Почетна / Друштво / Случај ЦЕАС против премијера

Случај ЦЕАС против премијера

Како не погодити циљ а остало промашити!

Пише Љиљана Богдановић

Одговорност за јавну реч у Србији мало кога баш обавезује, поготово не поједине актере овдашњег друштвеног и политичког живота, који су продуктивни до мере егзибиционистичке неурозе. Како су баш они склони да ионако лабава ограничења, када је о смислености реч, проширују до апсурда, догађа се да се новине, и јавна сцена уопште, „пуне“ изјавама и саопштењима у маниру зафрканција блиских чувеној аланфордовској матрици размишљања, према којој је, на пример, боље бити хиљаду дана богат него један дан сиромашан! У такву поетику „аланфорд-приопћења“ и мудријашења, у којима логика и памет дубе на глави, па су, сходно томе, замениле места са оним габаритнијим тежиштем тела, могло би се убројати најновије саопштење прве даме Центра за евроатлантске студије (ЦЕАС) Јелене Милић, а уприличеног поводом недавног иступања премијера Србије на помену жртвама погрома у логору Јасеновац.

Шта је то, у случају говора Александра Вучића, испровоцирало даму која своје неистомишљенике иритира колико и увесељава, тако да су спремни да из мале „песмарице промашаја гђе Милић“ у по ноћи, цитирају бисере попут „Русија нажалост постоји“, „Нато је морао да интервенише због српских злодела на Косову“, и сличних?

 

ПОСАО СА МАНОМ Како убиства стотина хиљада људи могу бити слабо урађен посао?, грми (већ) у наслову поменутог саопштења сачињеног од политичке аналитичарке и директора (ЦЕАС) из Београда. Када се наступа са високих моралних позиција, све је лако, чврстина и неумољивост се подразумевају, па се овде даље „шамара“: Центар за евроатлантске студије из Београда (ЦЕАС) изражава запрепашћеност монструозном оценом премијера Србије Александра Вучића  да су „крвници урадили  свој посао, али слабо“, датом на обележавању „Дана сећања“ на жртве геноцида у усташком концентрационом логору Јасеновац, у којем је убијено 500 000 Срба, 80 000 Рома, 32 000 Јевреја и неколико десетина хиљада антифашиста различитих националности.

[restrictedarea]

Вучић је, наиме, у Доњој Градини рекао: „Две су ствари које можемо да урадимо. Најпре да подигнемо главу, да одамо почаст и покажемо да се и сами кајемо. После тога да погнемо главу, и да кажемо: ви крвници урадили сте свој посао, али слабо. Ми смо опстали, остали, живимо, живи Србија живи Српска.“

Све ово што је ЦЕАС, односно његова директорка, цитирао, а медији потом пренели, Вучић је заиста и рекао. И био је јасан. Занимљиво је, међутим, да његове речи нису повредиле ничије уши до уши промоторке идеје за пуно и активно чланство Србије у НАТО-у, дакле у војној алијанси која пак сама тешко да болује од повишене осетљивости на говор о масовним егзекуцијама.

 

СВЕТИ ВУКАШИН Где су се у поимању света и живота сада тако разишли Јелена Милић и Александар Вучић? Уколико Јелена мисли заиста озбиљно то што говори и пише! И уколико јој поверујемо да заиста „не разуме“ шта је на месту најстрашнијег злочина, о злочину, злочинцу и жртви у поменутом говору заиста речено. Ако је пак тако, ако је Јелена „невино јање“, има једна прича коју би морала да прочита. То је прича о слободи, о великој и јединој слободи, оној унутрашњој, којом, када је има и покаже, жртва сатре и уништи џелата. То је прича о Светом Вукашину из Клепаца, за чије је обраћање свом крвнику Матија Бећковић једном рекао да је заправо „посрбљена Христова молитва казана речима: Опрости им Боже, јер не знају шта раде“. Матијином заслугом, догађај који је записан непосредно по завршетку рата, и много касније штампан и објављен у успоменама јеврејског лекара психијатра којем се исповедио крвник из Јасеновца, постао је шире познат. Помињемо је као путоказ за дословно тумачење речи које су разгневиле уши српске НАТО-активисткиње. Ево дела те приповести.

„Др Недо Зец записао је оно што му је пацијент испричао и то је данас  већ чувена повест о џелатима који су се увече опкладили ко ће сутрадан више заклати и од ране зоре започели такмичење. Онај који се поверио др Зецу био је увелико испредњачио у свом послу када је у реду за клање уочио старца, својим миром и спокојем толико је привукао његову пажњу да га је издвојио и преко реда довео пред себе и своје крваве руке.
Најпре му је заповедио да викне: ‚Живио Анте Павелић!‘ Како је старац остао нем, запретио је да ће му, ако не послуша, откинути уво. Старац се оглушио и на ту претњу, а џелат је одржао реч, па запретио да ће му, ако настави да ћути, одсећи и друго уво. Сцена се понављала, на ред је дошао старчев нос, а потом и очи. Измасакрирани старац  је на даље претње, гласом с онога света, узвратио: ‚Само ти, дијете, ради свој посао!‘ На ту реч, већ избезумљен, џелат га је докрајчио и одринуо у јаму. Али, како се пожалио, брзо после те речи приметио је да више није онај стари.“

Александар Вучић, седамдесетак година касније, само је парафразирао свете мученичке речи једног Србина. Блеснула је иронија, страшни пркос оне унутрашње и неуништиве слободе, којој се тешко ишта може. Можда то и јесте тако страшно, тако изазовно, да једна поклоница НАТО-вредности није могла (и није смела) да оћути. Јер на то, на тај пркос се мора реаговати. Кроз простор, кроз време, то исти онај Вукашин проговори… А после тога, записано је, „више није ништа и нико исти“. У Доњој Градини је речено нешто што је истоветног значења из поруке Јустина Филозофа (држао их је записаним на зиду своје монашке ћелије Ава Јустин Поповић): Можете ме убити, али ми не можете наудити. Тешке речи за ЦЕАС, још више за његове заштитнике .

Да ли је, не слутећи, Јелена Милић показала и поновила једну много пута виђену исконску збуњеност? Да ли се дубоки антрополошки неспоразум и судар који се одиграо у језивом чину управо у кланици Јасеновац, а пре седамдесет година, преноси и надаље? Да ли се у овом баналном догађају, у којем је један НАТО-апаратчик заправо одрадио свој домаћи задатак, слути тај исконски судар два неспојива света?

Теже је поверовати да, поред поменуте лакоће, тј. неодговорности у изрицању јавних тврђења, ми живимо у времену црне, тј. мрачне комедије која се неуморно и без устезања и стида игра ли, игра. И да су међу нама често најгласнији појединци који у томе тако здушно и без устезања учествују.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *