Љубостињски заточник

Пише Владимир Димитријевић
Живети крај манастира Љубостиња значи налазити се у близини велике поезије – поезије светог, часног и жртвеног живота, какав је био онај царице Милице, и поезије дубоког покајања и свести о заветништву Царству Божјем…

Челник Библиотеке „Јефимија“ у Трстенику, организатор, већ годинама, важних скупова о савременој српској прози и уредник зборника насталих тим поводом, Верољуб Вукашиновић (1959) надасве је песник, аутор десетак збирки песама и антологије српске молитвене поезије Пред дверима и носилац низа песничких признања, од „Милана Ракића“, преко „Печата вароши сремскокарловачке“ до „Петровданског вијенца“.

Верољуб Вукашиновић се решио да избор за књигу Самар направи из збирки насталих током две деценије песничког стваралаштва (између осталих, Светлост у брдима, Лице, Вртлар, Изнад облака). Пишући предговор за збирку, Љубиша Ђидић, који песника зове „љубостињским жрецом“, указује на његово „чистунство“, то јест налажење правог пута ка свештеној једноставности, тако реткој у доба кад многи, што рече Момчило Настасијевић, симулирају целину вештином или, простије, муте воду да изгледа дубље. По Ђидићу, реч је о песнику „раскошних осећања, химничке отмености и симфонијске енергије“, чије стваралаштво бди у озрачју онога што нам је Шантић понудио као вечну гозбу у својој „Претпразничкој вечери“. О чему је, заправо, реч?

ТАЈНА ЛИРИКЕ Емил Штајгер је говорио да је суштина лирике у ненаспрамности, у сједињености с предметом певања. Лирски песник је славитељ битија, у свој његовој красоти. Верољуб Вукашиновић то уме, на начин нежан, одан твари; као што је, после пљуска, око Стевана Раичковића сазирало да „на крају само бљесну кришом/ корњачин оклоп опран кишом“, тако и песник од љубостињских крајева у песми „Треперење“ уочи „са јасике трепет твари“, чује, у песми „Мушкатле“, „баршунаст напев“ овог цвећа, назре како плод шумских јагода, у песми о њиховом брању, „крвари кроз јун“, осети разблудност јунског цветања у дрворедима („Градске липе“) кад липе у рано лето, и у граду, свој мирис нештедимице нуде пролазнику. Песник је са својим давним претком у одбрани првотне свежине природе: „Од босиља и смиља/ Добијамо податке/ Из хлорофилног чипа// За тајни покрет биља/ Обављамо задатке/ С нама су храст и липа“ („Тајни покрет биља“). Али, лиричар, док хвали битије, истовремено зна да је у њега ушла смрт и трулеж, и да нам овај прелепи свет није коначно станиште. Јер, као у песми „На повратку из Врања“: „Кроз лавиринте чула/ Слутим да радост тела/ Ка западу прилази“, па, управо осећајући трошност својих мисли и мишица, у тој истој песми: „А душа би се пела/ У страху од расула/ Ка витлејемској стази“.

[restrictedarea]

НЕБО И НЕПЦЕ Непце је мало небо у устима. И тајна под небом и под непцем је иста, што се најбоље види у Евхаристији, литургијском благодарењу Богу за све и сва, када човек испуњава своје право назначење – да буде свештеник у васионском храму (о чему Вукашиновић говори у стиховима „Мајског јутра“: „Мирише багрем, бели прах нуди/ Милион искрица пелудног плама./ А глас ми каже: радостан буди,/ Па зар не видиш да си сред храма“). Јер, примајући Тело и Крв Христа, Бога Кога све саздано не може обухватити, човек, микрокосмос, постаје микротеос, мали бог у блату, како је говорио Свети Јустин Ћелијски. Вукашиновићева чежња, као и чежња највећих песника краја 20. и почетка 21. века у Срба, јесте потреба за самонадилажењем, за постајањем усвојеним чедом Оца Небеског кроз Сина Божјег Који је постао Син Човечји. О томе Вукашиновић пева у песми „Жеђ“, где је човек представљен као разбијени крчаг, који тихо, али постојано, вапије за Грнчаром што ће га пресаздати у лепоту првотне целине („Био сам на студенцу/ Сада се сећам воде /…/ Осећа ова глеђ/ Да жеђ је велика у мени“, вели песник, сасвим у складу са стиховима Светог Јована Дамаскина из песама опела: „Икона сам неизрециве Твоје славе, иако носим ране греховне“).

РОЂЕН У БЛИЗИНИ ПОЕЗИЈЕ Живети крај манастира Љубостиња значи налазити се у близини велике поезије – поезије светог, часног и жртвеног живота, какав је био онај царице Милице, и поезије дубоког покајања и свести о заветништву Царству Божјем, какав је онај монахиње Јефимије, жене деспота Угљеше, која је, после Маричке битке, на двору Лазаревом и Миличином нашла уточиште и утеху. Јефимија, прва српска песникиња, у својим делима оставила је три трага о болу и молитви – на диптиху за младенца Угљешу, сина кога је изгубила кад је имао шест месеци, на завеси за царске двери хиландарске саборне цркве, и на покрову везеном за ћивот са моштима Лазаревим. Још ако се зна да је, сва у каменим чипкама моравске школе наше средњовековне уметности, под будном руком Рада Боројевића, Рада Неимара из народне поезије, Љубостиња, по предању, настала на месту где је Милица срела Лазара – онда није чудо да се у близини овог манастира нађе један песник светла ума, на восак, на тамјан, на липов мед миришљавог пера. Реч је, свакако, о Верољубу Вукашиновићу, аутору збирке изабраних песама Самар, чији нас наслов подсећа на лако бреме Христово у свету који нам није коначни дом, него припрема за вечност.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *