Smrtna kazna za suprotstavljanje NATO imperiji

Piše Filip Rodić

Nekada su hrabri Crnogorci ginuli za Rusiju i zbog Rusije. Vremena su se toliko promenila da bi se moglo očekivati da će uskoro Crnogorci ginuti zbog NATO, za NATO, a protiv Rusije. Upravo je na ovu opasnost poslednjih godina ukazivao zverski ubijeni Saša Marković. Možda je i baš zbog toga praktično pred kućom izgubio glavu

Po izbijanju Rusko-japanskog rata 1904. godine, crnogorski knez Nikola bio je počasni komandant jednog puka ruske vojske koji je iz Odese bio upućen na Daleki istok. Pored kneza Nikole, na to kako su Crnogorci nekada gledali na Rusiju ukazuje i primer tridesetjednogodišnjeg kapetana Aleksandra Saičića, koji je ratovao u ruskoj vojsci na bojištima Koreje i Mandžurije. On je, kao u davna vremena, u stilu Davida i Golijata na dvoboj sabljama izazvao japanskog oficira. Iz dvoboja, koji se odigrao pred dvema suprotstavljenim vojskama, Saičić je izašao kao pobednik. Rat Crne Gore i Japana (oko čijeg se zvaničnog objavljivanja istoričari spore) trajao je do 16. juna 2006. godine, nedugo po proglašenju crnogorske nezavisnosti, kada je Japan, priznajući ovu nezavisnost, prekinuo i stogodišnje ratno stanje. Ovaj 16. jun 2006. može predstavljati i simbolički datum prekretnice u crnogorskoj državnoj politici i njenom odnosu prema Rusiji, koji se od tada konstantno pogoršava. Dakle, od toga da su Crnogorci išli da ginu za Rusiju, došli smo dotle da Podgorica zajedno sa Zapadom uvodi sankcije ovoj zemlji i da predsednik Crne Gore Filip Vujanović prvo prihvata poziv predsednika Rusije Vladimira Putina da kao počasni gost prisustvuje proslavi 70-godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu, a zatim menja odluku i odlučuje da ne putuje u Moskvu i da ovaj dan proslavi u Podgorici. Ovakvo Vujanovićevo ponašanje ruski ambasador u Podgorici Andrej Nesterenko prokomentarisao je rekavši da u praksi međunarodnih odnosa nema sličnog primera ponašanja i upitao crnogorsku vlast da li veruje da se na takvim principima mogu graditi bilateralni odnosi na najvišem nivou. „O njihovoj politici, izgleda, sada se odlučuje u odborima ‚stranke‘ u Vašingtonu i Briselu. U svakom slučaju, godišnjicu Velike pobede obeležićemo na najdostojanstveniji način“, dodao je Nesterenko.

 

PRODUŽETAK POLITIKE DRUGIM SREDSTVIMA Da bi se zacementirala kao stub NATO, da bi dokazala da su veće pristalice NATO od generalnog sekretara alijanse Jensa Stoltenberga, Podgorici, očigledno, nisu bili dovoljni ni svi ovi antiruski potezi, koji su samo najočigledniji u mnoštvu dela sprovedenih od proglašenja nezavisnosti i vernosti vašingtonskoj politici, nego je potrebno i ugušiti svako protivljenje evroatlantskim integracijama i politici moderne Crne Gore. Kako sada izgleda, i u ovom kontekstu se može posmatrati i nedavno ubistvo spoljnopolitičkog analitičara i nekadašnjeg funkcionera Liberalnog saveza Crne Gore Saše Markovića.

Ovo ubistvo izvršeno je na najbrutalniji način u stilu mafijaške sačekuše, na koju smo na ovim prostorima u proteklih dvadesetak godina, nažalost, navikli. Markovića je, naime, ubica sačekao na krivini na putu, koja se nalazi na oko stotinu metara od kuće gde je živeo i u glavu mu ispalio ceo šaržer automatske puške. Puška sa prigušivačem pronađena je dva dana nakon ubistva na 500 metara od mesta zločina, spaljena. Inspektori koji rade na ovom ubistvu pretpostavljaju da je ubica „dobro poznavao teren“ jer je svoju žrtvu sačekao tačno na mestu gde svaki vozač praktično mora da zaustavi automobil da bi prošao kroz oštru krivinu, ali i zbog toga što se oko ovog mesta nalazi gusta šuma kroz koju vodi samo jedna uska staza. Ove, do sada utvrđene činjenice u istrazi (da je korišćena automatska puška sa prigušivačem do koje nije jednostavno doći, da je ubica iz oružja kojim nije lako rukovati uspeo da ceo šaržer ispali u glavu i trup žrtve, da je dobro poznavao teren) nedvosmisleno upućuju na samo jedan zaključak – da je zločin počinio istinski profesionalac. Sledeći korak, po logici, bilo bi utvrđivanje motiva ovog ubistva i s obzirom na okolnosti samog zločina, može se pomisliti da se radi o mafijaškom obračunu i da je u pitanju kriminal. Nekoliko ljudi koji su Markovića dobro poznavali i s kojima je „Pečat“ kontaktirao, međutim, potpuno odbacuju mogućnost da je Saša bio umešan u bilo kakve kriminalne radnje, te da je svoj poslovni život u poslednjih desetak godina u potpunosti posvetio političkoj analitici i naučnom istraživanju ovog polja.

[restrictedarea]

Marković je svoju političku karijeru započeo 1998. godine kao član Liberalnog saveza Crne Gore (stranka koju je vodio Slavko Perović i koja se od svog osnivanja vatreno zalagala za nezavisnost Republike i potvrdu specifičnih razlika crnogorskog identiteta u odnosu na srpski). Marković je bio šef Kabineta predsednice Skupštine Crne Gore Vesne Perović (2001–2002) bio je i član Velikog kabineta LSCG za spoljne poslove, direktor Nezavisnog radija „Fri Montenegro“, predsednik Opštinskog odbora LSCG Budva, član Malog kabineta LSCG, poslanik u parlamentu Državne Zajednice Srbije i Crne Gore, član Komisije za bezbednost u parlamentu Državne Zajednice Srbije i Crne Gore, odbornik u Skupštini opštine Budva. Tokom svog angažmana u LSCG, Marković je u više navrata bio i na studijskim putovanjima u SAD, uglavnom u organizaciji Stejt departmenta.

Prelomni trenutak u životu ovog čoveka dešava se, prema rečima prijatelja, tokom njegovog službovanja u parlamentu Državne Zajednice Srbije i Crne Gore, kada je došao u kontakt sa nekadašnjim poslanikom Demokratske stranke Srbije i potonjim ministrom unutrašnjih poslova Srbije Draganom Jočićem. U ovom periodu, Marković pravi potpuni zaokret u svojim političkim gledištima i postaje vatreni protivnik američkog imperijalizma i NATO, te se vraća svojim, reklo bi se, srpskim korenima. Logički, upravo u ovome i treba tražiti motive za njegovo ubistvo, jer je bio jedan od najvatrenijih i argumentima najpotkovanijih protivnika bilo kakvog približavanja Crne Gore NATO-u, o čemu je govorio kada god je bio u prilici i čemu je posvetio svoj profesionalni život. Kruna njegovog naučnoistraživačkog rada bila je knjiga „Manifest protiv imperije – prilog istoriji američkog (neo)imperijalizma“, koja je objavljena 2013. godine, a u međuvremenu je prevedena i na ruski, španski, italijanski i engleski jezik. Marković u svojoj knjizi, između ostalog, navodi da je angloamerička elita, pod plaštom demokratije, svetu nametnula neoimperijalizam, da su Englezi bili generator kriza iza kojih stoji finansijska politička moć, ali da je ovu ulogu od Londona od Prvog, ali posebno posle Drugog svetskog rata preuzeo Vašington. Kako je optuživan da stvari na koje ukazuje mogu biti svrstane u domen teorija zavere, Marković je u jednom intervjuu rekao: „U svojoj knjizi precizno objašnjavam da je priča o teoriji zavere spin američkih obaveštajnih službi kako bi se obesmislio svaki ozbiljniji naučni rad koji preispituje demokratiju u Americi. Citirao bih velikog Gora Vidala: ‚Ja nisam teoretičar zavera, ja sam onaj koji zavere analizira‘.“ On je, istovremeno, negirao i svoj „antiamerikanizam“. „Istina je da moji stavovi nisu antiamerički. Naprotiv, ja volim Ameriku. Zato sam, između ostalog, i kao dug prema svojoj velikoj ljubavi, morao napisati knjigu o Americi, ‚Manifest protiv imperije – prilog istoriji američkog (neo)imperijalizma‘. Svi smo mi žrtve perfidnosti imperijalnog totalitarizma Sjedinjenih Država, kako njeni građani, tako i oni koji su u vreme realsocijalizma od Amerike očekivali demokratiju”, rekao je on.

Marković je u svom antiimperijalizmu i protivljenju NATO-u prevazišao malenu Crnu Goru i kao gost televizijskih emisija, okruglih stolova i tribina, bio je aktivan u čitavom regionu, i u Srbiji, i u Hrvatskoj i u BiH, te je u svojim nastupima jasno i argumentovano govorio protiv evroatlantskih integracija i u korist okretanja Rusiji, kao nosiocu borbe protiv neokolonijalizma i za multipolarni svet. Jedan od zapaženijih njegovih nastupa bio je na Okruglom stolu Aktuelna pitanja spoljne politike Rusije i Balkana održanom 29. aprila prošle godine u Beogradu povodom predstavljanja knjige direktora Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI) Leonida Rešetnjikova „Vratiti se Rusiji“. O tonu u kojem se Okrugli sto održavao dovoljno govori lista Markovićevih sagovornika, među kojima su bili mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, profesor Filološkog fakulteta dr Milo Lompar, viši naučni saradnik Instituta za evropske studije dr Miša Đurković, glavni i odgovorni urednik informativnog portala fakti.org Đuro Bilbija.

 

NATO-AMERIČKA PRAKSA Da li je moguće da je Saša Marković ubijen zbog svojih antiameričkih i anti-NATO stavova i nastupa? Dok se istraga ne završi, ovako nešto je nemoguće tvrditi, ali da je ovo moguće i čak vrlo verovatno ukazuju nam dešavanja kako u veoma bliskoj, tako i u malo daljoj prošlosti. Američkim i NATO planerima političke likvidacije nisu nimalo strane, naprotiv. Najnoviji primeri su politička ubistva u Ukrajini od kojih se neka mogu dovesti u neposrednu vezu sa NATO, odnosno snagama pod njihovom kontrolom u Kijevu. Naime, na ukrajinskom sajtu „Mirotvorac“, koji objavljuje lične podatke „separatista“, odnosno „informacije o proruskim teroristima, separatistima, plaćenicima, ratnim zločincima i ubicama, namenjene policijskim vlastima i specijalnim službama“, prvo su se pojavile lične informacije o novinaru Olesu Buzini i političaru Olegu Kalašnjikovu. Nekoliko dana kasnije, obojica su ubijena, za šta je ovaj sajt pohvalio svog „agenta 404“. Ovo sve deluje toliko blesavo da bi se na prvu loptu moglo pomisliti da se radi o nekakvoj dečjoj igri i internet ratnicima, ali stvari nisu toliko jednostavne. Prva činjenica koja ukazuje da je ovde u pitanju ozbiljna stvar jeste to što rad ovog sajta aktivno podržava savetnik ministra unutrašnjih poslova Ukrajine i poslanik Vrhovne rade Anton Geraščenko. Pored nedvosmislene povezanosti sa novom vladom u Kijevu, koja je na vlast došla zahvaljujući zemljama NATO i sprovodi njihove interese, ruski hakeri uspeli su da dođu do podatka i da je ovaj sajt povezan sa samim NATO. Naime, na sajtu whois.domaintools.com, koji se bavi „sajber forenzikom“, piše da je „IP“ adresa ukrajinskog sajta registrovana u Dalasu, Teksas, na ime izvesne Ofelije Dingbater. Na istom ovom sajtu piše da je tip servera na kojem se nalazi „Mirotvorac“ – NATO HPWS/2.1. Na serveru se nalaze i sajtovi operativ.info, koji poziva Ukrajince da anonimno prijavljuju separatiste, i informnapalm.org, koji je propagandni, izrazito antiruski portal. Pored ovoga, kada se u „promtnu liniju“ Vindousa unese adresa sajta „Mirotvorac“ (psb4ukr.org) izlazi da se sajt nalazi u mreži NATO – nato.int. Pored brojnih informacija o zapadnim plaćenicima, specijalcima i drugim „psima rata“ koji se bore na strani kijevskih vlasti, sada postoji i jasan dokaz da NATO u najmanju ruku podržava one koji pozivaju na politička ubistva, a moguće je i da ih izvršavaju.

O tome koliko je Vašington u prošlosti bio sklon političkim ubistvima postoje brojna svedočanstva i dokumenta, a mnoga od njih je objavio i sam Vašington. Ovoga puta, ilustracije radi, pomenućemo samo da je CIA 1956. na Kubi uspostavila zloglasni Biro za represiju komunističkih aktivnosti, tajnu policiju koja je mučila i ubijala Batistine političke oponente, da je učestvovala u pravljenju spiska od skoro 20.000 ljudi koje je trebalo ubiti u Čileu 1973. posle Pinočeovog državnog udara, ili da je stajala iza operacije „Gladio“ u Nemačkoj od 1950. do 1990. u okviru koje su bivši oficiri SS i pripadnici ekstremno desnih grupa bili organizovani sa jasnim planovima za ubijanje vodećih članova Socijaldemokratske partije u slučaju sovjetske invazije. Prema dokumentima, CIA je organizovala odrede smrti ili sastavljala liste za potencijalne egzekucije u Angoli, Boliviji, Brazilu, Kambodži, Centralnoj Americi, Čileu, Kolumbiji, Kostariki, Kubi, Dominikanskoj Republici, Gvatemali, Haitiju, Hondurasu, Panami, Paragvaju, Portoriku, Urugvaju, Iranu, Iraku, Libiji, Siriji, Izraelu, Turskoj, zemljama Istočne Evrope, Istočnom Timoru, Egiptu, Salvadoru, Nemačkoj, Grčkoj, Italiji i drugim evropskim državama, Rusiji… Činjenica da je u Crnoj Gori vrhunski profesionalac ubio vatrenog protivnika američkog imperijalizma i NATO u ovom svetlu logički navodi i na osnovanu sumnju o naručiocima i izvršiteljima ubistva.

 

Politički nekorektni i opasni stavovi Saše Markovića

Za one koji do sada nisu imali priliku da čuju i pročitaju šta je to Marković imao da poruči svetu, prenosimo nekoliko njegovih izjava datih na različitim mestima.

Crna Gora je okupirana država od strane SAD. Ona je to de facto, a de iure će biti onoga trenutka kada nas na silu uguraju u NATO. Činjenica je da određene političke stranke fingiraju svoju samostalnost i svoj opozicioni kapacitet, a u suštini takođe, kao i crnogorska vlast, idu po mišljenje u američku ambasadu.

Očajnički pokušaj Amerike u destabilizaciji tog prostora, finansiranjem i davanjem logistike pučistima u Kijevu 2014. godine, rezultirao je referendumom na Krimu i vraćanjem Krima pod suverenitet Rusije.

Događaji na istoku Ukrajine govore u prilog tome da su američki donosioci odluka pokrenuli sled događaja koji može u konačnici Ukrajinu uvesti u krvavi građanski rat, svesni da su doživeli težak geostrateški udarac pokazavši totalnu nemoć da pariraju ruskim potezima na Krimu.

Amerika je uspela da neokolonizuje sve države bivše SFRJ, u većem ili manjem obimu, a što se modernim političkim rečnikom zove „uvede u proces evroatlantskih integracija“. Da li i koliko današnja Rusija može uticati da se taj proces zaustavi, zavisiće najviše od prekompozicije na globalnom planu, a manje od događaja u našem regionu.

Evropa je okupirana, a Evropska unija u ovakvom obliku teško može opstati. Ona je ekonomski džin sa neverovatnim razlikama u razvoju severa i juga, razlikama između velikih i malih država članica, ali pre svega zbog neodržive pozicije u kojoj Amerika snažno pokušava držati Nemačku.

Emancipacija Nemačke neminovno mora ići u pravcu izgradnje strateških odnosa sa Rusijom. Ono što je nekada Karl Haushofer nazivao Osovinom Berlin – Moskva – Tokio danas možemo prevesti na geopolitičku stabilnost Evroazije, koju bi garantovalo strateško povezivanje Berlina, Moskve i Pekinga. Tu leži šansa i za oslobođenje naših neokolonizovanih država od strane američke imperije, Srbije i Crne Gore, u kojima gotovo sve političke elite, gotovo svi mediji, najveći deo NVO sektora direktno ili indirektno rade za račun američkih nacionalnih interesa, umesto za račun svojih naroda i država.

Na kraju, približavanje Rusiji – ostvareno preko velikih ruskih investicija, pre svega preko izgradnje gasovoda „Južni tok“, koji treba da prođe kroz Bugarsku i Srbiju, kao i velikih ulaganja u turizam u Crnoj Gori – biće na velikom ispitu, s obzirom na pritisak Amerike da se ti privredni i geopolitički prodori zaustave. Takođe, specifični problem Crne Gore je bio taj što je svoje strateške odnose sa Rusijom pokušala graditi preko sumnjivih ruskih oligarha, a ne direktno sa ruskom državom.

Godine koje dolaze, ukrajinska kriza, pakovanje geopolitike sveta u makroregione po receptu Obaminog specijalnog savetnika Zbignjeva Bžežinskog, kao i opadanje relativne moći SAD, uz neizbežni početak emancipovanja Nemačke, definitivno će promeniti i odnos moći velikih sila na Balkanu. Da li će to značiti i stvaranje novog-starog strateškog prijateljstva Bugarske, Srbije i Crne Gore sa Rusijom? Videćemo, ali nadajmo se i radimo zajedno u tom pravcu.

Ameriku moramo definisati kao državu nacionalne bezbednosti, a nikako kao demokratski uređenu državu. Ko čini glavne komponente države nacionalne bezbednosti u SAD govori nam, između ostalih, i vrlo značajan insajder, bivši karijerni oficir, a sada profesor na Univerzitetu u Bostonu, i vrlo plodan i čitan autor, Endrju Baćević, u svojoj knjizi „Vašingtonska pravila“. Dakle, to su vrh ministarstava odbrane i spoljnih poslova SAD, kao i unutrašnja bezbednost, zajedno sa čelnicima raznih obaveštajnih agencija. Takođe, elitu čine i razne think tank grupe, lobisti, najznačajniji advokati, naravno i menadžeri najvećih banaka i korporacija, posebno onih vezanih za budžet preko Ministarstva odbrane, vodeći novinari elitnih novinskih izdanja poput „Njujork tajmsa“, kao i članovi kvaziakademskih grupa, poput Saveta za spoljne poslove, ili diplomaca prestižnih obrazovnih ustanova tipa Harvardove Kenedi škole za upravljanje. Naravno, na vrhu ledenog brega ove elite, koja je faktički samo izvršilac poslova, nalaze se stvarni donosioci odluka. To su, pre svih, stara aristokratija Velike Britanije zajedno sa kraljevskom porodicom, kao i direktni potomci onih porodica koje su još u 19. veku preuzele monopol u Americi. Pogrešno je religijski tumačiti ovu usku grupu koju čini nekoliko stotina porodica, ali među njima sigurno dominiraju beli anglosaksonski protestanti.

Vrh angloameričke elite ne vidi svoju državu u multipolarnom svetu, oni su sve uložili u stvaranje unipolarnog sveta sa centrom u Vašingtonu. Spinovanje Bžežinskog i Kisindžera da SAD treba da podele moć u svetu sa svojim partnerima providno je. Oni obmanjuju da žele svet regija sa jakim regionalnim silama, jer uvek na kraju Ameriku postavljaju za vrhovnog medijatora. Rusija i Kina to ne prihvataju. Evropska unija je pravnopolitički provizorijum, koji ja precizno nazivam okupacionom zonom SAD. Naravno, u okviru Evropske unije glavna nepoznanica je Nemačka. Ona je ponovo izrasla u ekonomskog džina, te je samo pitanje vremena kada će početi da vodi svoju samostalnu spoljnu politiku, jer nju i dalje vidim bezbednosno pod protektoratom Amerike (što Snoudenova svedočenja više nego potvrđuju).

 

 

Pojedini citati preuzeti su iz intervjua datog „Geopolitici“ avgusta 2014. godine

 

[/restrictedarea]