Смртна казна за супротстављање НАТО империји

Пише Филип Родић
Некада су храбри Црногорци гинули за Русију и због Русије. Времена су се толико променила да би се могло очекивати да ће ускоро Црногорци гинути због НАТО, за НАТО, а против Русије. Управо је на ову опасност последњих година указивао зверски убијени Саша Марковић. Можда је и баш због тога практично пред кућом изгубио главу

По избијању Руско-јапанског рата 1904. године, црногорски кнез Никола био је почасни командант једног пука руске војске који је из Одесе био упућен на Далеки исток. Поред кнеза Николе, на то како су Црногорци некада гледали на Русију указује и пример тридесетједногодишњег капетана Александра Саичића, који је ратовао у руској војсци на бојиштима Кореје и Манџурије. Он је, као у давна времена, у стилу Давида и Голијата на двобој сабљама изазвао јапанског официра. Из двобоја, који се одиграо пред двема супротстављеним војскама, Саичић је изашао као победник. Рат Црне Горе и Јапана (око чијег се званичног објављивања историчари споре) трајао је до 16. јуна 2006. године, недуго по проглашењу црногорске независности, када је Јапан, признајући ову независност, прекинуо и стогодишње ратно стање. Овај 16. јун 2006. може представљати и симболички датум прекретнице у црногорској државној политици и њеном односу према Русији, који се од тада константно погоршава. Дакле, од тога да су Црногорци ишли да гину за Русију, дошли смо дотле да Подгорица заједно са Западом уводи санкције овој земљи и да председник Црне Горе Филип Вујановић прво прихвата позив председника Русије Владимира Путина да као почасни гост присуствује прослави 70-годишњице победе у Другом светском рату, а затим мења одлуку и одлучује да не путује у Москву и да овај дан прослави у Подгорици. Овакво Вујановићево понашање руски амбасадор у Подгорици Андреј Нестеренко прокоментарисао је рекавши да у пракси међународних односа нема сличног примера понашања и упитао црногорску власт да ли верује да се на таквим принципима могу градити билатерални односи на највишем нивоу. „О њиховој политици, изгледа, сада се одлучује у одборима ‚странке‘ у Вашингтону и Бриселу. У сваком случају, годишњицу Велике победе обележићемо на најдостојанственији начин“, додао је Нестеренко.

 

ПРОДУЖЕТАК ПОЛИТИКЕ ДРУГИМ СРЕДСТВИМА Да би се зацементирала као стуб НАТО, да би доказала да су веће присталице НАТО од генералног секретара алијансе Јенса Столтенберга, Подгорици, очигледно, нису били довољни ни сви ови антируски потези, који су само најочигледнији у мноштву дела спроведених од проглашења независности и верности вашингтонској политици, него је потребно и угушити свако противљење евроатлантским интеграцијама и политици модерне Црне Горе. Како сада изгледа, и у овом контексту се може посматрати и недавно убиство спољнополитичког аналитичара и некадашњег функционера Либералног савеза Црне Горе Саше Марковића.

Ово убиство извршено је на најбруталнији начин у стилу мафијашке сачекуше, на коју смо на овим просторима у протеклих двадесетак година, нажалост, навикли. Марковића је, наиме, убица сачекао на кривини на путу, која се налази на око стотину метара од куће где је живео и у главу му испалио цео шаржер аутоматске пушке. Пушка са пригушивачем пронађена је два дана након убиства на 500 метара од места злочина, спаљена. Инспектори који раде на овом убиству претпостављају да је убица „добро познавао терен“ јер је своју жртву сачекао тачно на месту где сваки возач практично мора да заустави аутомобил да би прошао кроз оштру кривину, али и због тога што се око овог места налази густа шума кроз коју води само једна уска стаза. Ове, до сада утврђене чињенице у истрази (да је коришћена аутоматска пушка са пригушивачем до које није једноставно доћи, да је убица из оружја којим није лако руковати успео да цео шаржер испали у главу и труп жртве, да је добро познавао терен) недвосмислено упућују на само један закључак – да је злочин починио истински професионалац. Следећи корак, по логици, било би утврђивање мотива овог убиства и с обзиром на околности самог злочина, може се помислити да се ради о мафијашком обрачуну и да је у питању криминал. Неколико људи који су Марковића добро познавали и с којима је „Печат“ контактирао, међутим, потпуно одбацују могућност да је Саша био умешан у било какве криминалне радње, те да је свој пословни живот у последњих десетак година у потпуности посветио политичкој аналитици и научном истраживању овог поља.

[restrictedarea]

Марковић је своју политичку каријеру започео 1998. године као члан Либералног савеза Црне Горе (странка коју је водио Славко Перовић и која се од свог оснивања ватрено залагала за независност Републике и потврду специфичних разлика црногорског идентитета у односу на српски). Марковић је био шеф Кабинета председнице Скупштине Црне Горе Весне Перовић (20012002) био је и члан Великог кабинета ЛСЦГ за спољне послове, директор Независног радија „Фри Монтенегро“, председник Општинског одбора ЛСЦГ Будва, члан Малог кабинета ЛСЦГ, посланик у парламенту Државне Заједнице Србије и Црне Горе, члан Комисије за безбедност у парламенту Државне Заједнице Србије и Црне Горе, одборник у Скупштини општине Будва. Током свог ангажмана у ЛСЦГ, Марковић је у више наврата био и на студијским путовањима у САД, углавном у организацији Стејт департмента.

Преломни тренутак у животу овог човека дешава се, према речима пријатеља, током његовог службовања у парламенту Државне Заједнице Србије и Црне Горе, када је дошао у контакт са некадашњим послаником Демократске странке Србије и потоњим министром унутрашњих послова Србије Драганом Јочићем. У овом периоду, Марковић прави потпуни заокрет у својим политичким гледиштима и постаје ватрени противник америчког империјализма и НАТО, те се враћа својим, рекло би се, српским коренима. Логички, управо у овоме и треба тражити мотиве за његово убиство, јер је био један од најватренијих и аргументима најпоткованијих противника било каквог приближавања Црне Горе НАТО-у, о чему је говорио када год је био у прилици и чему је посветио свој професионални живот. Круна његовог научноистраживачког рада била је књига „Манифест против империје – прилог историји америчког (нео)империјализма“, која је објављена 2013. године, а у међувремену је преведена и на руски, шпански, италијански и енглески језик. Марковић у својој књизи, између осталог, наводи да је англоамеричка елита, под плаштом демократије, свету наметнула неоимперијализам, да су Енглези били генератор криза иза којих стоји финансијска политичка моћ, али да је ову улогу од Лондона од Првог, али посебно после Другог светског рата преузео Вашингтон. Како је оптуживан да ствари на које указује могу бити сврстане у домен теорија завере, Марковић је у једном интервјуу рекао: „У својој књизи прецизно објашњавам да је прича о теорији завере спин америчких обавештајних служби како би се обесмислио сваки озбиљнији научни рад који преиспитује демократију у Америци. Цитирао бих великог Гора Видала: ‚Ја нисам теоретичар завера, ја сам онај који завере анализира‘.“ Он је, истовремено, негирао и свој „антиамериканизам“. „Истина је да моји ставови нису антиамерички. Напротив, ја волим Америку. Зато сам, између осталог, и као дуг према својој великој љубави, морао написати књигу о Америци, ‚Манифест против империје прилог историји америчког (нео)империјализма‘. Сви смо ми жртве перфидности империјалног тоталитаризма Сједињених Држава, како њени грађани, тако и они који су у време реалсоцијализма од Америке очекивали демократију”, рекао је он.

Марковић је у свом антиимперијализму и противљењу НАТО-у превазишао малену Црну Гору и као гост телевизијских емисија, округлих столова и трибина, био је активан у читавом региону, и у Србији, и у Хрватској и у БиХ, те је у својим наступима јасно и аргументовано говорио против евроатлантских интеграција и у корист окретања Русији, као носиоцу борбе против неоколонијализма и за мултиполарни свет. Један од запаженијих његових наступа био је на Округлом столу Актуелна питања спољне политике Русије и Балкана одржаном 29. априла прошле године у Београду поводом представљања књиге директора Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) Леонида Решетњикова „Вратити се Русији“. О тону у којем се Округли сто одржавао довољно говори листа Марковићевих саговорника, међу којима су били митрополит црногорско-приморски Амфилохије, професор Филолошког факултета др Мило Ломпар, виши научни сарадник Института за европске студије др Миша Ђурковић, главни и одговорни уредник информативног портала fakti.org Ђуро Билбија.

 

НАТО-АМЕРИЧКА ПРАКСА Да ли је могуће да је Саша Марковић убијен због својих антиамеричких и анти-НАТО ставова и наступа? Док се истрага не заврши, овако нешто је немогуће тврдити, али да је ово могуће и чак врло вероватно указују нам дешавања како у веома блиској, тако и у мало даљој прошлости. Америчким и НАТО планерима политичке ликвидације нису нимало стране, напротив. Најновији примери су политичка убиства у Украјини од којих се нека могу довести у непосредну везу са НАТО, односно снагама под њиховом контролом у Кијеву. Наиме, на украјинском сајту „Миротворац“, који објављује личне податке „сепаратиста“, односно „информације о проруским терористима, сепаратистима, плаћеницима, ратним злочинцима и убицама, намењене полицијским властима и специјалним службама“, прво су се појавиле личне информације о новинару Олесу Бузини и политичару Олегу Калашњикову. Неколико дана касније, обојица су убијена, за шта је овај сајт похвалио свог „агента 404“. Ово све делује толико блесаво да би се на прву лопту могло помислити да се ради о некаквој дечјој игри и интернет ратницима, али ствари нису толико једноставне. Прва чињеница која указује да је овде у питању озбиљна ствар јесте то што рад овог сајта активно подржава саветник министра унутрашњих послова Украјине и посланик Врховне раде Антон Герашченко. Поред недвосмислене повезаности са новом владом у Кијеву, која је на власт дошла захваљујући земљама НАТО и спроводи њихове интересе, руски хакери успели су да дођу до податка и да је овај сајт повезан са самим НАТО. Наиме, на сајту whois.domaintools.com, који се бави „сајбер форензиком“, пише да је „IP“ адреса украјинског сајта регистрована у Даласу, Тексас, на име извесне Офелије Дингбатер. На истом овом сајту пише да је тип сервера на којем се налази „Миротворац“ – NATO HPWS/2.1. На серверу се налазе и сајтови operativ.info, који позива Украјинце да анонимно пријављују сепаратисте, и informnapalm.org, који је пропагандни, изразито антируски портал. Поред овога, када се у „промтну линију“ Виндоуса унесе адреса сајта „Миротворац“ (psb4ukr.org) излази да се сајт налази у мрежи НАТО – nato.int. Поред бројних информација о западним плаћеницима, специјалцима и другим „псима рата“ који се боре на страни кијевских власти, сада постоји и јасан доказ да НАТО у најмању руку подржава оне који позивају на политичка убиства, а могуће је и да их извршавају.

О томе колико је Вашингтон у прошлости био склон политичким убиствима постоје бројна сведочанства и документа, а многа од њих је објавио и сам Вашингтон. Овога пута, илустрације ради, поменућемо само да је ЦИА 1956. на Куби успоставила злогласни Биро за репресију комунистичких активности, тајну полицију која је мучила и убијала Батистине политичке опоненте, да је учествовала у прављењу списка од скоро 20.000 људи које је требало убити у Чилеу 1973. после Пиночеовог државног удара, или да је стајала иза операције „Гладио“ у Немачкој од 1950. до 1990. у оквиру које су бивши официри СС и припадници екстремно десних група били организовани са јасним плановима за убијање водећих чланова Социјалдемократске партије у случају совјетске инвазије. Према документима, ЦИА је организовала одреде смрти или састављала листе за потенцијалне егзекуције у Анголи, Боливији, Бразилу, Камбоџи, Централној Америци, Чилеу, Колумбији, Костарики, Куби, Доминиканској Републици, Гватемали, Хаитију, Хондурасу, Панами, Парагвају, Порторику, Уругвају, Ирану, Ираку, Либији, Сирији, Израелу, Турској, земљама Источне Европе, Источном Тимору, Египту, Салвадору, Немачкој, Грчкој, Италији и другим европским државама, Русији… Чињеница да је у Црној Гори врхунски професионалац убио ватреног противника америчког империјализма и НАТО у овом светлу логички наводи и на основану сумњу о наручиоцима и извршитељима убиства.

 

Политички некоректни и опасни ставови Саше Марковића

За оне који до сада нису имали прилику да чују и прочитају шта је то Марковић имао да поручи свету, преносимо неколико његових изјава датих на различитим местима.

Црна Гора је окупирана држава од стране САД. Она је то de facto, а de iure ће бити онога тренутка када нас на силу угурају у НАТО. Чињеница је да одређене политичке странке фингирају своју самосталност и свој опозициони капацитет, а у суштини такође, као и црногорска власт, иду по мишљење у америчку амбасаду.

Очајнички покушај Америке у дестабилизацији тог простора, финансирањем и давањем логистике пучистима у Кијеву 2014. године, резултирао је референдумом на Криму и враћањем Крима под суверенитет Русије.

Догађаји на истоку Украјине говоре у прилог томе да су амерички доносиоци одлука покренули след догађаја који може у коначници Украјину увести у крвави грађански рат, свесни да су доживели тежак геостратешки ударац показавши тоталну немоћ да парирају руским потезима на Криму.

Америка је успела да неоколонизује све државе бивше СФРЈ, у већем или мањем обиму, а што се модерним политичким речником зове „уведе у процес евроатлантских интеграција“. Да ли и колико данашња Русија може утицати да се тај процес заустави, зависиће највише од прекомпозиције на глобалном плану, а мање од догађаја у нашем региону.

Европа је окупирана, а Европска унија у оваквом облику тешко може опстати. Она је економски џин са невероватним разликама у развоју севера и југа, разликама између великих и малих држава чланица, али пре свега због неодрживе позиције у којој Америка снажно покушава држати Немачку.

Еманципација Немачке неминовно мора ићи у правцу изградње стратешких односа са Русијом. Оно што је некада Карл Хаусхофер називао Осовином Берлин Москва Токио данас можемо превести на геополитичку стабилност Евроазије, коју би гарантовало стратешко повезивање Берлина, Москве и Пекинга. Ту лежи шанса и за ослобођење наших неоколонизованих држава од стране америчке империје, Србије и Црне Горе, у којима готово све политичке елите, готово сви медији, највећи део НВО сектора директно или индиректно раде за рачун америчких националних интереса, уместо за рачун својих народа и држава.

На крају, приближавање Русији – остварено преко великих руских инвестиција, пре свега преко изградње гасовода „Јужни ток“, који треба да прође кроз Бугарску и Србију, као и великих улагања у туризам у Црној Гори – биће на великом испиту, с обзиром на притисак Америке да се ти привредни и геополитички продори зауставе. Такође, специфични проблем Црне Горе је био тај што је своје стратешке односе са Русијом покушала градити преко сумњивих руских олигарха, а не директно са руском државом.

Године које долазе, украјинска криза, паковање геополитике света у макрорегионе по рецепту Обаминог специјалног саветника Збигњева Бжежинског, као и опадање релативне моћи САД, уз неизбежни почетак еманциповања Немачке, дефинитивно ће променити и однос моћи великих сила на Балкану. Да ли ће то значити и стварање новог-старог стратешког пријатељства Бугарске, Србије и Црне Горе са Русијом? Видећемо, али надајмо се и радимо заједно у том правцу.

Америку морамо дефинисати као државу националне безбедности, а никако као демократски уређену државу. Ко чини главне компоненте државе националне безбедности у САД говори нам, између осталих, и врло значајан инсајдер, бивши каријерни официр, а сада професор на Универзитету у Бостону, и врло плодан и читан аутор, Ендрју Баћевић, у својој књизи „Вашингтонска правила“. Дакле, то су врх министарстава одбране и спољних послова САД, као и унутрашња безбедност, заједно са челницима разних обавештајних агенција. Такође, елиту чине и разне think tank групе, лобисти, најзначајнији адвокати, наравно и менаџери највећих банака и корпорација, посебно оних везаних за буџет преко Mинистарства одбране, водећи новинари елитних новинских издања попут „Њујорк тајмса“, као и чланови квазиакадемских група, попут Савета за спољне послове, или дипломаца престижних образовних установа типа Харвардове Кенеди школе за управљање. Наравно, на врху леденог брега ове елите, која је фактички само извршилац послова, налазе се стварни доносиоци одлука. То су, пре свих, стара аристократија Велике Британије заједно са краљевском породицом, као и директни потомци оних породица које су још у 19. веку преузеле монопол у Америци. Погрешно је религијски тумачити ову уску групу коју чини неколико стотина породица, али међу њима сигурно доминирају бели англосаксонски протестанти.

Врх англоамеричке елите не види своју државу у мултиполарном свету, они су све уложили у стварање униполарног света са центром у Вашингтону. Спиновање Бжежинског и Кисинџера да САД треба да поделе моћ у свету са својим партнерима провидно је. Они обмањују да желе свет регија са јаким регионалним силама, јер увек на крају Америку постављају за врховног медијатора. Русија и Кина то не прихватају. Европска унија је правнополитички провизоријум, који ја прецизно називам окупационом зоном САД. Наравно, у оквиру Европске уније главна непознаница је Немачка. Она је поново израсла у економског џина, те је само питање времена када ће почети да води своју самосталну спољну политику, јер њу и даље видим безбедносно под протекторатом Америке (што Сноуденова сведочења више него потврђују).

 

 

Поједини цитати преузети су из интервјуа датог „Геополитици“ августа 2014. године

 

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Душан Буковић

    Una salus victis: nullam sperare salutem! – Једини спас за побеђене, то је: не надати се никаквом спасу!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *