Ovo nam je naša borba dala

Predrag Radonjić / urednik KiM radija

Kao i u slučaju pogroma nad Srbima, njihovom imovinom i svetinjama 17. marta, tako su i ovih dana u Makedoniji Albanci demonstrirali svoju snagu destrukcije i sposobnost i spremnost za nasilje

Eskalaciju sukoba u Makedoniji ne bi trebalo očekivati, makar u skorije vreme. Poznajući albansku tehnologiju upravljanja nasiljem, uz jasno prepoznatljiv mentorski savetodavni rukopis u pozadini, to deluje sasvim izvesno i sa Kosova i Metohije jasnije vidljivo.

SNAGA DESTRUKCIJE U ovom trenutku, dalja radikalizacija ne odgovora samim Albancima i njihovim strateškim ciljevima, odnosno njihovom ujedinjenju i stvaranju „Velike“ ili „Prirodne Albanije“, kako vam drago. Njihov san, ili je bolje reći ideja, projektovana još od Prizrenske lige pre 130 godina, nikada nije bila bliža realizaciji i oni je neće brzopleto upropastiti nekakvim ishitrenim i nekontrolisanim akcijama.

Albancima na ruku ide puno toga. Kao i u slučaju pogroma nad Srbima, njihovom imovinom i svetinjama 17. marta, tako su i ovih dana u Makedoniji demonstrirali svoju snagu destrukcije i sposobnost i spremnost za nasilje. Pred ovim, kao i 2004. godine, Evropa, uplašena mogućnošću konflikta sa Albancima, kilavo je reagovala nemuštim saopštenjima u kojima nije jasno ni ko je tu koga napao ni ko je kriv za nasilje, a kamoli da je neko zbog toga oštrije prekoren ili sankcionisan. I na kraju, slično martovskom slučaju, trebalo bi očekivati još i nekakvu nagradu za nasilnike, kao što je za kosovske Albance bila konstatacija da se njihov put ka nezavisnosti mora ubrzati. Oni su tada, kao i sada u Makedoniji, napravili nekoliko koraka napred i trenutno zastali, čekajući novu priliku. Možda se povuku i korak unazad, ali su na svom putu definitivno dalje nego pre kumanovske terorističke akcije. Istovremeno, čini se kako sa druge strane mogućnost, ili makar pojava svesti o potrebi nekog novog balkanskog saveza koji bi se suprotstavio ovoj narastajućoj opasnosti što ugrožava više država u regionu, počinje da se bojažljivo promalja.

[restrictedarea]

Albancima se jedna stvar mora priznati: oni definitivno znaju šta hoće, spremni su za to da rade i da se žrtvuju, i u proteklih dvadesetak i kusur godina to umešno i čine. I tu nema razlike, od liberalno orijentisanog umetnika Edija Rame do bivšeg legionara Ramuša Haradinaja. Tu nije bitna ni zemlja u kojoj žive ni politička opcija koju zastupaju. Kao kada bi kod nas isti odnos prema nacionalnim ciljevima i srpskom ujedinjenju imali Vučić, Čanak, Dodik i Čeda Jovanović, Sanda Rašković, Vojislav Šešelj ili Vesna Pešić, recimo.

POSLEDNJE PITANJE U NIZU U svojoj borbi oni imaju u zaleđini očiglednu podršku Sjedinjenih Američkih Država i njihovo delovanje je utoliko efikasnije. Zašto i ne bi. Sprečavanje prodora ruskog uticaja preko „Turskog toka“ ka Balkanu i Evropi, kažnjavanje posete makedonskog premijera Vojnoj paradi u Moskvi – još jedna je demonstracija američke moći u kažnjavanju apsolutne neposlušnosti malih zemalja u sferi njihovog uticaja. Albanci su trenutno apsolutno korisni i pritom verni politici SAD i iz brojnih drugih razloga.

Ono što se postavlja kao pravo i jedino pitanje za nas jeste to kako ćemo se mi odrediti prema ovom procesu. Neke naznake sa vrha naše vlasti već postoje. U intervjuu vašingtonskom „Vol strit džornalu“ premijer Vučić izjavio je: „Ne odbacujem mogućnost da zatražim od srpskih glasača da se izjasne o preambuli Ustava.“ Ovim je praktično pokrenuto i poslednje pitanje u nizu koji bi trebalo da se okonča pravno obavezujućim sporazumom sa Kosovom, kako se danas eufemistički formuliše njegovo priznavanje.

Premijer je u jednom pravu: ovo pitanje bi trebalo izneti pred građane Srbije. Uklanjanje pominjanja Kosova kao pokrajine u Srbiji, kako konstatuje američki list, moglo bi pomoći u naporima da zemlja postane član Evropske unije. Moglo bi, a možda i ne bi, lepo piše. Srpska strana smatra da se mora otvoreno i pošteno razgovarati sa srpskim narodom o svim opcijama. I tu je u pravu. Ukoliko, kao Albanci, ili kao naši preci koji su sanjali i dosanjali oslobođenje Kosova početkom dvadesetog veka, nismo spremni na za kakav rad, žrtvu i odricanje povodom toga, bolje je da odustanemo, da ne zamajavamo ni sebe ni druge. Bez toga, ni u životu pojedinaca, porodice, a da ne govorimo o narodima, nacijama i državama, nema nikakvog napretka ni promene. I to nije nikakav protestantski pragmatizam, već elementarna logika pa i hrišćansko učenje.

A na pitanje koje će nam uslediti do 2017. godine sa još neutvrđenom formulacijom neka svako pronađe svoj odgovor. To će nas još jednom istorijski odrediti i obeležiti, kao i 1389, 1914, 1941, 1948, 1999. i nadalje.

[/restrictedarea]