Почетна / Друштво / Ко је геополитички наручилац злочина?

Ко је геополитички наручилац злочина?

Пише Александар Дугин
Иза међунационалних сукоба, иза међуверских сукоба увек стоји трећа сила која их користи за своје циљеве и за своје интересе. Тако је било и у Сребреници. Исто тако било је и у случају распада Југославије и у случају распада Совјетског Савеза. Треба тражити геополитичког наручиоца, корисника тих крвавих трагедија

Поштовани учесници Конференције о Сребреници, драга српска браћо и сестре

Ово је тежак датум покоља у Сребреници, где је настрадало мноштво људи, и то невиних људи, и природно је што се са горчином сећамо тих чудовишних догађаја распада целовите земље која се, свакако, састојала из неколиких делова, неколиких етничких скупина, неколиких верских скупина, али обједињених заједничком историјом, заједничком културом. И данас је као никада важно сетити се да живимо у свету у којем преовладава разноврсност, и то је најважније достигнуће, највеће богатство човечанства – што на свету живе људи разних вероисповести, разних етничких скупина, различитог порекла, различитих култура. Понекад то, нажалост, доводи до сукобљавања, па чак и до чудовишних догађаја попут догађаја од пре двадесет година у Сребреници.

ТРАДИЦИОНАЛНО ИЛИ ГРАЂАНСКО ДРУШТВО Али искрсава питање: како избећи такве сукобе? Како живети у миру и слози? И то је врло дубоко питање, то је филозофско питање… Ту је јако важно, чувајући и јачајући идентитет, наш сопствени идентитет (…) научити се да јачамо нас саме, нашу вероисповест, нашу културу, наше „ја“, нашу историјску личност – не уместо других, не против других, него скупа са другима. И то је изузетно важно. И у том погледу, заиста, ако се обратимо изворима оних сукоба који су поцепали Југославију, који су раскомадали Совјетски Савез, а он није просто био створен 1917. године него је био наследник Руске империје – заправо смо и ми прошли то раздобље, и исту катастрофу као и Југославија што се распала на посебне државе, као Србија, од које су покушали да отргну Косово, и која је у ствари кудикамо већа, српски свет је данас кудикамо већи од саме републике Србије, као што је и руски свет данас много шири од данашње Русије.

Дакле, шта нам је чинити у овим околностима, да ли да градимо националну, мононационалну или моноконфесионалну државу путем принудне промене идентитета људи који припадају мањинама, или да градимо нешто друго? Или да уводимо грађанско друштво засновано на индивидуалном идентитету? Запад нас учи да толерантност представља кључ за мир, али они толерантност схватају као мултикултурализам. Грађанско друштво претпоставља одрицање од нашег идентитета. Како бисмо постали чланови јединственог светског човечанства, морамо престати да будемо Руси, престати да будемо Срби, престати да будемо муслимани, Бошњаци, Хрвати (…) морамо изгубити свој идентитет, па да се појединачно интегришемо у то грађанско друштво. То није излаз. Обрнуто – то ће само заоштрити противречности између народа и нација, и међу вероисповестима. То нигде не функционише, то не функционише ни на Западу.

[restrictedarea]

ТРЕЋА СИЛА То је прва околност. Друга околност, јако важна – треба гледати оне геополитичке силе које стоје иза комадања народа. Зашто, на пример, Срби и Бошњаци вековима живе заједно, у истом друштву, на истим подручјима, зашто се Руси и Татари, Руси и житељи Северног Кавказа вековима налазе у саставу исте државе и, чувајући своје разлике, свако од њих остаје веран својим сопственим културним и верским вредностима и не намерава да пређе у другу веру или мења језик и културу? И они изнебуха улазе у сукоб, почињу да се међусобно кољу, почиње да се лије крв. Увек треба тражити неку трећу силу којој то користи; иза међунационалних сукоба, иза међуверских сукоба увек стоји трећа сила која их користи за своје циљеве и за своје интересе. Тако је било и у Сребреници. Исто тако било је и у случају распада Југославије и у случају распада Совјетског Савеза. Треба тражити геополитичког наручиоца, корисника тих крвавих трагедија. Ко је био главни конкурент Велике Русије? Британска империја. Ко је био главни конкурент Совјетског Савеза у светским размерама? САД као наследница исте те Британске империје.

И зато – ко је у ствари био најзаинтересованији за распад Совјетског Савеза, као и Југославије, уопште узев, савезничке словенске земље окренуте јединству са Русима – исте те силе, то су САД, Енглеска и оне европске земље које су под англосаксонским утицајем, земље блока НАТО.

Зато треба разумети да у међуетничким, међуверским, међунационалним сукобима увек постоји трећа сила.

И ето шта нам је чинити у овим околностима, када видимо да су ти сукоби испровоцирани, када се наша крв и крв наше браће пролива зарад нечијих геополитичких интереса, сасвим супротних нама, који теже да ослабе нас и ојачају и учврсте сопствене позиције на наш рачун. Да ли да прихватимо тај модел либералног толерантног друштва, где више није важан ни етнос, ни вера, чак ни пол, ту политику родне равноправности – или да чувамо своју сопствену културу, останемо верни својим коренима…

А ко је заправо Србин? Србин је човек који припада Великој Србији; ако Србин није део Србије, ако не живи за своју „невесту огњену – Србију“ и није јој свом душом одан, онда више уопште није Србин, то је полусрбин, то је некакав делимичан човек. Исто се и за побожног човека може рећи – ако за муслимана његова вера нема животно важан, егзистенцијалан значај, онда је то псеудомуслиман, то је формални муслиман, то је у ствари лицемер. Исто важи за православца – ако није за Христа и није са Христом, нити ради Христа, онда га ни нема као таквог. Зато предлог да се, у име тога да се избегну сукоби цивилизација, одрекнемо наше сопствене вере, идентитета, наше вероисповести, нашег народа, наше историје – то је сасвим неприхватљив предлог, штавише – на Западу то не функционише, јер се само јачају сукоби између различитих етничких, верских скупина.

ПОВРАТАК КОРЕНИМА Зато постоји само један излаз – да се обратимо нашим коренима, и српским коренима, и коренима балканске цивилизације која је у доба Византије била империја у којој су живели многи народи. То империјско начело сачувано је у Руској империји, донекле чак и у Совјетском Савезу, све до последњег раздобља. И дан-данас у Русији живи много муслимана, много разних етноса. И између нас, Руса, православаца, и других народа Русије нема сукоба. Ми мирно живимо на истој територији, поштујемо једни друге. Зато што имамо јединство цивилизације. Управо то јединство балканске цивилизације, јединство евроазијске цивилизације, јединство империје, наслеђе Византије, које укључује разлике, које укључује разне народе, разне културе, не искључујући их, већ обрнуто, тежећи да међу њима успостави органску, хармоничну међусобну везу, равнотежу, склад. Без одрицања од тог идентитета, већ обрнуто, сводећи то на највиши заједнички именилац, империјски именилац – ето то је излаз за нас, то је излаз за Балкан, то је излаз за Русију. Ми морамо да се ујединимо, морамо да укључимо оне снаге, међу њима и оне из исламског света, из других народа, које се залажу за традицију, за веру, за људско достојанство, и противе се и оној култури која тежи да из нас истргне наше људско достојанство, да нас лиши корена – и, истовремено, оним геополитичким сплеткама и провокацијама које стално воде проливању нове и нове крви. Зато мислим да је јако важно да данас извучемо поуке из Сребренице, извучемо поуке из трагичног распада Југославије, комадања Србије, из оне крваве драме коју су српски народ и други народи Балкана, Југославије, доживљавали ових година а и убудуће ће их доживљавати. Погледајте шта се дешава у Македонији. Уопште, Балкан представља један од фронтова оног рата, геополитичког рата, великог рата континената, који се нама наочиглед одиграва.

НАТО НЕПРИЈАТЕЉ Сада је тај фронт на Блиском истоку, сада је у Украјини исти тај фронт… И, наравно, тај фронт и даље траје, не смирује се, не престаје, не лече се ране балканске драме. Заправо ништа није завршено; и у Босни, и у Македонији је исти тај геополитички противник који делује и на Мајдану, и подржава исламски тероризам у Ираку и Сирији – један те исти атлантски, западни, амерички натовски непријатељ. Он наставља своје крваве сплетке на наш и ваш рачун. Стога, ако не изађемо на крај са тим главним непријатељем који сеје зло, сеје разарања, сеје геноцид, ако се не ујединимо у један традиционални фронт присталица вере, присталица традиције, присталица здравих моралних вредности с историјским памћењем, онда ће нас, свакако, по начелу њихове империје, Картагинске империје зла, по начелу „подели па владај“ – заправо ће нас постепено самлети. (…) И само кроз дијалог традиционалних снага, које се међусобно поштују, уважавају сопствене корене, свој идентитет, своју историју, можемо доћи до уистину пуновредног, светог, дубоког света. Евроазијског света, који сасвим одговара представама православних народа о томе какви треба да буду односи између људи, и међу црквама, и међу вероисповестима, и одговара најбољим представницима, између осталог, и исламске цивилизације, и католичке цивилизације и других традиционалних вероисповести.

И у том смислу још једном изражавам своју бол и солидарност са Бошњацима који су изгубили рођаке у Сребреници и доживели те страхоте. Желим да обратим пажњу на то како морамо да тражимо истину и да се докопавамо истине, зато што оно што знамо – много тога што знамо о Сребреници представља лаж, пошто не може овде бити једна страна, тим пре Срби, који су жртва читавог распада Југославије, прва жртва – не могу само они бити криви за све. То је у ствари страшна трагедија, и ту увек треба тражити дубље узроке. Ипак, погибија људи – то је увек наш бол, и не смемо то с временом заборављати, ми смо солидарни са жртвама тог кошмара. Али морамо памтити да смо заправо ми, православци, муслимани, људи разних вероисповести и разних етничких скупина, ти који су толике године живели једни са другима, толике векове и миленијуме заједно у оквиру јединственог империјског простора – и изнебуха почињемо да једни друге убијамо. То не може бити просто спонтано, то не проистиче из наше традиције, из наше историје, то је испровоцирана ствар, вештачки сукоб и јао онима који су га заметнули, јао онима који иду ка својој планетарној власти Мамона, ка својој хегемонији, преко лешева дечјих, женских, невиних људи. То ће им се урачунати, то ће искијати, и то не само у овом животу; на нама и вама је да се васпостави правда.

Научни скуп о Сребреници у Бањалуци  17. јуна 2015.

У оквиру обележавања двадесетогодишњице Сребренице, „Историјски пројекат Сребреница“ одржао је научни скуп у Свечаној сали Факултета политичких наука у Бањалуци 17. јуна 2015.

Тема скупа је била: Сребреница – од политичког оружја до средства за постизање мира у Босни и Херцеговини.

На скупу су учествовали:

Шеик Имран Хусеин: Позив православнима и муслиманима на миран суживот.

Александар Дугин: Руско виђење православно-муслиманске сарадње.

Срђа Трифковић: Политичка злоупотреба појма „геноцид“ у функцији изазивања међуетничког раздора.

Вељко Ђурић, в. д. директора Музеја геноцида: Дрина као метафора.

Миодраг Стојановић: Шта је за Сребреницу доказано у Хагу, са освртом на предмет генерала Младића.

Џевад Галијашевић: Бошњаци и Срби у БиХ: да ли је могуће заједничко виђење Сребренице?

Ратко Шкрбић: Извештај Комисије о Сребреници 2004. године као извртање стварних догађаја у служби стране агенде.

Стефан Каргановић: Острашћено призивање геноцида и како га превазићи.

 Замисао научног скупа под покровитељством „Историјског пројекта Сребреница“ у Бањалуци је била да у време када се људске жртве обе вероисповести сребреничког краја безобзирно политички експлоатишу, једне приписивањем искључивог права на пијетет и патњу, друге грубим игнорисањем, за очување мира у Босни и Херцеговини потребније је него икад да се морална и интелектуална елита друштва и критична маса грађана свих вероисповести издигну изнад демагошких парола које данас обликују дискурс о Сребреници. Да би се допринело објективнијем виђењу надолазећих опасности и основних проблема, на скупу у просторијама Факултета политичких наука у Бањалуци као главни говорници обратили су се шеик Имран Хусеин из Малезије и проф. Александар Дугин из Москве, научни делатници првога реда укорењени у исламску и православну верско-филозофску традицију, али без локалних предрасуда и непосредних личних веза са Босном и Херцеговином.

Остали учесници на скупу осветлили су неке од кључних аспеката односа међу следбеницима православља и ислама у Босни и Херцеговини у светлу двојне функције Сребренице као службеног наратива с једне стране и фактичког догађаја с друге, са циљем трасирања пута ка интегралном виђењу сребреничког питања. Такво виђење подразумева да је Сребреница потенцијални фактор најдубљег раздора међу историјским и једнокрвним суседима, али истовремено и симбол заједничке патње који се може – и мора – претворити у моралну спону међу разумним и духовно просвећеним људима.

Део излагања

на Међународном научном скупу о Сребреници,

у Бањалуци 17. Јуна

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *