Милорад Вучелић / главни уредник
Права је радост и задовољство, и то не треба крити, када британска политика доживи катастрофалан пораз и понижење и то на отвореној светској сцени. Седам мрачних и антисрпских резолуција о Сребреници поднели су Енглези у Савету безбедности УН. Прву лошу онда за нијансу бољу другу па онда гору од прве трећу, па најгору пету и шесту и тако редом. Од предлога резолуције до следећег предлога резолуције показивали су да их истина уопште не занима. Биле су ту на испомоћи и неке балтичке земље, по свему посрнула Француска и наравно – Америка. Као пингпонг лоптицу, контрарезолуцијама, добацивали су их Руси, па Руси Кинезима, а Кинези Русима, да би их на крају суочили са ветом Русије.
Победила је пре свега истина, као и историјске чињенице. Ђаволска лаж је изгубила, а фијаско је доживела константна потреба Британије да изазива ужасе на Балкану и да то увек и по правилу чини на штету Срба. Не можемо а да се не присетимо да је и уз Карађорђа када је губио главу био енглески официр. Русија је по ко зна који пут показала братску приврженост и принципијелност. Јасно је да Руси не одустају од своје заинтересованости за утицај на Балкану и у Србији и да нису склони да нас изруче и препусте на милост и немилост западним „пријатељима“ и савезницима. Умешни и предузимљиви били смо, по свему судећи, и ми сами. Британија ће на много начина гледати да нам се освети за ову бруку и понижење које је доживела. Али о том-потом.
[restrictedarea]Велико изненађење представља брутална агресивност коју је овом приликом демонстрирао Лондон. Влада њеног краљевског височанства обично наступа у рукавицама, префригано, перфидно, подмукло и лукаво. Када неки народ увале у катастрофу они обичавају да кажу да је „пронашао своју душу“. На двадесету годишњицу обележавања масовног страдања у Сребреници Запад се нашао у веома тешкој ситуацији. На основу бројних докумената и непосредних сведочења (опет тај „Викиликс“) највиших војних и политичких представника тога времена (Клинтон, Ширак, Кинкел) показује се да су западни лидери и њима потчињене тајне обавештајне и војне службе имали активно учешће у сребреничком злочину. Није реч само о нечињењу и пропуштању радњи НАТО или ЕУ, како се то покушава да прикаже, већ о самом смишљању, планирању, организовању, непосредном извршавању (Дражен Ердемовић, Милорад Пелемиш, француска тајна служба и Десети диверзантски одред…) и накнадној медијској операционализацији сребреничких дешавања.
Речником Хашког трибунала, реч је овде о заједничком злочиначком подухвату. То данас незадрживо излази на видело. И отуд оваква нервоза и силовит покушај да се на српски народ утисне жиг геноцидности. Предлог британске резолуције био је, поред свега осталог, покушај да се за праве кривце пронађе алиби баш као што је за агресију на Србију и бомбардовање накнадно покриће и оправдање потражено у хашким оптужницама и пресудама.
Догађаји у Грчкој и исход референдума показали су да су све „Печатове“ прогнозе, увиди и предвиђања били тачни. Финансијски тоталитаризам и доследна идеологија неолиберализма показали су потпуни дебакл пред првим правим историјским изазовом. Свет западног капитала показао је праву неспособност и све своје дефиците када се суочио са пробуђеном историјом и народом жељним правде и наде. Насилна жестока кампања да Грци продуже своје дужничко ропство распала се у парампарчад. Није реч само о непосредном историјском догађању него о подстицајном историјском сећању на које упућује Јегор Холмогоров:
Алексис Ципрас је беспрекорно изабрао лозинку којом је одржао победу на референдуму о захтевима поверилаца из Европске уније – „Атинска демократија против транснационалне империје капитала!“
Ципрас је Грцима предложио да кажу: „ОХИ“ – „НЕ“.
Управо ту реч чуо је од грчког премијера Метаксаса италијански амбасадор 28. октобра 1940. године, када је поднет ултиматум са захтевом беспоговорне капитулације Грчке пред Мусолинијем. Метаксас је тада рекао: „ОХИ“ и грчка армија не само што је зауставила продор Италијана него је и пренела ратна дејства у Албанију, окупирану од Мусолинија. Тек је продор немачког Вермахта принудио Грке да се после жестоког отпора евакуишу на Крит, а затим на енглески Кипар. Против немачког окупатора су се борили сви, укључујући православне монахе, који су у руке узели оружје.
Од тада је „Дан ОХИ“ – 28. октобар – национални празник Грчке и симбол њене независности, симбол њеног непристајања да погне главу пред европском империјом, сада у контурама већ превише сличној оној коју су градили…
Позвати Грке да кажу „ОХИ“ – то је значило предупредити одговор.
Када смо већ код оваквих историјских подсећања ваља напоменути да су се односи Грчке са њеним кредиторима свели пре свега на однос и релацију са Немачком. Ово је за Немце постала крајње неповољна околност. Само они који не знају ништа и не памте ништа потцењују велика искушења која ће снаћи немачку канцеларку и њену арогантну владу и то пре свега на унутрашњем плану. Критике великих интелектуалних и политичких величина од Јиргена Хабермаса до Хелмута Кола већ се увелико обрушавају на њену политику. Прагматичарка Меркелова је потценила опасности ситуације у коју је довела Немачку. Показује се већ по трећи пут у последњих сто година да се Немачка не сналази у ситуацији када постаје европски лидер и када задобија европско вођство. Доводећи себе у неприлике и постајући објект конфронтације са великим делом европских земаља она представља и опасност за њих. Мале државе или малобројни народи када погреше, погреше на своју штету. А велике државе, попут Немачке, када погреше, то учине на велику штету свих осталих. Ако унутрашњим моралним и политичким неприликама додамо и тешке последице санкција против Русије и рата у Украјини које подноси немачка привреда, ситуација није нимало лака. Олако, без дипломатске вештине која краси циничне Енглезе, Немачка постаје мета конфронтација и активира многа мрачна подсећања. Свако будуће народно изјашњавање у Шпанији или Италији биће у великој мери усмерено против Немачке без обзира на економске разлоге.
Немачка ће у данима који су пред нама морати да донесе одлуку да из Европе, ЕУ и еврозоне ампутира Грчку и да за то поднесе историјску одговорност. Друге чланице ЕУ нико неће ни помињати. Сасвим се основано може рећи да ће се таква одговорност истога трена претворити у велику кривицу.
Велика Британија је поприлично хендикепирана предстојећим изјашњавањем о свом статусу у ЕУ. Америка се бар јавно држи по страни када је Грчка у питању. Имала је својевремено велику улогу у оверавању лажних биланса грчког буџета. Вашингтон „великодушно“ препушта Европи да реши грчку кризу. И као у свакој до сада, а осетили смо то непосредно на својој кожи, потмуло ће кварити свако европско решење да би показао да без њега на крају нема правог излаза. Много тога последњих дана указује на понављање такве стратегије јер у доброј мери је незамисливо да се проблеми једне НАТО земље каква је Грчка, а Грчка посебно, реше без САД и међународних финансијских институција каква је ММФ које су под највећим утицајем управо Американаца.
Било како било, Ципрасова „Сириза“ је убедљиво демонстрирала шта је левица. Неумољиво је и доследно препознала и разобличила правог кривца за почињене неправде. Транснационалну империју капитала дакле. Просто је збрисала са политичке сцене старе олигархијске партије. Прво их је убедљиво поразила на демократским изборима а онда их после више него уверљиве победе на референдуму (преко 60 одсто изашлих) кадровски почистила и привела на национални консензус чинећи их тако национално и државно одговорнима.
„Сириза“ је призвала у свест свог народа познати рефрен „Устајте презрени на свету…“ Подигла је већ помало угашен борбени дух у Европи. На путу је да дефинише нови модел социјалне правде. Не шаље левица никакве позиве и апеле капиталистима да мало више плаћају раднике. Одолела је изазовима космополитског интернационализма који левицу по правилу доводи до проблема са патриотизмом. Одолела је да питање слободе народа редукује, како се то данас примитивно цинично обично чини, буђеларом и шлајпиком или нашим новцима. Ципрас се није либио да искрено искорачи из свих досадашњих геополитичких ограничења и затражи од Путина и Русије помоћ за свој народ.
Нема шта се све није учитавало у опасности које Ципрасу и грчком народу међународни капитал спрема. Изрицане су најгоре претње, и кампања против Грка је била одиста насилничка. Ништа од свега тога се неће десити. Шта би са тим чувеним „даном после“?
Створена је потпуно нова историјска ситуација из које су, већ се да наслутити по изјавама неких западних лидера, почели да извлаче озбиљне поуке. Извесно је да је створена прилична пукотина у идеологији финансијског тоталитаризма и фатализма.
Медијска и политичка Србија није пропустила прилику да се и овога пута прописно обрука. Посебно се истакао неки несретни економски експерт по презимену Арсић који је открио да је због исхода референдума повећан јавни дуг Србије за преко сто милиона! Жути напрасни левичар Борко је промућурно закључио да се у Грчкој гласало против Вучића. Неки Раша из Гелзенкирхена, Вилаха или сличног града је у најстаријем дневном листу у Србији објавио неку невиђену писмену демонстрацију потпуног расапа мождане материје која је вероватно заслужила пажњу неког уредника задуженог за проблеме психотерапије и што помно прати иновације у „Лази Лазаревићу“ па га је запало да нешто и он угура у новине. Бакић, јунак рубрике „глупарник“, још увек се не оглашава. Сам бог зна какве ће закључке он извући. Политичке партије, ни леве ни десне ни патриотске ни демократске ни опозиционе ни оне у власти, углавном се нису оглашавале. Највећи део њих је одавно изван себе и изван нас, негде у транзиционим измаглицама. Јединствене су, видимо, у односу према „Сиризи“, али јединствене су и у изгласавању НАТО закона у Скупштини Србије.
[/restrictedarea]
