Почетна / БРОЈ 363 / Љубостињски заточник

Љубостињски заточник

Пише Владимир Димитријевић
Живети крај манастира Љубостиња значи налазити се у близини велике поезије – поезије светог, часног и жртвеног живота, какав је био онај царице Милице, и поезије дубоког покајања и свести о заветништву Царству Божјем…

Челник Библиотеке „Јефимија“ у Трстенику, организатор, већ годинама, важних скупова о савременој српској прози и уредник зборника насталих тим поводом, Верољуб Вукашиновић (1959) надасве је песник, аутор десетак збирки песама и антологије српске молитвене поезије Пред дверима и носилац низа песничких признања, од „Милана Ракића“, преко „Печата вароши сремскокарловачке“ до „Петровданског вијенца“.

Верољуб Вукашиновић се решио да избор за књигу Самар направи из збирки насталих током две деценије песничког стваралаштва (између осталих, Светлост у брдима, Лице, Вртлар, Изнад облака). Пишући предговор за збирку, Љубиша Ђидић, који песника зове „љубостињским жрецом“, указује на његово „чистунство“, то јест налажење правог пута ка свештеној једноставности, тако реткој у доба кад многи, што рече Момчило Настасијевић, симулирају целину вештином или, простије, муте воду да изгледа дубље. По Ђидићу, реч је о песнику „раскошних осећања, химничке отмености и симфонијске енергије“, чије стваралаштво бди у озрачју онога што нам је Шантић понудио као вечну гозбу у својој „Претпразничкој вечери“. О чему је, заправо, реч?

ТАЈНА ЛИРИКЕ Емил Штајгер је говорио да је суштина лирике у ненаспрамности, у сједињености с предметом певања. Лирски песник је славитељ битија, у свој његовој красоти. Верољуб Вукашиновић то уме, на начин нежан, одан твари; као што је, после пљуска, око Стевана Раичковића сазирало да „на крају само бљесну кришом/ корњачин оклоп опран кишом“, тако и песник од љубостињских крајева у песми „Треперење“ уочи „са јасике трепет твари“, чује, у песми „Мушкатле“, „баршунаст напев“ овог цвећа, назре како плод шумских јагода, у песми о њиховом брању, „крвари кроз јун“, осети разблудност јунског цветања у дрворедима („Градске липе“) кад липе у рано лето, и у граду, свој мирис нештедимице нуде пролазнику. Песник је са својим давним претком у одбрани првотне свежине природе: „Од босиља и смиља/ Добијамо податке/ Из хлорофилног чипа// За тајни покрет биља/ Обављамо задатке/ С нама су храст и липа“ („Тајни покрет биља“). Али, лиричар, док хвали битије, истовремено зна да је у њега ушла смрт и трулеж, и да нам овај прелепи свет није коначно станиште. Јер, као у песми „На повратку из Врања“: „Кроз лавиринте чула/ Слутим да радост тела/ Ка западу прилази“, па, управо осећајући трошност својих мисли и мишица, у тој истој песми: „А душа би се пела/ У страху од расула/ Ка витлејемској стази“.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *