Почетна / БРОЈ 366 / Смртна казна за супротстављање НАТО империји

Смртна казна за супротстављање НАТО империји

Пише Филип Родић
Некада су храбри Црногорци гинули за Русију и због Русије. Времена су се толико променила да би се могло очекивати да ће ускоро Црногорци гинути због НАТО, за НАТО, а против Русије. Управо је на ову опасност последњих година указивао зверски убијени Саша Марковић. Можда је и баш због тога практично пред кућом изгубио главу

По избијању Руско-јапанског рата 1904. године, црногорски кнез Никола био је почасни командант једног пука руске војске који је из Одесе био упућен на Далеки исток. Поред кнеза Николе, на то како су Црногорци некада гледали на Русију указује и пример тридесетједногодишњег капетана Александра Саичића, који је ратовао у руској војсци на бојиштима Кореје и Манџурије. Он је, као у давна времена, у стилу Давида и Голијата на двобој сабљама изазвао јапанског официра. Из двобоја, који се одиграо пред двема супротстављеним војскама, Саичић је изашао као победник. Рат Црне Горе и Јапана (око чијег се званичног објављивања историчари споре) трајао је до 16. јуна 2006. године, недуго по проглашењу црногорске независности, када је Јапан, признајући ову независност, прекинуо и стогодишње ратно стање. Овај 16. јун 2006. може представљати и симболички датум прекретнице у црногорској државној политици и њеном односу према Русији, који се од тада константно погоршава. Дакле, од тога да су Црногорци ишли да гину за Русију, дошли смо дотле да Подгорица заједно са Западом уводи санкције овој земљи и да председник Црне Горе Филип Вујановић прво прихвата позив председника Русије Владимира Путина да као почасни гост присуствује прослави 70-годишњице победе у Другом светском рату, а затим мења одлуку и одлучује да не путује у Москву и да овај дан прослави у Подгорици. Овакво Вујановићево понашање руски амбасадор у Подгорици Андреј Нестеренко прокоментарисао је рекавши да у пракси међународних односа нема сличног примера понашања и упитао црногорску власт да ли верује да се на таквим принципима могу градити билатерални односи на највишем нивоу. „О њиховој политици, изгледа, сада се одлучује у одборима ‚странке‘ у Вашингтону и Бриселу. У сваком случају, годишњицу Велике победе обележићемо на најдостојанственији начин“, додао је Нестеренко.

 

ПРОДУЖЕТАК ПОЛИТИКЕ ДРУГИМ СРЕДСТВИМА Да би се зацементирала као стуб НАТО, да би доказала да су веће присталице НАТО од генералног секретара алијансе Јенса Столтенберга, Подгорици, очигледно, нису били довољни ни сви ови антируски потези, који су само најочигледнији у мноштву дела спроведених од проглашења независности и верности вашингтонској политици, него је потребно и угушити свако противљење евроатлантским интеграцијама и политици модерне Црне Горе. Како сада изгледа, и у овом контексту се може посматрати и недавно убиство спољнополитичког аналитичара и некадашњег функционера Либералног савеза Црне Горе Саше Марковића.

Ово убиство извршено је на најбруталнији начин у стилу мафијашке сачекуше, на коју смо на овим просторима у протеклих двадесетак година, нажалост, навикли. Марковића је, наиме, убица сачекао на кривини на путу, која се налази на око стотину метара од куће где је живео и у главу му испалио цео шаржер аутоматске пушке. Пушка са пригушивачем пронађена је два дана након убиства на 500 метара од места злочина, спаљена. Инспектори који раде на овом убиству претпостављају да је убица „добро познавао терен“ јер је своју жртву сачекао тачно на месту где сваки возач практично мора да заустави аутомобил да би прошао кроз оштру кривину, али и због тога што се око овог места налази густа шума кроз коју води само једна уска стаза. Ове, до сада утврђене чињенице у истрази (да је коришћена аутоматска пушка са пригушивачем до које није једноставно доћи, да је убица из оружја којим није лако руковати успео да цео шаржер испали у главу и труп жртве, да је добро познавао терен) недвосмислено упућују на само један закључак – да је злочин починио истински професионалац. Следећи корак, по логици, било би утврђивање мотива овог убиства и с обзиром на околности самог злочина, може се помислити да се ради о мафијашком обрачуну и да је у питању криминал. Неколико људи који су Марковића добро познавали и с којима је „Печат“ контактирао, међутим, потпуно одбацују могућност да је Саша био умешан у било какве криминалне радње, те да је свој пословни живот у последњих десетак година у потпуности посветио политичкој аналитици и научном истраживању овог поља.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

Један коментар

  1. Душан Буковић

    Una salus victis: nullam sperare salutem! – Једини спас за побеђене, то је: не надати се никаквом спасу!

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *