Почетна / Уводник / ЦЕНЗУРА!

ЦЕНЗУРА!

Милорад Вучелић / главни уредник

Често се у нашем политичком и јавном животу па и на међународним скуповима под окриљем ЕУ поставља питање има ли цензуре у Србији.

Одговори су и овакви и онакви и дају се од прилике до прилике и углавном без икаквих опипљивих доказа и нарочитих аргумената. Па, ево и нашег, чињенички веома поткрепљеног одговора – у Србији има цензуре и има црних листа а посебно je то случај на Јавном сервису који се још увек зове и РТС. „Печат“ излази преко седам година и ниједан његов уредник или новинар ни један једини пут није био позван да учествује у некој расправи или у дебатној емисији, уколико се већ годинама ове емисије таквим – дебатним уопште могу назвати (оне су, наиме, само покаткад више живахне и разигране и голицаве него полемичке). То исто важи и за готово све сталне сараднике нашег листа од којих највећи број има импресивни ауторски рад и велики углед. У том одсуству било какве знатижеље иначе веома радозналих уредника, уредница, а посебно водитељки и водитеља има неког система. Реч је о гвозденоj жутој цензорској доследности.

Награде „Печат времена“ које се традиционално додељују сваког 12. маја пред препуном салом „Звездара театра“ добили су Милорад Екмечић, Чедомир Попов, Василије Крестић, Славенко Терзић, Мило Ломпар, Милован Данојлић, Матија Бећковић, Рајко Петров Ного и Иван Негришорац. Ни награде ни добитници ни сам догађај већ пуне четири године нису завредели ни један једини секунд пажње тобожњег Јавног сервиса илити РТС-а. Не треба уопште сумњати да ће тако бити и ове – пете године. Наравно да све речено важи и за све стране телевизије које своје програме емитују на српским националним фреквенцијама. А готово исто то се дешава и са листовима који су делом у државном власништву. Толико о отвореној цензури и црним листама.

Све поменуто је међутим и познато и очекивано, а основни разлог је чињеница да се у Београду, како би то рекао и суштински проницљиво доказао професор Мило Ломпар, фаворизује и спроводи хрватска не само културна него и укупна политика.

 

[restrictedarea]

Илустрације (и доказа) ради на тој истој националној фреквенцији на којој се емитује програм Јавног сервиса, на којој никада нема места за горепоменуте ауторе, из дана у дан а и једне целе вечери од 9 па до иза поноћи могу се гледати емисије посвећене обожавању и духовном понирању у лик и дело Јосипа Броза Тита. И у његов однос према уметности и свету уопште. Права правцата српска титоносталгија. А има, као што знамо, за чим да се тугује. И то у исто време када нова хрватска председница Колинда Грабар Китаровић исељава из своје резиденције на Тушканцу преостале предмете тог истог Броза. Да бисмо појаснили ову готово свакодневну јавносервисну тугованку и јадиковку за „највећим сином наших народа и народности“ навешћемо речи хрватског енциклопедисте уваженог, и такорекућ племенитог Велимира Висковића који (у загребачком „Глобусу“ од 27. 3. 2015.) веродостојно цитира прецизне и тачне речи Фрање Туђмана о једином југословенском Маршалу:

„Немојте потцјењивати Тита, он је стари Коминтернин ученик, а Коминтерна никад није прихваћала версајску, унитарну Југославију. Осим тога, он је увијек био брана према великосрпским утјецајима. Није никад допустио да те силнице у социјалистичкој Југославији превладају. Он  је заустављао и тенденције минимизирања хрватског доприноса НОБ-у, што је био један великосрпски концепт како би се Хрвате оптужило за гријех усташтва. Био је и против напухавања бројки о јасеновачким жртвама, јер је то био начин како да се Хрвате присили на признање кривице и испаштање у заједничкој држави. Да није било његове антифашистичке борбе, Југославија би била обновљена као монархија с јаким прочетничким елементима, јер би четници и Избјегличка влада били прихваћени као дио Савезничке коалиције, а Хрвати би били потчињени као нацистички колаборационисти! Осим тога, Тито је припојио Ријеку и Истру Хрватској! Одупријевши се Стаљину, Тито је израстао у државника којега је прихватио цијели свет, чије се мишљење свуда уважавало. Уза све, мислим да Тито, иако је био на челу Југославије, никада није заборавио да је Хрват подријетлом.“

Одиста, ако ишта заслужује највеће могуће дивљење и хвалу српских медија и јавности, онда је то и ова личност и епохални резултати његове владавине и политике коју је водио. Додамо ли томе и крвави распад Југославије и све последице које су настале, Срби одиста имају за чим да жале и чега да се са пијететом сећају. И чију политику да и даље спроводе, свето са Јавним сервисом на челу. Све што доводи описане тековине у питање подлеже цензури  у нашим медијима главног тока. Тако и само тако ћемо „медијске слободе подићи на ЕУ ниво“, како би рекла заносна Дуња Мијатовић.

Челници српских медија, а посебно Јавног сервиса, остају тврдоглаво глуви чак и на јасне ставове неких хрватских историчара попут Никице Барића који каже да му „није јасно зашто и у Србији постоје неки скупови и позивање на Тита, кад се Србија сасвим солидно може позвати на своју традицију од српских устанака, Кнежевина Србија, Краљевина Србија, самостална држава, Први свјетски рат, па чак и Краљевина Југославија. Србија се чак лакше од Хрватске може на своју државну традицију позивати јер заиста има једну бољу државну традицију од 19. и од почетка 20. стољећа…“

Ако се Брозова политика уздиже и поново актуелизује за ону Кардељеву се то не може рећи. То нам тек следи. Његов унук Игор Шолтес нас упозорава да је још увек рано за сагледавање историјске величине и значаја дела његовог деде. Извесно је да ће наши медији беспоговорно послушати ово упозорење јер га је изговорио човек са високим ауторитетом функције посланика Европског парламента а да и не говоримо о томе да се значај и величина Устава Југославије из 1974. не могу досегнути. А тиме би се коначно увидела суштина „кривице“ онога ко га је срушио и народа у чије је име то учињено што се на сваки могући начин покушава прикрити.

Нешто суптилнији, али у основи цензорски поступак фалсификовања може се запазити код наших евроунијатских челника, не само челника медија него и других институција српске културе. У томе, да цитирам нашим читаоцима већ познатог Захара Прилепина, има нечега очаравајућег: „Скупили су на гомилу туђа слова, устројили своју азбуку, свој морал, своје постојање. И сада људи загледају позната слова, читај, покушавају да схвате – скоро све исто као код Пушкина, а смисао супротан.“

Ту се још чешће користи проверени алиби метод где се повременом употребом имена или објављивањем дела једног или двојице великих националних уметника покрива систематски и доследан рад против српске националне културе у свим другим емисијама или на страницама штампе.

Специфичан цензорски поступак одвија се и на друге начине када су медији главног тока у питању. Реч је о готово потпуном одсуству третирања централних државних и националних питања. А онда када се нека од ових тема ипак наметне, као што је то био последњи случај када је једино „Печат“ у пет узастопних бројева аналитички писао о све комплетнијем и међународним уговорима потврђеном уклапању Србије у НАТО, почиње травестирање озбиљног и одговорног разговора. Непозната и дотада сакривана, а у „Печату“ обелодањена тема односа Србије са једином светском оружаном организованом алијансом која представља централно Зло планете  забашурује се, посеже се за јефтиним литераризацијама у стилу наводног препричавања чаврљања са комшијом Пером или Жиком, овешталим стереотипима о „куваној жаби“, или досеткама о  томе ко је и где ушао, да ли НАТО у Србију или Србија у НАТО и томе слично. Није овде у питању некритичност према српским властима и њеним представницима већ је реч о томе да се од народа крије што је пропагандним и невладиним штабовима мило и што би они од свег срца желели да се оствари. Тој  дружини је из дана у дан „тесан Устав Србије“ али им је све шира капија за улазак у НАТО. Тамо ће коначно изаћи из тескобе и комотно се разбашкарити. Србима се сугерише да је могуће да међусобно зарате око „Београда на води“ али да неће и не смеју и не могу да то учине због приступања Тројном, извините, НАТО пакту. Када смо већ код српског раскида са Хитлеровим Тројним пактом све чешће се сугерише да 27. марта 1941. српски народ није имао никакву улогу у супротстављању фашизму и нацизму. Тобоже, то је плаћено са „пола милиона фунти“, и све је то „отплаћено“. Па, ако је већ тако, а наравно да није, зашто се онда чудимо свему што нам се догодило после 5. октобра 2000. године, јер и то је плаћено, само много скупље. Примењујући такву накарадну логику и бесмислене аналогије, све што је у Србији упропашћено и пљачкашком приватизацијом уништено само је наплата рачуна за оно што је деведесетих година уплаћивано на рачуне опозиционих првака и њихових странака (са једним јединим изузетком, а сви му знате и име и презиме). Ако народ у својој историји није следио ни себе ни своја начела слободе и правде него је увек за нешто био од туђина плаћан, онда му остаје да данас помирљиво каже „Дошао ђаво по своје“.

Неће бити да је тако. Али управо да би се обесхрабривао народ упорно му се и из дана у дан поручује и прети, и то кроз уста бившег америчког амбасадора Вилијама Монтгомерија који каже да је „Србија могла да буде колатерална штета“ или да нам ЕУ прети санкцијама због енергетике и да ће нам због непоштовања Хашког трибунала на Савету безбедности бити изречене санкције те да ћемо онда за вето морати да молимо Русе и Кинезе што ће нас онда одвести у нове опасности… па је у суштини најбоље да овде доведемо НАТО трупе па да на тај начин направимо од Србије мету за руске ракетне системе и тако покажемо како се води брига о сопственој деци!

За цитиране наслове, произведене вести, и сличне гласине, нема цензуре ни аутоцензуре. Никакве ту ствари не функционишу беспрекорно. Ако се неки званичник жестоко оспорава, то је само онако персонално и иза тога не стоји никаква жеља и намера да се промени политика и стратегија државе. Остварена је права безобална слобода. ЕУ и њени високи, нижи и најнижи представници могу бити потпуно задовољни.

[/restrictedarea]

 

3 коментара

  1. Веома добра поента Захара Прилепина; скоро све је као „право“ а смисао – супротан…?! Смисао, Логос – Слово је њима недостајуће, јер и целу ту `деоконструкцију` врше у сврху – обесмишљавања… Њихове `вредности` на први поглед изгледају као – хришћанске, блиске души људској која је „природно хришћанска“ (Тертулиан) ? Али, то је само за површне, који непажњом лако постају жртве екстремно перфидне обмане, која је суштински антихришћанска, безбожничка ?
    Читава `мрежа` плаћених за пропагирање таквих `вредности`, који мрзе и презиру Цркву и све што је хришћанско, траже од Србије да буде `савршена` – „покајник“ који мора да се каје и извињава не само за то оно што се дешавало у њеној историји, већ и за оно што није, примењујући (двострука) мерила свога `покрета` ? Ту виде и `трунке` у оку које нема, а код својих газда читава `брвна` – нити виде нити желе да гледају ?
    И такви, сви би да буду „учитељи“ народу, и поред упозорења, да је то веома одговоран посао, крајње опасан по оне који неправо уче ?
    Погубно је одсуство љубави према истини и пристајање на неправде, а многи од њих управо тако поступају ? Жалосно, уз огромно потцењивање људске природе и њених потенцијала…

  2. … Устав Србије, у члану 46. јемчи слободу мишљења и изражавања ?
    Али, с обзиром да дозвољава да се та слобода може законом ограничити, `љубитељи` цензуре користе законодавну активност, која је прилично `замагљена` ( када ће и закони да добију `декларацију транспарентности` – ко га је `писао`, ко је то и са колико $$ платио итд. ?) у такорећи `хиперинфлаторној` легислативи – медијски `неинтересантној` ( јер је битан посао медијских `звезда`, да плес `бува` буде `главан` а не пролазак `слоновских` закона ?) за даље – рестрикције ових основних људских права и слобода ?
    Па Закон о радиодифузији (чл. 21) Закон о јавном информисању (чл. 38) уз Кривични законик и др. „притежу“ све против „говора мржње“ ?
    И ово, на први поглед делује – и добро и разумно и логично итд.
    Међутим, када се сагледа `цела слика`, онда ће се уочити неприкосновено присуство у медијима `цивилног покрета` – НВО, са њиховим тумачењем шта је „дискриминација“, „мржња“ и „насиље“, као друге „руке“ једног насиља и над правом и над народом, – дебело плаћеног рада на „преумљивању“ и сл. социјалног `инжењеринга` ?
    Они негирају сваку другу науку осим „своје“; дају екстремна тумачења као `нормална`; траже `толеранцију` а сами су крајње нетолерантни према својим опонентима, итд.
    Са становишта самог права ово је веома опасна ситуација – `кварења закона`… Ако је `средњи пут` онај, између крајности, шта остаје грађанима, ако их неко сатера до ивице понора, и каже – „ја сам `нормално`, а ти се – помери “ ?
    Поврх свега, да иронија буде већа, док држава пристаје да смањује сопствени `апарат` због – `штедње` , овакве `пара-државне` (НВО) организације – просто бујају, за њих нема `кризе` ни штедње ?
    Веома је лоша а може бити и погубна `инвестиција` у кварење закона и смисла, ради новца и утопијског наума… ? Као да је и историја `дигла руке` од даљег учења, надобудних, `свезнајућих` ђаака ?

  3. samo jedna srbija je zauzela sva mesta na javnoj i društvenoj sceni, dakle i u prosveti i u kulturi i u administraciji .poslušni a nemisleći su uspeli.trgovci-lihvari-mešetari su pobedili stvaraoce. bios nad etosom. njihov uspeh je u tome što su ugušili, krvnički, svaku različitost proglašavajući sebe za mesije demokratije,kulturnih i civilizacijskih vrednosti, pronosioce i logotete različitosti kao mere progresivnnog-modernog shvatanja društvenosti. mi smo svedoci koja ‘različitost’se forsira, bira, nagrađuje,nameće kao javni diskurs. međutim, u medijima, u javnosti nema mesta za ‘različitost’ koja je misaona.misaonost je jedina subverzivna, govorio je još r. bart. i ona se mora ugušiti, ona mora nestati klasičnim (povesnim) načinima zataškavanja, previđanjima, preskakanjima, zaobilaženjem, nepominjanjem, neobaziranjem, neobjavljivanjem,nepominjanjem,…to jeste ne samo cenzura, to je smišljeno ubistvo koje je dovelo do puste-zapuštene-nekritičke, diletantske, samodovoljne klase koja međusebice saučestvuje u uskom krugu i gradi,proizvodi javno mnjenje i vladajuću paradigmu. ko konstituiše opstanak jedne jalove klase koja protežira jalovost na tom mestu? konstituišu je upravo crne liste, ljudi i dela, života i profesija koje se odvijaju u mraku, u katakombama,izbačeni i udavljeni, namerno i mučki. uspeli su da mislimo da su oni jedini, da su i većina i manjina, da su i pozicija i opozicija, da su i institucija i vaninstitucija,da su i akademski i avangardni, a da nas ostalih, u stvari, ni nema, sklanjajući nas žive, u mrtvačke kovčega.negativna selekcija je namerna i smišljena.srbiju su učinili neozbiljnom, antirefleksivnom, diletantskom, površnom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *