Почетна / БРОЈ 382 / На бдењу у Крушедолу

На бдењу у Крушедолу

Пише Рајко Петров Ного
Шта је од храма лепше? Шта је од порте тише? И где је, ако не ту, реч наша ближе Богу?

Све чешће се окупљамо око наших манастира. Све су чешћа песничка бдења у порти наших светиња. Понекад, рецимо у Подгорици, и у крипти храма, као у старохришћанској катакомби. Јесмо ли изгнани са световних, „политички коректних“, послушничких трибина? Јесмо ли у манастирској порти у избегличком уточишту, у азилу? Или смо овом изнудицом привилеговани? Шта је од храма лепше? Шта је од порте тише? И где је, ако не ту, реч наша ближе Богу?

Ваљало би пред овим Благовештенским храмом, у порти манастира Крушедола, који је мајка свих манастира Свете Фрушке Горе – овој упорно рушеној, хараној, и још упорније обнављаној светињи, коју је почетком шеснаестог века основао деспот Георгије – Ђорђе Бранковић, унук чувеног и великог и несрећног Ђурђа Смедеревца – рећи коју реч о подвижништву његове (Ђорђеве) мајке Ангелине, потоње преподобне Ангелине Српске. А чим о њој нешто проговоримо, одмах се опсетимо наше недостојности и недостојности свих наших невоља.

Ова се православна, ћерка Ђорђа Аријанита Комнина, господара Коњуха и Шкумбе, из племена арбанашког, године 1460. у Скадру удала за изгнаног и слепог српско деспота Стефана, сина Ђурђа Бранковића. Надживела је мужа, два сина, Ђорђа (потоњег владику Максима), Јована и кћерку Мару. Три пута је својим несаломивим упорством преносила мошти свога мужа светог Стефана Слепог и два пута кости сина Јована. У великој и свакојакој оскудици, у избеглиштву, ова је Велика Мајка подизала храмове, а за ћивоте, златним и сребреним нитима, везла покрове. Да се у тим најтежим вековима наша свећа не би угасила, већ да би осветљавала храм, и да би мошти светих обнављале памћење, да Срби не забораве ко су и откуд долазе.

Осмотримо тај лук избеглиштва – од Смедерева до Скадра, а затим и до Београда, града у Фурланији, у Италији, па преко Угарске и Влашке до Срема – где је са сином Ђорђем, тада већ монахом Максимом, подигла Крушедол. Светлост Крушедола магнетски је привлачила Србе да се око светлости окупе и саберу и да тако сабрани очувају стечена права ратника у тадањој Угарској, у Аустро-Угарској. Али и да сваки час погледују тамо преко Саве и Дунава. Причало се – а кад се дуго прича као да је и било – да је млади Карађорђе овде уснио сан у коме га Мати Ангелина и фрушкогорски свеци моле да ослободи Србију од Турака. Тај сан, изгледа, није био лажа. После толико Георгија, Ђурађа и Ђорђа неумитно је морао доћи Карађорђе.

Упитајмо се сада одакле је ћери Аријанита Комнина, господара Шкумбе, удатој за слепог српског деспота, дотицало снаге да носи свој светли крст кроз тмину немилосне историје? Из вере. У вери православној, када је истинска и дубока, прегаоцу Бог даје махове. А онда и из самосвести: од којих је и за кога се удала. И чију лозу занавља и чува.

На женама, на светим женама, опстаје породица, племе и држава. Жижак који у тмини светли и кад мужеви, браћа, девери и синови немилице гину – да би млади и лепи били на одру. Удовице и сестре безбратнице, вашим се сенима вечерас клањамо. И моштима светих. Спаљеним моштима. Пепелом спаљених костију Срби се даљински грију. И закриљују руком Деспотице Ангелине, уз коју овде векују и српски патријарси Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Шакабента. У живој заједници – јер су у Христу сви живе – они нас вечерас слушају и са нама загледају бескрајни плави круг и у њему звезду.

Награду која се зове „Деспотица Мати Ангелина“ на данашњи је дан прошле године примио онај чије вам име не могу рећи, одмах бисте се сетили. Драго ми је што ћу се Матији придружити – да не буде усамљен.

Преосвећени владико сремски Василије, часно монаштво и свештенство, песничка, сапатничка братијо, монаси српскога језика, чланови Жирија, браћо и сестре, чули сте „Песму златну Мајке Ангелине“, химну свих фрушкогорских манастира, коју је написала наша Софија. Она ће вас двоструко обасјати – а ви ту светлост умножавајте – у овој порти и на Песничком бдењу које ћу отворити неколиким песмама из награђене књиге Преко пепела коју је, да све буде у складу, објавила издавачка кућа Православна реч из Новог Сада, и тако обележила седамдесет година овога који вам говори.

У порти манастира Крушедола, у навечерје Преподобне Мати Ангелине Српске, 11. августа 2015.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *