Почетна / Свет / Пекинг као помиритељ и стабилизатор

Пекинг као помиритељ и стабилизатор

Кина на Јужном Кавказу

Пише Зоран Милошевић
Кинеска политика на Кавказу остварила је јединствен успех који на Западу изазива дивљење и завист. Пекингу је пошло за руком оно што другима није – да води позитивну политику прихватљиву свима и тиме постави темеље за дугорочну стабилизацију овог немирног региона, што је у интересу свих евроазијских сила

Доскора је деловало као да регион Кавказа за Кину није посебно интересантан, али је онда, пре неколико година, она покренула пројекат „Новог пута свиле“ и ситуација се променила: Кавказ је стекао статус моста (важне тачке „Новог пута свиле“) између Европе и Aзије. Рационална заштита властитих националних интереса у Евроазији дозвољава Кини да води позитивну и инклузивну политику на целом Северном Кавказу, а из овога се може извести закључак да ће покушати слично и на Јужном Кавказу. И сва је прилика да ће успети. Пекинг је свима ставио до знања да жели сарадњу без ограничења, те да јача везе са јужнокавкаским државама, избегавајући замке класичне геополитике. При томе не изазива подозрење и незадовољство регионалних држава, које претендују на утицај у овом региону.

СТАВЉАЊЕ РИВАЛА ПОД ИСТУ КАПУ

Када је у питању Јерменија, може се чак говорити о пријатељству двеју држава, што се видело приликом посете председника Јерменије Сержа Саргсјана Кини од 24. до 26. марта ове године. Тада је Пекинг потписао бројне пословне уговоре, али и уговоре о сарадњи у сфери одбране и војној подршци. Осим тога, Јереван је добио званични позив да учествује у кинеском пројекту „Новог пута свиле“. Ово пријатељство учвршћују велике кинеске инвестиције и одлуке од стратешке важности за јерменску економију. Кина је, између осталог, донела одлуку да уложи средства у ремонт и изградњу термоцентрала у Јерменији, затим у изградњу пруге између Јерменије и иранских лука како би држава превазишла турску и азербејџанску изолацију и притисак. За Јерменију добри односи са Кином имају велики значај, јер је ситуација у економији постала доста тешка, а инвестиције из Пекинга све мењају – набоље. Због тога јерменски портал epress.am хвали кинеску политику на Јужном Кавказу, истичући да нема наглост руске и ароганцију западњачке политике.

[restrictedarea]

Јерменија и Азербејџан имају доста сложен однос, а уз то и нерешен територијални спор око Нагорно Карабаха (где живе Јермени). Но, Пекинг је успоставио одличне везе и са Азербејџаном, при чему, ако ћемо искрено, то ни кинеској влади није било лако. У Бакуу нису заборавили да је Кина 2008. године одбила да подржи резолуцију у Уједињеним нацијама о повлачењу јерменске војске из Нагорно Карабаха.  Ипак, ова држава је показала да не држи никоме страну и предложила пројекат железничке пруге и Азербејџану и Грузији и Јерменији за превоз 20 милиона тона робе годишње, што је донедавно била „фатаморгана“, јер је турско-јерменска граница затворена од 1993. године. Осим тога, економски интереси помажу да се потисну, ако не и забораве, одређена политичка неслагања. На пример, почетком 2013. године кинеске инвестиције у Азербејџан износиле су најмање милијарду долара, а од тада расту. Баку се окренуо Пекингу и због сталног условљавања инвестиција од стране Европске уније и САД, а Кина се не меша у државну и културну политику земаља Северног и Јужног Кавказа. У Бакуу то доживљавају као велико поштовање. Кина у Азербејџану инвестира у нафтну индустрију, али и у термоцентрале. Резултат ове њене политике је да и Азербејџан и Јерменија сматрају да рачуна на дугорочну сарадњу на партнерским основама. То обе државе чини наклоњеним Пекингу.

Кина је успела да успостави добре односе и са Грузијом, иако се ова држава сматра прозападном. Пекинг увек прво развија економске везе, па тек онда политичке. Тако је успео да са Грузијом повећа међусобну размену роба од 4,1 милиона долара 2003. до 597 милиона 2013. године. Тренутно је Кина трећи трговински партнер Тбилисија, а испред ње су Турска и Азербејџан. Последње четири године кинеске инвестиције у Грузију су значајно порасле, али све говори да је то само почетак. Наиме, Кина би да уложи велики новац у транспорт, енергетику, медицину и пољопривреду. Иако је Тбилиси низ година окренут Западу, од њега није добио много, сем обећања и тешко остваривих услова које треба да испуни да би добио нешто од Брисела. Сада се Кина појављује као перспективни извор дугорочне подршке. Тако она постепено придружује клубу пријатеља на Кавказу и Грузију.

ПАРТНЕРСКИ ОДНОС С РЕГИОНАЛНИМ СИЛАМА

Следећи успех Кине на Јужном Кавказу је неузнемиравање регионалних сила својом политиком: Ирана, Турске и Русије. На крају крајева, Кина доноси новац, који нема ниједна од поменутих држава, али их, заузврат, укључује у све своје пројекте на Кавказу. Политика Кине у овом региону даје сигурност и Русији и Ирану, који са подозрењем прате понашање Турске и САД као извора опасности. Оба блока, условно говорећи, проамерички и антиамерички, оптужују се међусобно за неоимперијализам, при чему је Кина успела да избегне такве оптужбе, пре свега примењујући дипломатску праксу супротну САД и Европској унији – да се мора изабрати страна (или си са нама или против нас).

Успехе Кине на Кавказу приметили су и Американци, те  је Пол Гобл – бивши саветник државног секретара Џејмса Бејкера и професор Института светске политике у Вашингтону, иначе стручњак за Русију и Евроазију – окупио групу колега и анализирао њену политику, те резултате објавио на порталу Jamestown Foundation. Закључак је да се Кина споро али упорно учвршћује у поменутом региону, при чему је економска експанзија брза, а политичка доста опрезна и спора. Управо је ово „болно“ питање за Американце јер, како истиче Пол Гобл, очигледно је да Кина жели да учествује и у политичком животу народа Кавказа. Са једне стране, жели да изгради пругу Баку – Тбилиси – Карс, а са друге, плаши се да би се нестабилност и тероризам одатле могли под одређеним условима прелити на њену територију. Истовремено, у регион бројних замрзнутих конфликата доноси важно искуство са Тајваном, који сматра својим, али у исто време поступа као да се ради о независној држави. За Москву, Тбилиси, Баку и Јереван ово је један од начина решавања поменутих конфликата. При томе, важно је нагласити, Кина сарађује и са Нагорно Карабахом и Јужном Осетијом, али на нивоу приватних компанија.

Предност ове државе је што њени лидери не желе брзе резултате, попут Американаца и Европљана. Кина све гледа из дугорочне перспективе, а то је врло поучно за лидере на Кавказу.

Који су, коначно, интереси Кине на Кавказу? Ширење трговине са земљама богатим енергентима, изградња сувоземних путева између Азије и Европе и утврђивање властитог статуса велике државе, али и учвршћивање политичке стабилности и територијалне целовитости. Јер, како демонстрира Пекинг, државни суверенитет се брани се на Кавказу, наводи портал kavpolit.com. Јерменин Михаил Агаџанјан, за портал kavkazoved.info, нешто другачије види кинеске интересе на Кавказу. Наиме, он мисли да Кина у том региону жели да створи мостобран за даља освајања европског тржишта, тј. без њега није могуће остварити експанзију извоза кинеских роба, инвестиција и радне снаге у Европу. Другим речима, Јужни Кавказ је за Пекинг регионални центар где треба да се бори за утицај са другим конкурентима. Да би остварио своје циљеве, Пекинг се служи најважнијим „оружјем“ – економијом.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *