Почетна / Свет / Рана стара сто година

Рана стара сто година

Поводом обележавања дана почетка геноцида који су  Турци починили над Јерменима

Пише Јово Бајић
Не постоји јерменска породица која на свом родослову нема ожиљке геноцида. У последњих сто година Јермени су уложили огромaн напор да прикупе доказе о злочинима који су  над њима почињени

На Дан сећања на јерменске жртве геноцида, 24. априла, јерменски јецаји чули су се по целом свету, јерменска туга разлила се по целој планети. Тога дана јерменски народ успео је да свет подсети на геноцид који се десио пре једног века када је у злочинима, осмишљеним и вођеним од турске државе, побијено око милион и по Јермена, држављана те исте државе. Од 1915. до 1923. године, унутар граница Отоманске царевине побијена је половина јерменског становништва. Овај злочин није заборављен захваљујући памћењу целокупног јерменског народа и његовој упорности да свет подсећа на тај злочин, који је претходио злочинима геноцида у Другом светском рату, а жртве геноцида тада су били и Срби.

МАСОВНА КАНОНИЗАЦИЈА Стогодишњица почетка тога злочина обележена је широм Јерменије, али и у целом свету. Централна свечаност одржана је у Јеревану, престоници Јерменије, од 23. до 26. априла. Ове године, саучествујући у тузи јерменског народа, поред звона древног јерменског Ечмијадзинског саборног храма, подигнутог 303. године, огласила су се и звона Храма Христа Спаситеља у Москви, Богородичине цркве у Паризу и Цркве Светога Патрика у Њујорку.

Дан уочи обележавања почетка геноцида, 23. априла, на улазу у свети јерменски град Ечмијадзин крај Јеревана догодило се нешто незабележено не само у историји Јерменске апостолске цркве него и у укупној историји целе хришћанске цркве свих времена. Канонизовани су, проглашени свецима, сви који су у време геноцида, због исповедања хришћанске вере и припадности јерменском народу, страдали од турске руке. Њихов број, милион и по, одредили су историчари. Ова овако масовна канонизација дуго је припремана и о њој су се изјашњавали јерменски богослови и историчари, о њој се разговарало на претходна два сабора Јерменске апостолске цркве. Јерменска црква иначе је ретко ширила круг својих светитеља, последња канонизација, како су јављали руски медији, обављена је пре четири стотине година.

[restrictedarea]

У јереванском спомен-парку „Пантеон Комитаса“, где се сахрањују заслужни Јермени, у присуству јерменског председника Сержа Саргсјана, католикос Гарегин Други осветио је темељ цркве која ће бити посвећена новим светитељима, жртвама геноцида. Ктитор овога храма је Самуел Карапетијан, индустријалац који је капитал стекао у Русији. У Јеревану је одржан и скуп представника 35 хришћанских цркава под називом „Глобални форум против злочина геноцида“. После овог скупа објављено је саопштење „Цркве против геноцида – људски живот је дар Божји“, где је у седам тачака изнет став да се ничим не може оправдати насиље због припадности некој вери, нацији или раси, те се осуђује насиље у којем се због вере, нације и расе убијају људи и уништава њихова имовина и културно наслеђе.

На дан када је обележена стогодишњица почетка геноцида над Јерменима у Јереван је стигло шездесетак делегација разних цркава из света, а Српску православну цркву на том скупу представљали су епископ зворничко-тузлански Хризостом и епископ моравички Антоније. Међу представницима цркава који су дошли да са Јерменима поделе њихов бол били су и представници монофизитске Коптске, Сиријско-јаковитске и Етиопске цркве, које су у литургијском јединству са Јерменском апостолском црквом.

У Јереван је стигло и четрдесетак државних делегација и четири државника: Владимир Путин, председник Русије, Франсоа Оланд, председник Француске, Томислав Николић, председник Србије, и Никос Анастасијадес, председник Кипра. Домаћин им је био Серж Саргсјан, председник Јерменије. Свој став према злочинима које је Турска пре сто година починила над својим држављанима Јерменима Путин је изнео у телеграму упућеном скупу „Свет без геноцида“ организованом од Јермена који живе у Москви. Тај дан, 24. април, Путин је назвао „даном жалости, везаним за један од најстрашнијих и најдраматичнијих догађаја у историји човечанства – геноцид над јерменским народом“. Ова изјава изазвала је љутњу турске државе.

РОДОСЛОВ СА ОЖИЉЦИМА ГЕНОЦИДА Не постоји јерменска породица која на свом родослову нема ожиљке геноцида. У последњих сто година Јермени у Јерменији, али и у целом свету, уложили су огроман напор да прикупе доказе о злочинима које су Турци над њима починили. Бележена су сведочења, сакупљане фотографије, исечци из домаћих и страних књига и новина, сакупљани предмети који потврђују злочин. Тим послом упорно се бави цео јерменски народ у Јерменији и у свету, обични људи, али и интелектуалци. Цели посао води Јерменски национални институт за геноцид, који своју испоставу има и у Сједињеним Америчким Државама. Јерменски народ своју снагу и наду да ће и даље опстајати на међународној сцени црпи из сећања на геноцид. Томе доприноси целокупна јерменска уметност, створен је велики број књижевних и филмских дела, насликан велики број слика што дочаравају сав ужас кроз који је у Турској прошао јерменски народ.

Близина руске границе спасла је јерменски народ од потпуног истребљења, па је у Источној Јерменији, која је била у саставу Руске царевине, уточиште нашло више стотина хиљада људи. Знатан број их се раселио по целом свету, данас се рачуна да у исељеништву живи око шест милиона Јермена. Један број пристигао је и у Србију. Древни јерменски народ, са снажном традицијом и културом, националном Јерменском апостолском црквом, успева да се одржи у свету и сачува самосвојност. Ма где се населили у свету, Јермени су успевали да се организују, створе национална удружења и да тамо свој национални опстанак темеље на сећању на геноцид. Где год да су у свету, Јермени штампају књиге и листове на националном писму и језику, али упоредо и на језицима народа међу којима живе, указујући на своју трагичну прошлост, где су наилазили, али и данас наилазе на велико разумевање.

Потом су Јермени прешли у другу фазу доказивања геноцида који је над њима починила отоманска Турска. (Турци од самог почетка поричу геноцид, признају да је, наводно, 1915. године у Турској било јерменских побуна које је гушила држава. Признају да је у тим акцијама државе било и злочина). Јерменска национална удружења настојала су да убеде парламенте појединих држава да изгласају резолуције и декларације којима се осуђује Турска због геноцида над Јерменима. Први је то 1965. године учинио Сенат и Доњи дом Уругваја, затим десет година касније, Доњи дом Конгреса САД. Године 1882. уследила је резолуција кипарског парламента, затим 1984. године још једна резолуција Доњег дома Конгреса САД, па резолуције Европског парламента 1987. и Сената Аргентине 5. маја 1993. године. Скупштина Савезне Републике Југославије такву резолуцију, на предлог Боде Марковића, председника Српско -јерменског друштва, изгласала је 27. јуна 1993. године. После Југославије оваква резолуција усвојена је 1995. године у Руској думи. Последња је то недавно учинила Аустрија. До сада су резолуцију о осуди Турске због геноцида над Јерменима усвојили парламенти 25 земаља и петнаестак регионалних или провинцијских скупштина у свету. Од педесет држава које чине САД, оваква резолуција усвојена је у њих четрдесет пет.

У ХРАМУ БОЛА И ПОНОСА Јермени су убеђени да су нашли начин да мирним путем присиле Турску да призна почињени геноцид. Онда би уследила нова фаза, захтев да се намири штета јерменском народу. Јерменска искуства могла би убудуће добро доћи Србима у доказивању геноцида који су над њима учиниле Независна Држава Хрватска и Хитлерова Немачка.

Главни део програма обележавања Дана сећања на јерменске жртве геноцида тога 24. априла збио се на вису, Спомен-комплексу Цицернакаберд (ластиној тврђави, или ластином гнезду) који се уздиже изнад Јеревана. Према томе вису са главног јереванског трга, који данас носи име Трг Републике, кренула је литија на чијем је челу био католикос Гарегин Други. Тамо су доспеле и поклониле се јерменским жртвама и стране делегације и државници.

Цицернакаберд је подигнут по пројекту јерменских архитеката Артура Тархањана и Сашура Калашјана 1965. године, када је обележавано пола века од почетка геноцида. Сврставају га међу десет најуспелијих споменика ове врсте у свету. У овом јединственом храму, подигнутом у славу невино страдалих предака савремених Јермена, жртвама се клањају и државне делегације из целог света. Као и сва успела уметничка дела, једноставно је решен. Састоји се из три дела: на површини од 4.500 квадратних метара доминира стреласти обелиск, висок 44 метра, подсећа и на бодеж, који су аутори назвали „Васкрснуће Јерменије“. Истовремено симболише и вољу јерменског народа да се уздигне изнад бола и да опстане. Поред стеле је и „Храм вечности“ кружног облика, који чини дванаест огромних базалтних плоча што симболишу дванаест јерменских историјских покрајина. Подсећа и на цвет или амфитеатар. Унутра у средишту, у круници цвета, стоји кружни пулт на који се полажу венци и цвеће и где се пале свеће, а у самом центру гори вечна ватра. Из дубине, чује се тиха музика јерменских композитора Комитаса и Екмаљана. Поред „Храма вечности“ и стеле „Васкрснуће Јерменије“ пружа се и зид на којем су уписана имена места где су Турци затрли Јермене. У саставу овог комплекса 1995. године подигнут је и Музеј геноцида површине око две хиљаде квадрата где су изложени експонати који сведоче о злочинима Турака почињеним над Јерменима.

Са таквом симболиком и аргументацијом јерменски народ кренуо је у историјску мисију да убеди свет да и државе, као и појединци, чине злочине, да такви злочини не застаревају, и да због тих злочина државама мора бити суђено и да због тога морају да одговарају

[/restrictedarea]

ДРЕВНИ БИБЛИЈСКИ НАРОД

Јермени су стари библијски народ, који на овим просторима живи одискона. И они су, као и Срби, како би рекао Јован Цвијић, подигли кућу насред пута па су и на њих кретали бројни завојевачи. Још пре Христа имали су моћну државу. Јерменија је прва држава на свету која је примила хришћанство, десило се то пре Миланског едикта. Из тога времена је и Саборни храм Христа Једнороднога подигнут у Ечмијадзину, а подигао га је Свети Григорије Просветитељ, први јерменски епископ, кога слави и Српска црква. Почетком петог века добили су и писмо којим се и данас служе. На том језику и тим писмом написана су снажна књижевна, филозофска и теолошка дела. Јермени су развили и карактеристичну архитектуру. Јерменска апостолска црква исповеда монофизитство, које учи да је Христос имао само божанску природу, негује древну литургију. Сама је изашла из круга васељенских цркава.
Јерменску државу Турци су освојили 1514. године и од тада су Јермени живели у турском ропству, давали данак у крви, ратовали у турској војсци, а неки и прелазили у ислам. Рано су почели да се расељавају, једна већа група стигла је у осмом веку на Балканско полуострво. У руско-турским ратовима у првој половини деветнаестог века Руси су освојили делове Источне Јерменије, што углавном чини данашњу Јерменију, чиме је омогућено садашње постојање јерменске државе. У границама Турске остала је историјска Западна Јерменија са јерменском светом планином Арарат.

Један коментар

  1. Поштовани, на интернету сам прочитао чланак уваженог господина Јове Бајића о томе како је католичена Западна Херцеговина. Члан сам Српског ДНК пројекта и пошто је мој ДНК показао значајну блиискост са одређеном особом из Прозора, а читајући о тој области уочио сам да на много мјеста понаваља ријеч „грчко гробље“, Можда би господин Бајић од мене могао да сазна одређене интересантне податке. Ово је једна добронамјерна порука и надам се да бих могао добити његов мејл.

    Унапријед захвалан александар




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *