Почетна / Колумне / Ово нам је наша борба дала

Ово нам је наша борба дала

Предраг Радоњић / уредник КиМ радија

Као и у случају погрома над Србима, њиховом имовином и светињама 17. марта, тако су и ових дана у Македонији Албанци демонстрирали своју снагу деструкције и способност и спремност за насиље

Ескалацију сукоба у Македонији не би требало очекивати, макар у скорије време. Познајући албанску технологију управљања насиљем, уз јасно препознатљив менторски саветодавни рукопис у позадини, то делује сасвим извесно и са Косова и Метохије јасније видљиво.

СНАГА ДЕСТРУКЦИЈЕ У овом тренутку, даља радикализација не одговора самим Албанцима и њиховим стратешким циљевима, односно њиховом уједињењу и стварању „Велике“ или „Природне Албаније“, како вам драго. Њихов сан, или је боље рећи идеја, пројектована још од Призренске лиге пре 130 година, никада није била ближа реализацији и они је неће брзоплето упропастити некаквим исхитреним и неконтролисаним акцијама.

Албанцима на руку иде пуно тога. Као и у случају погрома над Србима, њиховом имовином и светињама 17. марта, тако су и ових дана у Македонији демонстрирали своју снагу деструкције и способност и спремност за насиље. Пред овим, као и 2004. године, Европа, уплашена могућношћу конфликта са Албанцима, килаво је реаговала немуштим саопштењима у којима није јасно ни ко је ту кога напао ни ко је крив за насиље, а камоли да је неко због тога оштрије прекорен или санкционисан. И на крају, слично мартовском случају, требало би очекивати још и некакву награду за насилнике, као што је за косовске Албанце била констатација да се њихов пут ка независности мора убрзати. Они су тада, као и сада у Македонији, направили неколико корака напред и тренутно застали, чекајући нову прилику. Можда се повуку и корак уназад, али су на свом путу дефинитивно даље него пре кумановске терористичке акције. Истовремено, чини се како са друге стране могућност, или макар појава свести о потреби неког новог балканског савеза који би се супротставио овој нарастајућој опасности што угрожава више држава у региону, почиње да се бојажљиво промаља.

[restrictedarea]

Албанцима се једна ствар мора признати: они дефинитивно знају шта хоће, спремни су за то да раде и да се жртвују, и у протеклих двадесетак и кусур година то умешно и чине. И ту нема разлике, од либерално оријентисаног уметника Едија Раме до бившег легионара Рамуша Харадинаја. Ту није битна ни земља у којој живе ни политичка опција коју заступају. Као када би код нас исти однос према националним циљевима и српском уједињењу имали Вучић, Чанак, Додик и Чеда Јовановић, Санда Рашковић, Војислав Шешељ или Весна Пешић, рецимо.

ПОСЛЕДЊЕ ПИТАЊЕ У НИЗУ У својој борби они имају у залеђини очигледну подршку Сједињених Америчких Држава и њихово деловање је утолико ефикасније. Зашто и не би. Спречавање продора руског утицаја преко „Турског тока“ ка Балкану и Европи, кажњавање посете македонског премијера Војној паради у Москви – још једна је демонстрација америчке моћи у кажњавању апсолутне непослушности малих земаља у сфери њиховог утицаја. Албанци су тренутно апсолутно корисни и притом верни политици САД и из бројних других разлога.

Оно што се поставља као право и једино питање за нас јесте то како ћемо се ми одредити према овом процесу. Неке назнаке са врха наше власти већ постоје. У интервјуу вашингтонском „Вол стрит џорналу“ премијер Вучић изјавио је: „Не одбацујем могућност да затражим од српских гласача да се изјасне о преамбули Устава.“ Овим је практично покренуто и последње питање у низу који би требало да се оконча правно обавезујућим споразумом са Косовом, како се данас еуфемистички формулише његово признавање.

Премијер је у једном праву: ово питање би требало изнети пред грађане Србије. Уклањање помињања Косова као покрајине у Србији, како констатује амерички лист, могло би помоћи у напорима да земља постане члан Европске уније. Могло би, а можда и не би, лепо пише. Српска страна сматра да се мора отворено и поштено разговарати са српским народом о свим опцијама. И ту је у праву. Уколико, као Албанци, или као наши преци који су сањали и досањали ослобођење Косова почетком двадесетог века, нисмо спремни на за какав рад, жртву и одрицање поводом тога, боље је да одустанемо, да не замајавамо ни себе ни друге. Без тога, ни у животу појединаца, породице, а да не говоримо о народима, нацијама и државама, нема никаквог напретка ни промене. И то није никакав протестантски прагматизам, већ елементарна логика па и хришћанско учење.

А на питање које ће нам уследити до 2017. године са још неутврђеном формулацијом нека свако пронађе свој одговор. То ће нас још једном историјски одредити и обележити, као и 1389, 1914, 1941, 1948, 1999. и надаље.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *