Почетна / Друштво / Апсурдни докази геноцида

Апсурдни докази геноцида

„Сребренички масакр“ пуни 20 година (5. део)

Пишу Едвард Херман и  Дејвид Питерсон са Сребреничком истраживачком групом (Srebrenica Research Group)

Геноцид је, према тумачењу Хашког трибунала, представљало и изазивање песимизма међу босанским Муслиманима због пада Сребренице

Остали докази Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ) да је у Сребреници реч о „геноциду“ једноставно су смешни. Суд је смањио величину „групе“ коју су босански Срби наводно „намеравали“ да униште, дошавши од свих босанских Муслимана до оних босанских Муслимана који су тада потражили уточиште у сребреничкој „заштићеној зони“. Даље, како би се изборило с чињеницом да су се босански Срби концентрисали на војно способне мушкарце и да се нису ни потрудили да убију већину муслиманских становника „заштићене зоне“, Претресно веће прихватило је аргументацију Тужилаштва да „оно што је остало од сребреничке заједнице преживљава у многим случајевима само у биолошком смислу, и ништа више“, и закључило да је смрт војно способних мушкараца „спречило било какав делотворан покушај босанских Муслимана да поврате територију“.

[restrictedarea]
ПРИЛАГОЂАВАЊЕ ЗАКЉУЧАКА

Али преживети у „биолошком смислу“ и даље представља преживљавање – то, дакле, није уништење. Претресно веће, ипак, географско премештање становништва „заштићене зоне“ третирало је као једнако физичком уништењу ове избегличке заједнице и, надаље, то је третирано као еквивалент геноциду иако је заправо „злочин над злочинима“ свело на етничко чишћење. Као што је канадски правник Вилијам Шабас рекао недуго после пресуде команданту Дринског корпуса Војске Републике Српске Радославу Крстићу: „Зар не постоји ниједно друго могуће објашњење ликвидације 7000 мушкараца и дечака у Сребреници? Да нису можда они таргетирани управо зато што су били војно способни, и отуда су садашњи или потенцијални борци? Да ли би се неко ко је заиста решен да физички уништи читаву групу, и довољно хладнокрван да убије 7000 незаштићених мушкараца и дечака, потрудио да организује превоз како би жене, деца и старци могли да буду евакуисани?“ Можемо да будемо сигурни да је начин размишљања Претресног већа био примењен само на босанске Муслимане из Сребренице, али не и на Србе из Крајине против којих је, на просторима што су они насељавали вековима, хрватска војска спровела много обимније физичко уништење.

Жалбено веће схватило је да је одлука Претресног већа проблематична, и прилагодила је ствари тако да се очува закључак о геноциду. Најпре, прихватило је да је 7000 – 8000 босанских Муслимана било „систематски убијено“ (ликвидирано) без иједног додатног доказа осим пресуде Претресног већа; све погибије босанских Муслимана у борби ишчезле су. Даље, надоградило је аргументацију Претресног већа које је нагласило „патријархални друштвени карактер муслиманске заједнице у Сребреници“, уз наводну чињеницу да, пошто су 7‒8000 убијених мушкараца и даље „званично вођени као нестали“, њихове удовице „не би могле поново да се удају и, последично, да имају нову децу“. На тај начин, нестали мушкарци „имали су тешке последице на рађања у сребреничкој муслиманској заједници, потенцијално осуђујући заједницу на одумирање“.

Жалбено веће додало је још један слој аргументације како би показало геноцидне ефекте које је географско премештање становништва сребреничке „заштићене зоне“ имало на све босанске Муслимане. „Иако је ово становништво представљало мали проценат укупног муслиманског становништва Босне и Херцеговине у то време“ (око 1,4 милиона особа) „Сребреница је била важна због своје истакнутости у очима и босанских Муслимана и међународне заједнице“, каже њихова аргументација. Судбина босанских Муслимана Сребренице, отуда, „послужила би свим босанским Муслиманима као моћно сведочанство њихове угрожености и немоћи пред српским војним снагама“.

Осим што је овај аргумент апсурдан и „злочин над злочинима“ своди на осећање песимизма изазвано ратом, званичан је и податак да су лидери босанских Муслимана током неколико година разматрали могућност размене Сребренице за територију коју су босански Срби држали око Сарајева, што снажно указује да задржавање Сребренице није било од значајне стратешке важности за лидере босанских Муслимана. Штавише, поуздано је утврђена и чињеница да је Сарајево повукло команданте 28. дивизије (стациониране у Сребреници) и да је започело повлачење војске пре пада Сребренице, осигуравајући да се то догоди без борбе упркос постојању добро опремљене и бројне војске у „демилитаризованом“ граду. Насупрот логици Жалбеног већа, губитак Сребренице очигледно није био нешто што су муслимански лидери „настојали да спрече“. Заправо, ваљана је тврдња да су препуштање Сребренице и коришћење српске окупације и акција ради демонизације Срба и увлачење НАТО у рат против Срба представљали право објашњење овог повлачења. Жалбено веће морало је да буде јако пристрасно да би превидело ове аргументе.

ЧУДНИ ПЛАН ЕГЗЕКУЦИЈЕ

Жалбено веће такође је признало да је морало да пронађе, као услов, „специфичну намеру“ босанских Срба да „униште, делом или у потпуности, националну, етничку, расну или религиозну групу као такву“. Жалбено веће сложило се с Претресним већем да је „план егзекуције“ установљен у последњем моменту у оквиру Команде војске босанских Срба, која га је проследила Дринском корпусу, иако се једини доказ овог „плана егзекуције“ састоји од комбинације сведочења Срба под контролом МКСЈ који су признања кривице заменили за повољне услове пресуде, и наводно пресретнутих, шифрованих и претерано интерпретираних (и врло могуће, фалсификованих) комуникација у оквиру Дринског корпуса и повезаних јединица. Други документи, који би подржали ову тезу, никада нису откривени, али је Жалбено веће закључило да је и ово довољно да би представљало доказ „намере“ босанских Срба.

Ове одлуке да убију, донете у последњем тренутку, такође су базиране на суптилном разумевању зликоваца босанских Срба који су, као што смо управо видели, знали ефекте патријархалних друштвених аранжмана на преживљавање, и који су зато одлучили да не убију жене и децу зато што би то представљало лош пи-ар! МКСЈ никада није објаснио зашто војска босанских Срба на сличан начин није одвојила, притворила и убила босанске Муслимане из „заштићених зона“ Жепа и Горажде, већ је лечила многе повређене Муслимане и пребацила их у Тузлу. Можда се намера у овим двема енклавама, и у српском третману жена и деце – и у оштром контрасту са сребреничким мушкарцима – састојала у добијању пи-ар поена? Или је могуће да МКСЈ-ови подаци и интерпретације пада Сребренице представљају комбинацију пропаганде и дезинформација?

А чак ни свиме овиме нису исцрпљене све идиотарије из пресуда Крстићу. Крстићев случај био је један од првих у којима је МКСЈ употребио свој иновативни концепт „заједничког злочиначког подухвата“ (joint criminal enterprise – JCE). Овог концепта нема у Статуту МКСЈ, нити у ранијој правној доктрини. Другим речима, као што примећује Џон Локленд, „МКСЈ је морао да га измисли“. У правну праксу МКСЈ први пут је уведен у јулу 1999, у осуђујућој пресуди по жалби босанског Србина Душка Тадића за убиство малог броја босанских Муслимана у Приједору. Иако није ни тврђено да је сам физички учествовао у овим убиствима, Жалбено веће осудило га је само зато што је „имао намеру да учествује и продуби криминалну активност или криминалну сврху групе, и да допринесе заједничком злочиначком подухвату или у било ком догађају or in any event to the commission of a crime by the group“. Због овога је Вилијам Шабас написао да акроним JCE заправо значи „just convict everyone“ – само осудите свакога.

Крај

 

Гамбит помирења

Oд почетка западне интервенције у разбијању Југославије тврдило се да је главни циљ доношење мира и помирења у тај проблематични регион. Та тврдња била је подмукла и орвелијанска, будући да је од старта циљ био да се Југославија трансформише у складу са геополитичким циљевима САД и Немачке. Да би се то остварило, Југославија је морала да буде рашчлањена, а Србија, као република која је највише желела очување мултиетничке Југославије, морала је да буде дисциплинована. А то је захтевало погоршање тензија између различитих народа, помоћ у њиховим ратовима за територију и коначну војну интервенцију како би се Србија сломила. То је учињено ефикасно, тако да је у стварности рат представљао централно место НАТО интервенције, а грађански рат (и последично етничко чишћење) били су важан део НАТО интервенционистичког пакета. У том процесу, етничко чишћење које је охрабрио НАТО једнострано је користила НАТО „правна“ и пропагандна рука, МКСЈ, како би припомогла раду против таргетираних Срба.

Смешна је идеја да би ово могло да припомогне помирењу, а у стварности су интервенција и ратови повећали међуетничко непријатељство и помирење учинили тежим. Босански Муслимани искористили су предност НАТО-МКСЈ подршке њиховим циљевима како би наставили с потрагама за сребреничким гробницама, комеморацијама, публицитетом и кажњавањем Срба и захтевима за извињењима и репарацијама. Не-помирење и његова последица, антисрпска пропаганда и политика, представљају добар посао за босанске Муслимане који обећава да ће се наставити вечно, уз подршку западних покровитеља. Отуда је јасно да непријатељство међу народима у Босни није нестало и Босна се нашироко сматра пропалом државом, коју и даље окупирају и њоме управљају чланице НАТО. Хрватска нема тај проблем зато што је, уз САД и НАТО подршку, највећи део етничке српске мањине протеран из Хрватске, што је било директно етничко чишћење а не помирење. На Косову – где је циљ САД, према председнику САД Билу Клинтону, била „мултиетничка, толерантна, инклузивна демократија“ – тај циљ очигледно није остварен (а и био је само пропагандна тврдња а не и стварни циљ); Срби су после бомбардовања били изложени моменталним нападима косовских Албанаца, и многи од њих су протерани (заједно са Ромима) а већина преосталих живи у одвојеним и угроженим мањинским заједницама.

И док није било помирења (нити је оно и планирано) оно чега је било јесте уништавање Србије, које јесте било планирано: изложена је дугим и скупим санкцијама, разарајућем бомбардовању и политичком и економском покоравању које је на власт довело улизице и земљу натерало да пузи и моли у стању изгубљене независности. Лорен Иглбергер је још 1992. упозорио Србе на „ризик којем су тренутно изложени да поделе неизбежну судбину оних који спроводе етничко чишћење у региону“. Наравно, ако етничко чишћење у региону спроводите уз америчку помоћ и заштиту, као у Хрватској у операцији „Олуја“, на Косову од јуна 1999. и у Босни, с Насером Орићем који је слободно оперисао из Сребренице током 1992. и 1993, нисте изложени никаквим ризицима зато што сте под заштитом глобалног Кума.

Наравно, са Србима као демонизованом метом САД-НАТО рата, „помирење“ би могло само да значи да су они прописно кажњени. Као што је Мајкл Шарф објаснио 2004, циљеви Савета безбедности (читај: САД) приликом успостављања Трибунала били су да се „просветли српски народ, који је дуго био завођен Милошевићевом пропагандом… како би се успоставило помирење тако што ће се првенствена одговорност прикачити Милошевићу… и да се промовише политичка катарза уз истовремено омогућавање новим српским лидерима да се дистанцирају од репресивне политике прошлости“. Све то почива на ономе што бисмо могли назвати „Алиса у земљи НАТО“ историјом модерне Југославије, која заправо стварну историју обрће наглавачке. Такође бисмо могли да упитамо и када ће извињења и правду добити родбина и наследници 2382 убијена српска цивила, и још већи број које је Насер Орић, уз НАТО саучесништво, ранио или протерао из источне Босне 1992. и 1993. А што се тиче Иглбергеровог упозорења Србима из 1992. да ризикују да „поделе судбину оних који спроводе етничко чишћење у њихово име“, то је било рано упозорење на могуће САД-НАТО ратне злочине – бомбардовање српских цивила који нису успели да обуздају етничко чишћење што су њихови лидери наводно спроводили – стварне ратне злочине из 1999.

Читав процес растурања Југославије је, у суштини, био САД -НАТО рат против Срба, који су стајали на путу геополитичких циљева велике западне силе. Тај рат представљао је успех Запада, али је за Србе, и за међународно право и правду, био пропаст.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *