Slučaj CEAS protiv premijera

Kako ne pogoditi cilj a ostalo promašiti!

Piše Ljiljana Bogdanović

Odgovornost za javnu reč u Srbiji malo koga baš obavezuje, pogotovo ne pojedine aktere ovdašnjeg društvenog i političkog života, koji su produktivni do mere egzibicionističke neuroze. Kako su baš oni skloni da ionako labava ograničenja, kada je o smislenosti reč, proširuju do apsurda, događa se da se novine, i javna scena uopšte, „pune“ izjavama i saopštenjima u maniru zafrkancija bliskih čuvenoj alanfordovskoj matrici razmišljanja, prema kojoj je, na primer, bolje biti hiljadu dana bogat nego jedan dan siromašan! U takvu poetiku „alanford-priopćenja“ i mudrijašenja, u kojima logika i pamet dube na glavi, pa su, shodno tome, zamenile mesta sa onim gabaritnijim težištem tela, moglo bi se ubrojati najnovije saopštenje prve dame Centra za evroatlantske studije (CEAS) Jelene Milić, a upriličenog povodom nedavnog istupanja premijera Srbije na pomenu žrtvama pogroma u logoru Jasenovac.

Šta je to, u slučaju govora Aleksandra Vučića, isprovociralo damu koja svoje neistomišljenike iritira koliko i uveseljava, tako da su spremni da iz male „pesmarice promašaja gđe Milić“ u po noći, citiraju bisere poput – „Rusija nažalost postoji“, „Nato je morao da interveniše zbog srpskih zlodela na Kosovu“, i sličnih?

 

POSAO SA MANOM Kako ubistva stotina hiljada ljudi mogu biti slabo urađen posao?, grmi (već) u naslovu pomenutog saopštenja sačinjenog od političke analitičarke i direktora (CEAS) iz Beograda. Kada se nastupa sa visokih moralnih pozicija, sve je lako, čvrstina i neumoljivost se podrazumevaju, pa se ovde dalje „šamara“: Centar za evroatlantske studije iz Beograda (CEAS) izražava zaprepašćenost monstruoznom ocenom premijera Srbije Aleksandra Vučića  da su „krvnici uradili  svoj posao, ali slabo“, datom na obeležavanju „Dana sećanja“ na žrtve genocida u ustaškom koncentracionom logoru Jasenovac, u kojem je ubijeno 500 000 Srba, 80 000 Roma, 32 000 Jevreja i nekoliko desetina hiljada antifašista različitih nacionalnosti.

[restrictedarea]

Vučić je, naime, u Donjoj Gradini rekao: „Dve su stvari koje možemo da uradimo. Najpre da podignemo glavu, da odamo počast i pokažemo da se i sami kajemo. Posle toga da pognemo glavu, i da kažemo: vi krvnici uradili ste svoj posao, ali slabo. Mi smo opstali, ostali, živimo, živi Srbija živi Srpska.“

Sve ovo što je CEAS, odnosno njegova direktorka, citirao, a mediji potom preneli, Vučić je zaista i rekao. I bio je jasan. Zanimljivo je, međutim, da njegove reči nisu povredile ničije uši do uši promotorke ideje za puno i aktivno članstvo Srbije u NATO-u, dakle u vojnoj alijansi koja pak sama teško da boluje od povišene osetljivosti na govor o masovnim egzekucijama.

 

SVETI VUKAŠIN Gde su se u poimanju sveta i života sada tako razišli Jelena Milić i Aleksandar Vučić? Ukoliko Jelena misli zaista ozbiljno to što govori i piše! I ukoliko joj poverujemo da zaista „ne razume“ šta je na mestu najstrašnijeg zločina, o zločinu, zločincu i žrtvi u pomenutom govoru zaista rečeno. Ako je pak tako, ako je Jelena „nevino janje“, ima jedna priča koju bi morala da pročita. To je priča – o slobodi, o velikoj i jedinoj slobodi, onoj unutrašnjoj, kojom, kada je ima i pokaže, žrtva satre i uništi dželata. To je priča o Svetom Vukašinu iz Klepaca, za čije je obraćanje svom krvniku Matija Bećković jednom rekao da je zapravo „posrbljena Hristova molitva kazana rečima: Oprosti im Bože, jer ne znaju šta rade“. Matijinom zaslugom, događaj koji je zapisan neposredno po završetku rata, i mnogo kasnije štampan i objavljen u uspomenama jevrejskog lekara – psihijatra kojem se ispovedio krvnik iz Jasenovca, postao je šire poznat. Pominjemo je kao putokaz za doslovno tumačenje reči koje su razgnevile uši srpske NATO-aktivistkinje. Evo dela te pripovesti.

„Dr Nedo Zec zapisao je ono što mu je pacijent ispričao i to je danas  već čuvena povest o dželatima koji su se uveče opkladili ko će sutradan više zaklati i od rane zore započeli takmičenje. Onaj koji se poverio dr Zecu bio je uveliko isprednjačio u svom poslu kada je u redu za klanje uočio starca, svojim mirom i spokojem toliko je privukao njegovu pažnju da ga je izdvojio i preko reda doveo pred sebe i svoje krvave ruke.
Najpre mu je zapovedio da vikne: ‚Živio Ante Pavelić!‘ Kako je starac ostao nem, zapretio je da će mu, ako ne posluša, otkinuti uvo. Starac se oglušio i na tu pretnju, a dželat je održao reč, pa zapretio da će mu, ako nastavi da ćuti, odseći i drugo uvo. Scena se ponavljala, na red je došao starčev nos, a potom i oči. Izmasakrirani starac  je na dalje pretnje, glasom s onoga sveta, uzvratio: ‚Samo ti, dijete, radi svoj posao!‘ Na tu reč, već izbezumljen, dželat ga je dokrajčio i odrinuo u jamu. Ali, kako se požalio, brzo posle te reči primetio je da više nije onaj stari.“

Aleksandar Vučić, sedamdesetak godina kasnije, samo je parafrazirao svete mučeničke reči jednog Srbina. Blesnula je ironija, strašni prkos one unutrašnje i neuništive slobode, kojoj se teško išta može. Možda to i jeste tako strašno, tako izazovno, da jedna poklonica NATO-vrednosti nije mogla (i nije smela) da oćuti. Jer na to, na taj prkos se mora reagovati. Kroz prostor, kroz vreme, to isti onaj Vukašin progovori… A posle toga, zapisano je, „više nije ništa i niko isti“. U Donjoj Gradini je rečeno nešto što je istovetnog značenja iz poruke Justina Filozofa (držao ih je zapisanim na zidu svoje monaške ćelije Ava Justin Popović): Možete me ubiti, ali mi ne možete nauditi. Teške reči za CEAS, još više za njegove zaštitnike .

Da li je, ne sluteći, Jelena Milić pokazala i ponovila jednu mnogo puta viđenu iskonsku zbunjenost? Da li se duboki antropološki nesporazum i sudar koji se odigrao u jezivom činu upravo u klanici Jasenovac, a pre sedamdeset godina, prenosi i nadalje? Da li se u ovom banalnom događaju, u kojem je jedan NATO-aparatčik zapravo odradio svoj domaći zadatak, sluti taj iskonski sudar dva nespojiva sveta?

Teže je poverovati da, pored pomenute lakoće, tj. neodgovornosti u izricanju javnih tvrđenja, mi živimo u vremenu crne, tj. mračne komedije koja se neumorno i bez ustezanja i stida igra li, igra. I da su među nama često najglasniji pojedinci koji u tome tako zdušno i bez ustezanja učestvuju.

[/restrictedarea]