Ljubostinjski zatočnik

Piše Vladimir Dimitrijević

Živeti kraj manastira Ljubostinja znači nalaziti se u blizini velike poezije – poezije svetog, časnog i žrtvenog života, kakav je bio onaj carice Milice, i poezije dubokog pokajanja i svesti o zavetništvu Carstvu Božjem…

Čelnik Biblioteke „Jefimija“ u Trsteniku, organizator, već godinama, važnih skupova o savremenoj srpskoj prozi i urednik zbornika nastalih tim povodom, Veroljub Vukašinović (1959) nadasve je pesnik, autor desetak zbirki pesama i antologije srpske molitvene poezije Pred dverima i nosilac niza pesničkih priznanja, od „Milana Rakića“, preko „Pečata varoši sremskokarlovačke“ do „Petrovdanskog vijenca“.

Veroljub Vukašinović se rešio da izbor za knjigu Samar napravi iz zbirki nastalih tokom dve decenije pesničkog stvaralaštva (između ostalih, Svetlost u brdima, Lice, Vrtlar, Iznad oblaka). Pišući predgovor za zbirku, Ljubiša Đidić, koji pesnika zove „ljubostinjskim žrecom“, ukazuje na njegovo „čistunstvo“, to jest nalaženje pravog puta ka sveštenoj jednostavnosti, tako retkoj u doba kad mnogi, što reče Momčilo Nastasijević, simuliraju celinu veštinom ili, prostije, mute vodu da izgleda dublje. Po Đidiću, reč je o pesniku „raskošnih osećanja, himničke otmenosti i simfonijske energije“, čije stvaralaštvo bdi u ozračju onoga što nam je Šantić ponudio kao večnu gozbu u svojoj „Pretprazničkoj večeri“. O čemu je, zapravo, reč?

TAJNA LIRIKE Emil Štajger je govorio da je suština lirike u nenaspramnosti, u sjedinjenosti s predmetom pevanja. Lirski pesnik je slavitelj bitija, u svoj njegovoj krasoti. Veroljub Vukašinović to ume, na način nežan, odan tvari; kao što je, posle pljuska, oko Stevana Raičkovića saziralo da „na kraju samo bljesnu krišom/ kornjačin oklop opran kišom“, tako i pesnik od ljubostinjskih krajeva u pesmi „Treperenje“ uoči „sa jasike trepet tvari“, čuje, u pesmi „Muškatle“, „baršunast napev“ ovog cveća, nazre kako plod šumskih jagoda, u pesmi o njihovom branju, „krvari kroz jun“, oseti razbludnost junskog cvetanja u drvoredima („Gradske lipe“) kad lipe u rano leto, i u gradu, svoj miris neštedimice nude prolazniku. Pesnik je sa svojim davnim pretkom u odbrani prvotne svežine prirode: „Od bosilja i smilja/ Dobijamo podatke/ Iz hlorofilnog čipa// Za tajni pokret bilja/ Obavljamo zadatke/ S nama su hrast i lipa“ („Tajni pokret bilja“). Ali, liričar, dok hvali bitije, istovremeno zna da je u njega ušla smrt i trulež, i da nam ovaj prelepi svet nije konačno stanište. Jer, kao u pesmi „Na povratku iz Vranja“: „Kroz lavirinte čula/ Slutim da radost tela/ Ka zapadu prilazi“, pa, upravo osećajući trošnost svojih misli i mišica, u toj istoj pesmi: „A duša bi se pela/ U strahu od rasula/ Ka vitlejemskoj stazi“.

[restrictedarea]

NEBO I NEPCE Nepce je malo nebo u ustima. I tajna pod nebom i pod nepcem je ista, što se najbolje vidi u Evharistiji, liturgijskom blagodarenju Bogu za sve i sva, kada čovek ispunjava svoje pravo naznačenje – da bude sveštenik u vasionskom hramu (o čemu Vukašinović govori u stihovima „Majskog jutra“: „Miriše bagrem, beli prah nudi/ Milion iskrica peludnog plama./ A glas mi kaže: radostan budi,/ Pa zar ne vidiš da si sred hrama“). Jer, primajući Telo i Krv Hrista, Boga Koga sve sazdano ne može obuhvatiti, čovek, mikrokosmos, postaje mikroteos, mali bog u blatu, kako je govorio Sveti Justin Ćelijski. Vukašinovićeva čežnja, kao i čežnja najvećih pesnika kraja 20. i početka 21. veka u Srba, jeste potreba za samonadilaženjem, za postajanjem usvojenim čedom Oca Nebeskog kroz Sina Božjeg Koji je postao Sin Čovečji. O tome Vukašinović peva u pesmi „Žeđ“, gde je čovek predstavljen kao razbijeni krčag, koji tiho, ali postojano, vapije za Grnčarom što će ga presazdati u lepotu prvotne celine („Bio sam na studencu/ Sada se sećam vode /…/ Oseća ova gleđ/ Da žeđ je velika u meni“, veli pesnik, sasvim u skladu sa stihovima Svetog Jovana Damaskina iz pesama opela: „Ikona sam neizrecive Tvoje slave, iako nosim rane grehovne“).

ROĐEN U BLIZINI POEZIJE Živeti kraj manastira Ljubostinja znači nalaziti se u blizini velike poezije – poezije svetog, časnog i žrtvenog života, kakav je bio onaj carice Milice, i poezije dubokog pokajanja i svesti o zavetništvu Carstvu Božjem, kakav je onaj monahinje Jefimije, žene despota Uglješe, koja je, posle Maričke bitke, na dvoru Lazarevom i Miličinom našla utočište i utehu. Jefimija, prva srpska pesnikinja, u svojim delima ostavila je tri traga o bolu i molitvi – na diptihu za mladenca Uglješu, sina koga je izgubila kad je imao šest meseci, na zavesi za carske dveri hilandarske saborne crkve, i na pokrovu vezenom za ćivot sa moštima Lazarevim. Još ako se zna da je, sva u kamenim čipkama moravske škole naše srednjovekovne umetnosti, pod budnom rukom Rada Borojevića, Rada Neimara iz narodne poezije, Ljubostinja, po predanju, nastala na mestu gde je Milica srela Lazara – onda nije čudo da se u blizini ovog manastira nađe jedan pesnik svetla uma, na vosak, na tamjan, na lipov med mirišljavog pera. Reč je, svakako, o Veroljubu Vukašinoviću, autoru zbirke izabranih pesama Samar, čiji nas naslov podseća na lako breme Hristovo u svetu koji nam nije konačni dom, nego priprema za večnost.

[/restrictedarea]