Ko je geopolitički naručilac zločina?

Piše Aleksandar Dugin

Iza međunacionalnih sukoba, iza međuverskih sukoba uvek stoji treća sila koja ih koristi za svoje ciljeve i za svoje interese. Tako je bilo i u Srebrenici. Isto tako bilo je i u slučaju raspada Jugoslavije i u slučaju raspada Sovjetskog Saveza. Treba tražiti geopolitičkog naručioca, korisnika tih krvavih tragedija

Poštovani učesnici Konferencije o Srebrenici, draga srpska braćo i sestre

Ovo je težak datum pokolja u Srebrenici, gde je nastradalo mnoštvo ljudi, i to nevinih ljudi, i prirodno je što se sa gorčinom sećamo tih čudovišnih događaja raspada celovite zemlje koja se, svakako, sastojala iz nekolikih delova, nekolikih etničkih skupina, nekolikih verskih skupina, ali objedinjenih zajedničkom istorijom, zajedničkom kulturom. I danas je kao nikada važno setiti se da živimo u svetu u kojem preovladava raznovrsnost, i to je najvažnije dostignuće, najveće bogatstvo čovečanstva – što na svetu žive ljudi raznih veroispovesti, raznih etničkih skupina, različitog porekla, različitih kultura. Ponekad to, nažalost, dovodi do sukobljavanja, pa čak i do čudovišnih događaja poput događaja od pre dvadeset godina u Srebrenici.

TRADICIONALNO ILI GRAĐANSKO DRUŠTVO Ali iskrsava pitanje: kako izbeći takve sukobe? Kako živeti u miru i slozi? I to je vrlo duboko pitanje, to je filozofsko pitanje… Tu je jako važno, čuvajući i jačajući identitet, naš sopstveni identitet (…) naučiti se da jačamo nas same, našu veroispovest, našu kulturu, naše „ja“, našu istorijsku ličnost – ne umesto drugih, ne protiv drugih, nego skupa sa drugima. I to je izuzetno važno. I u tom pogledu, zaista, ako se obratimo izvorima onih sukoba koji su pocepali Jugoslaviju, koji su raskomadali Sovjetski Savez, a on nije prosto bio stvoren 1917. godine nego je bio naslednik Ruske imperije – zapravo smo i mi prošli to razdoblje, i istu katastrofu kao i Jugoslavija što se raspala na posebne države, kao Srbija, od koje su pokušali da otrgnu Kosovo, i koja je u stvari kudikamo veća, srpski svet je danas kudikamo veći od same republike Srbije, kao što je i ruski svet danas mnogo širi od današnje Rusije.

Dakle, šta nam je činiti u ovim okolnostima, da li da gradimo nacionalnu, mononacionalnu ili monokonfesionalnu državu putem prinudne promene identiteta ljudi koji pripadaju manjinama, ili da gradimo nešto drugo? Ili da uvodimo građansko društvo zasnovano na individualnom identitetu? Zapad nas uči da tolerantnost predstavlja ključ za mir, ali oni tolerantnost shvataju kao multikulturalizam. Građansko društvo pretpostavlja odricanje od našeg identiteta. Kako bismo postali članovi jedinstvenog svetskog čovečanstva, moramo prestati da budemo Rusi, prestati da budemo Srbi, prestati da budemo muslimani, Bošnjaci, Hrvati (…) moramo izgubiti svoj identitet, pa da se pojedinačno integrišemo u to građansko društvo. To nije izlaz. Obrnuto – to će samo zaoštriti protivrečnosti između naroda i nacija, i među veroispovestima. To nigde ne funkcioniše, to ne funkcioniše ni na Zapadu.

[restrictedarea]

TREĆA SILA To je prva okolnost. Druga okolnost, jako važna – treba gledati one geopolitičke sile koje stoje iza komadanja naroda. Zašto, na primer, Srbi i Bošnjaci vekovima žive zajedno, u istom društvu, na istim područjima, zašto se Rusi i Tatari, Rusi i žitelji Severnog Kavkaza vekovima nalaze u sastavu iste države i, čuvajući svoje razlike, svako od njih ostaje veran svojim sopstvenim kulturnim i verskim vrednostima i ne namerava da pređe u drugu veru ili menja jezik i kulturu? I oni iznebuha ulaze u sukob, počinju da se međusobno kolju, počinje da se lije krv. Uvek treba tražiti neku treću silu kojoj to koristi; iza međunacionalnih sukoba, iza međuverskih sukoba uvek stoji treća sila koja ih koristi za svoje ciljeve i za svoje interese. Tako je bilo i u Srebrenici. Isto tako bilo je i u slučaju raspada Jugoslavije i u slučaju raspada Sovjetskog Saveza. Treba tražiti geopolitičkog naručioca, korisnika tih krvavih tragedija. Ko je bio glavni konkurent Velike Rusije? Britanska imperija. Ko je bio glavni konkurent Sovjetskog Saveza u svetskim razmerama? SAD kao naslednica iste te Britanske imperije.

I zato – ko je u stvari bio najzainteresovaniji za raspad Sovjetskog Saveza, kao i Jugoslavije, uopšte uzev, savezničke slovenske zemlje okrenute jedinstvu sa Rusima – iste te sile, to su SAD, Engleska i one evropske zemlje koje su pod anglosaksonskim uticajem, zemlje bloka NATO.

Zato treba razumeti da u međuetničkim, međuverskim, međunacionalnim sukobima uvek postoji treća sila.

I eto šta nam je činiti u ovim okolnostima, kada vidimo da su ti sukobi isprovocirani, kada se naša krv i krv naše braće proliva zarad nečijih geopolitičkih interesa, sasvim suprotnih nama, koji teže da oslabe nas i ojačaju i učvrste sopstvene pozicije na naš račun. Da li da prihvatimo taj model liberalnog tolerantnog društva, gde više nije važan ni etnos, ni vera, čak ni pol, tu politiku rodne ravnopravnosti – ili da čuvamo svoju sopstvenu kulturu, ostanemo verni svojim korenima…

A ko je zapravo Srbin? Srbin je čovek koji pripada Velikoj Srbiji; ako Srbin nije deo Srbije, ako ne živi za svoju „nevestu ognjenu – Srbiju“ i nije joj svom dušom odan, onda više uopšte nije Srbin, to je polusrbin, to je nekakav delimičan čovek. Isto se i za pobožnog čoveka može reći – ako za muslimana njegova vera nema životno važan, egzistencijalan značaj, onda je to pseudomusliman, to je formalni musliman, to je u stvari licemer. Isto važi za pravoslavca – ako nije za Hrista i nije sa Hristom, niti radi Hrista, onda ga ni nema kao takvog. Zato predlog da se, u ime toga da se izbegnu sukobi civilizacija, odreknemo naše sopstvene vere, identiteta, naše veroispovesti, našeg naroda, naše istorije – to je sasvim neprihvatljiv predlog, štaviše – na Zapadu to ne funkcioniše, jer se samo jačaju sukobi između različitih etničkih, verskih skupina.

POVRATAK KORENIMA Zato postoji samo jedan izlaz – da se obratimo našim korenima, i srpskim korenima, i korenima balkanske civilizacije koja je u doba Vizantije bila imperija u kojoj su živeli mnogi narodi. To imperijsko načelo sačuvano je u Ruskoj imperiji, donekle čak i u Sovjetskom Savezu, sve do poslednjeg razdoblja. I dan-danas u Rusiji živi mnogo muslimana, mnogo raznih etnosa. I između nas, Rusa, pravoslavaca, i drugih naroda Rusije nema sukoba. Mi mirno živimo na istoj teritoriji, poštujemo jedni druge. Zato što imamo jedinstvo civilizacije. Upravo to jedinstvo balkanske civilizacije, jedinstvo evroazijske civilizacije, jedinstvo imperije, nasleđe Vizantije, koje uključuje razlike, koje uključuje razne narode, razne kulture, ne isključujući ih, već obrnuto, težeći da među njima uspostavi organsku, harmoničnu međusobnu vezu, ravnotežu, sklad. Bez odricanja od tog identiteta, već obrnuto, svodeći to na najviši zajednički imenilac, imperijski imenilac – eto to je izlaz za nas, to je izlaz za Balkan, to je izlaz za Rusiju. Mi moramo da se ujedinimo, moramo da uključimo one snage, među njima i one iz islamskog sveta, iz drugih naroda, koje se zalažu za tradiciju, za veru, za ljudsko dostojanstvo, i protive se i onoj kulturi koja teži da iz nas istrgne naše ljudsko dostojanstvo, da nas liši korena – i, istovremeno, onim geopolitičkim spletkama i provokacijama koje stalno vode prolivanju nove i nove krvi. Zato mislim da je jako važno da danas izvučemo pouke iz Srebrenice, izvučemo pouke iz tragičnog raspada Jugoslavije, komadanja Srbije, iz one krvave drame koju su srpski narod i drugi narodi Balkana, Jugoslavije, doživljavali ovih godina a i ubuduće će ih doživljavati. Pogledajte šta se dešava u Makedoniji. Uopšte, Balkan predstavlja jedan od frontova onog rata, geopolitičkog rata, velikog rata kontinenata, koji se nama naočigled odigrava.

NATO NEPRIJATELJ Sada je taj front na Bliskom istoku, sada je u Ukrajini isti taj front… I, naravno, taj front i dalje traje, ne smiruje se, ne prestaje, ne leče se rane balkanske drame. Zapravo ništa nije završeno; i u Bosni, i u Makedoniji je isti taj geopolitički protivnik koji deluje i na Majdanu, i podržava islamski terorizam u Iraku i Siriji – jedan te isti atlantski, zapadni, američki natovski neprijatelj. On nastavlja svoje krvave spletke na naš i vaš račun. Stoga, ako ne izađemo na kraj sa tim glavnim neprijateljem koji seje zlo, seje razaranja, seje genocid, ako se ne ujedinimo u jedan tradicionalni front pristalica vere, pristalica tradicije, pristalica zdravih moralnih vrednosti s istorijskim pamćenjem, onda će nas, svakako, po načelu njihove imperije, Kartaginske imperije zla, po načelu „podeli pa vladaj“ – zapravo će nas postepeno samleti. (…) I samo kroz dijalog tradicionalnih snaga, koje se međusobno poštuju, uvažavaju sopstvene korene, svoj identitet, svoju istoriju, možemo doći do uistinu punovrednog, svetog, dubokog sveta. Evroazijskog sveta, koji sasvim odgovara predstavama pravoslavnih naroda o tome kakvi treba da budu odnosi između ljudi, i među crkvama, i među veroispovestima, i odgovara najboljim predstavnicima, između ostalog, i islamske civilizacije, i katoličke civilizacije i drugih tradicionalnih veroispovesti.

I u tom smislu još jednom izražavam svoju bol i solidarnost sa Bošnjacima koji su izgubili rođake u Srebrenici i doživeli te strahote. Želim da obratim pažnju na to kako moramo da tražimo istinu i da se dokopavamo istine, zato što ono što znamo – mnogo toga što znamo o Srebrenici predstavlja laž, pošto ne može ovde biti jedna strana, tim pre Srbi, koji su žrtva čitavog raspada Jugoslavije, prva žrtva – ne mogu samo oni biti krivi za sve. To je u stvari strašna tragedija, i tu uvek treba tražiti dublje uzroke. Ipak, pogibija ljudi – to je uvek naš bol, i ne smemo to s vremenom zaboravljati, mi smo solidarni sa žrtvama tog košmara. Ali moramo pamtiti da smo zapravo mi, pravoslavci, muslimani, ljudi raznih veroispovesti i raznih etničkih skupina, ti koji su tolike godine živeli jedni sa drugima, tolike vekove i milenijume zajedno u okviru jedinstvenog imperijskog prostora – i iznebuha počinjemo da jedni druge ubijamo. To ne može biti prosto spontano, to ne proističe iz naše tradicije, iz naše istorije, to je isprovocirana stvar, veštački sukob i jao onima koji su ga zametnuli, jao onima koji idu ka svojoj planetarnoj vlasti Mamona, ka svojoj hegemoniji, preko leševa dečjih, ženskih, nevinih ljudi. To će im se uračunati, to će iskijati, i to ne samo u ovom životu; na nama i vama je da se vaspostavi pravda.

Naučni skup o Srebrenici u Banjaluci  17. juna 2015.

U okviru obeležavanja dvadesetogodišnjice Srebrenice, „Istorijski projekat Srebrenica“ održao je naučni skup u Svečanoj sali Fakulteta političkih nauka u Banjaluci 17. juna 2015.

Tema skupa je bila: Srebrenica – od političkog oružja do sredstva za postizanje mira u Bosni i Hercegovini.

Na skupu su učestvovali:

Šeik Imran Husein: Poziv pravoslavnima i muslimanima na miran suživot.

Aleksandar Dugin: Rusko viđenje pravoslavno-muslimanske saradnje.

Srđa Trifković: Politička zloupotreba pojma „genocid“ u funkciji izazivanja međuetničkog razdora.

Veljko Đurić, v. d. direktora Muzeja genocida: Drina kao metafora.

Miodrag Stojanović: Šta je za Srebrenicu dokazano u Hagu, sa osvrtom na predmet generala Mladića.

Dževad Galijašević: Bošnjaci i Srbi u BiH: da li je moguće zajedničko viđenje Srebrenice?

Ratko Škrbić: Izveštaj Komisije o Srebrenici 2004. godine kao izvrtanje stvarnih događaja u službi strane agende.

Stefan Karganović: Ostrašćeno prizivanje genocida i kako ga prevazići.

 Zamisao naučnog skupa pod pokroviteljstvom „Istorijskog projekta Srebrenica“ u Banjaluci je bila da u vreme kada se ljudske žrtve obe veroispovesti srebreničkog kraja bezobzirno politički eksploatišu, jedne pripisivanjem isključivog prava na pijetet i patnju, druge grubim ignorisanjem, za očuvanje mira u Bosni i Hercegovini potrebnije je nego ikad da se moralna i intelektualna elita društva i kritična masa građana svih veroispovesti izdignu iznad demagoških parola koje danas oblikuju diskurs o Srebrenici. Da bi se doprinelo objektivnijem viđenju nadolazećih opasnosti i osnovnih problema, na skupu u prostorijama Fakulteta političkih nauka u Banjaluci kao glavni govornici obratili su se šeik Imran Husein iz Malezije i prof. Aleksandar Dugin iz Moskve, naučni delatnici prvoga reda ukorenjeni u islamsku i pravoslavnu versko-filozofsku tradiciju, ali bez lokalnih predrasuda i neposrednih ličnih veza sa Bosnom i Hercegovinom.

Ostali učesnici na skupu osvetlili su neke od ključnih aspekata odnosa među sledbenicima pravoslavlja i islama u Bosni i Hercegovini u svetlu dvojne funkcije Srebrenice kao službenog narativa s jedne strane i faktičkog događaja s druge, sa ciljem trasiranja puta ka integralnom viđenju srebreničkog pitanja. Takvo viđenje podrazumeva da je Srebrenica potencijalni faktor najdubljeg razdora među istorijskim i jednokrvnim susedima, ali istovremeno i simbol zajedničke patnje koji se može – i mora – pretvoriti u moralnu sponu među razumnim i duhovno prosvećenim ljudima.

Deo izlaganja

na Međunarodnom naučnom skupu o Srebrenici,

u Banjaluci 17. Juna

[/restrictedarea]