u tome da Rusija uspostavi i kontroliše „severni put“ od Dalekog istoka do Evrope. Ova veza je za Kinu od suštinskog značaja i, kao što smo već videli, ona pokušava da formiranjem „Novog puta svile“ nađe alternativu za dug i neizvestan pomorski put preko Indijskog okeana i Sueckog kanala. Ni „Novi put svile“ nije potpuno sigurna opcija za Peking, jer prolazi kroz mnoge ili potpuno nestabilne regione, ili one pod američkim uticajem. Severni morski put pod kontrolom Rusije, kao pouzdanog i dugoročnog kineskog partnera, nameće se kao skoro savršeno rešenje.

Širenje na Istok

 

Rusija se ove nedelje, po istom modelu kao što zahteva i kada je u pitanju Arktik, proširila za 50.000 kvadratnih kilometara u Ohotskom moru smeštenom između Kamčatke, spornih Kurilskih ostrva, ostrva Sahalin i Japana. Premijer Rusije Dmitrij Medvedev potpisao je u subotu 22. avgusta Dekret o pomeranju granice u ovom moru. Ovo je omogućeno odlukom Komisije UN za granice kontinentalnog praga kojoj je Rusija podnela zahtev za ovo februara 2013.

I u ovom slučaju, kao i kod Arktika, suočavaju se dva bloka – s jedne strane Rusija i sve moćnija Kina, koja u ovom regionu ima brojne teritorijalne sporove sa susedima, američkim saveznicima i, s druge strane, zemlje poput Južne Koreje, Japana i SAD. Iako nije mogao da se mnogo buni zbog proširenja ruske granice, pošto je ona sasvim legalna i sprovedena na osnovu odluke UN, Japan je imao preteranu, besnu reakciju na posetu ruskog premijera Medvedeva Kurilskim ostrvima. Šef evropskog odeljenja u japanskom Ministarstvu spoljnih poslova Hadžime Hajaši pozvao je ruskog ambasadora u svojoj zemlji i uložio mu zvaničan protest ocenivši da je ova poseta „suprotna poziciji Japana u vezi sa Severnim teritorijama (kako Japan zove Kurilska ostrva) i vređa osećanja japanskog naroda“. Medvedev je Tokiju odgovorio lakonski da su ruski zvaničnici „posećivali, posećuju i posećivaće Kurilska ostrva“ koja su „deo Rusije“ i dodao da je „to tako i tako će biti“. Nešto dalje od Medvedeva otišao je njegov zamenik Dmitrij Rogozin jer je u svom maniru poručio onim Japancima koje „vređa“ to što je ruski premijer posetio Kurilska ostrva da ne treba da „dižu dreku“, nego da „kao pravi muškarci, u skladu sa svojom tradicijom, počine harakiri“.

[/restrictedarea]