Peking kao pomiritelj i stabilizator

Kina na Južnom Kavkazu

Piše Zoran Milošević

Kineska politika na Kavkazu ostvarila je jedinstven uspeh koji na Zapadu izaziva divljenje i zavist. Pekingu je pošlo za rukom ono što drugima nije – da vodi pozitivnu politiku prihvatljivu svima i time postavi temelje za dugoročnu stabilizaciju ovog nemirnog regiona, što je u interesu svih evroazijskih sila

Doskora je delovalo kao da region Kavkaza za Kinu nije posebno interesantan, ali je onda, pre nekoliko godina, ona pokrenula projekat „Novog puta svile“ i situacija se promenila: Kavkaz je stekao status mosta (važne tačke „Novog puta svile“) između Evrope i Azije. Racionalna zaštita vlastitih nacionalnih interesa u Evroaziji dozvoljava Kini da vodi pozitivnu i inkluzivnu politiku na celom Severnom Kavkazu, a iz ovoga se može izvesti zaključak da će pokušati slično i na Južnom Kavkazu. I sva je prilika da će uspeti. Peking je svima stavio do znanja da želi saradnju bez ograničenja, te da jača veze sa južnokavkaskim državama, izbegavajući zamke klasične geopolitike. Pri tome ne izaziva podozrenje i nezadovoljstvo regionalnih država, koje pretenduju na uticaj u ovom regionu.

STAVLJANJE RIVALA POD ISTU KAPU

Kada je u pitanju Jermenija, može se čak govoriti o prijateljstvu dveju država, što se videlo prilikom posete predsednika Jermenije Serža Sargsjana Kini od 24. do 26. marta ove godine. Tada je Peking potpisao brojne poslovne ugovore, ali i ugovore o saradnji u sferi odbrane i vojnoj podršci. Osim toga, Jerevan je dobio zvanični poziv da učestvuje u kineskom projektu „Novog puta svile“. Ovo prijateljstvo učvršćuju velike kineske investicije i odluke od strateške važnosti za jermensku ekonomiju. Kina je, između ostalog, donela odluku da uloži sredstva u remont i izgradnju termocentrala u Jermeniji, zatim u izgradnju pruge između Jermenije i iranskih luka kako bi država prevazišla tursku i azerbejdžansku izolaciju i pritisak. Za Jermeniju dobri odnosi sa Kinom imaju veliki značaj, jer je situacija u ekonomiji postala dosta teška, a investicije iz Pekinga sve menjaju – nabolje. Zbog toga jermenski portal epress.am hvali kinesku politiku na Južnom Kavkazu, ističući da nema naglost ruske i aroganciju zapadnjačke politike.

[restrictedarea]

Jermenija i Azerbejdžan imaju dosta složen odnos, a uz to i nerešen teritorijalni spor oko Nagorno Karabaha (gde žive Jermeni). No, Peking je uspostavio odlične veze i sa Azerbejdžanom, pri čemu, ako ćemo iskreno, to ni kineskoj vladi nije bilo lako. U Bakuu nisu zaboravili da je Kina 2008. godine odbila da podrži rezoluciju u Ujedinjenim nacijama o povlačenju jermenske vojske iz Nagorno Karabaha.  Ipak, ova država je pokazala da ne drži nikome stranu i predložila projekat železničke pruge i Azerbejdžanu i Gruziji i Jermeniji za prevoz 20 miliona tona robe godišnje, što je donedavno bila „fatamorgana“, jer je tursko-jermenska granica zatvorena od 1993. godine. Osim toga, ekonomski interesi pomažu da se potisnu, ako ne i zaborave, određena politička neslaganja. Na primer, početkom 2013. godine kineske investicije u Azerbejdžan iznosile su najmanje milijardu dolara, a od tada rastu. Baku se okrenuo Pekingu i zbog stalnog uslovljavanja investicija od strane Evropske unije i SAD, a Kina se ne meša u državnu i kulturnu politiku zemalja Severnog i Južnog Kavkaza. U Bakuu to doživljavaju kao veliko poštovanje. Kina u Azerbejdžanu investira u naftnu industriju, ali i u termocentrale. Rezultat ove njene politike je da i Azerbejdžan i Jermenija smatraju da računa na dugoročnu saradnju na partnerskim osnovama. To obe države čini naklonjenim Pekingu.

Kina je uspela da uspostavi dobre odnose i sa Gruzijom, iako se ova država smatra prozapadnom. Peking uvek prvo razvija ekonomske veze, pa tek onda političke. Tako je uspeo da sa Gruzijom poveća međusobnu razmenu roba od 4,1 miliona dolara 2003. do 597 miliona 2013. godine. Trenutno je Kina treći trgovinski partner Tbilisija, a ispred nje su Turska i Azerbejdžan. Poslednje četiri godine kineske investicije u Gruziju su značajno porasle, ali sve govori da je to samo početak. Naime, Kina bi da uloži veliki novac u transport, energetiku, medicinu i poljoprivredu. Iako je Tbilisi niz godina okrenut Zapadu, od njega nije dobio mnogo, sem obećanja i teško ostvarivih uslova koje treba da ispuni da bi dobio nešto od Brisela. Sada se Kina pojavljuje kao perspektivni izvor dugoročne podrške. Tako ona postepeno pridružuje klubu prijatelja na Kavkazu i Gruziju.

PARTNERSKI ODNOS S REGIONALNIM SILAMA

Sledeći uspeh Kine na Južnom Kavkazu je neuznemiravanje regionalnih sila svojom politikom: Irana, Turske i Rusije. Na kraju krajeva, Kina donosi novac, koji nema nijedna od pomenutih država, ali ih, zauzvrat, uključuje u sve svoje projekte na Kavkazu. Politika Kine u ovom regionu daje sigurnost i Rusiji i Iranu, koji sa podozrenjem prate ponašanje Turske i SAD kao izvora opasnosti. Oba bloka, uslovno govoreći, proamerički i antiamerički, optužuju se međusobno za neoimperijalizam, pri čemu je Kina uspela da izbegne takve optužbe, pre svega primenjujući diplomatsku praksu suprotnu SAD i Evropskoj uniji – da se mora izabrati strana (ili si sa nama ili protiv nas).

Uspehe Kine na Kavkazu primetili su i Amerikanci, te  je Pol Gobl – bivši savetnik državnog sekretara Džejmsa Bejkera i profesor Instituta svetske politike u Vašingtonu, inače stručnjak za Rusiju i Evroaziju – okupio grupu kolega i analizirao njenu politiku, te rezultate objavio na portalu Jamestown Foundation. Zaključak je da se Kina sporo ali uporno učvršćuje u pomenutom regionu, pri čemu je ekonomska ekspanzija brza, a politička dosta oprezna i spora. Upravo je ovo „bolno“ pitanje za Amerikance jer, kako ističe Pol Gobl, očigledno je da Kina želi da učestvuje i u političkom životu naroda Kavkaza. Sa jedne strane, želi da izgradi prugu Baku – Tbilisi – Kars, a sa druge, plaši se da bi se nestabilnost i terorizam odatle mogli pod određenim uslovima preliti na njenu teritoriju. Istovremeno, u region brojnih zamrznutih konflikata donosi važno iskustvo sa Tajvanom, koji smatra svojim, ali u isto vreme postupa kao da se radi o nezavisnoj državi. Za Moskvu, Tbilisi, Baku i Jerevan ovo je jedan od načina rešavanja pomenutih konflikata. Pri tome, važno je naglasiti, Kina sarađuje i sa Nagorno Karabahom i Južnom Osetijom, ali na nivou privatnih kompanija.

Prednost ove države je što njeni lideri ne žele brze rezultate, poput Amerikanaca i Evropljana. Kina sve gleda iz dugoročne perspektive, a to je vrlo poučno za lidere na Kavkazu.

Koji su, konačno, interesi Kine na Kavkazu? Širenje trgovine sa zemljama bogatim energentima, izgradnja suvozemnih puteva između Azije i Evrope i utvrđivanje vlastitog statusa velike države, ali i učvršćivanje političke stabilnosti i teritorijalne celovitosti. Jer, kako demonstrira Peking, državni suverenitet se brani se na Kavkazu, navodi portal kavpolit.com. Jermenin Mihail Agadžanjan, za portal kavkazoved.info, nešto drugačije vidi kineske interese na Kavkazu. Naime, on misli da Kina u tom regionu želi da stvori mostobran za dalja osvajanja evropskog tržišta, tj. bez njega nije moguće ostvariti ekspanziju izvoza kineskih roba, investicija i radne snage u Evropu. Drugim rečima, Južni Kavkaz je za Peking regionalni centar gde treba da se bori za uticaj sa drugim konkurentima. Da bi ostvario svoje ciljeve, Peking se služi najvažnijim „oružjem“ – ekonomijom.

[/restrictedarea]